Razgovor s kiparicom Lučkom Koščak

12.05.2021.

O kipovima, ženama i anđelima

• Poznata slo­ven­ska kipa­ri­ca Lučka Koščak godi­na­ma živi na rela­ci­ji Ljubljana – Ženeva. Od lani je  svo­jim dvje­ma adre­sa­ma doda­la i tre­ću, u Puli, gdje je i rani­je čes­to bora­vi­la. Naš raz­go­vor smo zato i zapo­če­li pita­njem što je vezu­je za Pulu i Istru…

- Puno me toga vezu­je, od broj­nih pri­ja­te­lja Istrijana i Puležana (poseb­no u Gradskoj radi­oni­ci), do činje­ni­ce da je moj prvi posao bio upra­vo u Istri. Naime, neko sam vri­je­me, nakon što sam na ljub­ljan­skom Pedagoškom fakul­te­tu diplo­mi­ra­la Slovenski, Engleski i Srpsko-Hrvatski, u Motovunskoj osnov­noj ško­li pre­da­va­la Engleski. Potom sam još 6 godi­na isti posao obav­lja­la u Ljubljani. Upravo taj rad s dje­com, koji­ma sam na sat zna­la doni­je­ti i gli­nu kao jedan od didak­tič­kih mate­ri­ja­la, doveo je do mog današ­njeg zva­nja. Klinci su prvi pri­mi­je­ti­li moj talent u obli­ko­va­nju gli­ne i potak­nu­li me da ga nas­ta­vim razvi­ja­ti, što je rezul­ti­ra­lo i mojom diplo­mom ženev­ske Haute éco­le d’Arts et design, poz­na­ti­je kao la HEAD. Još su dvi­je zanim­lji­ve povez­ni­ce: prva moja skul­p­tu­ra anđe­la, kojih sam do danas izra­di­la pre­ko 1.000, nas­ta­la je upra­vo u Puli pri­je 22 godi­ne. Točnije, pri­pre­mi­la sam je za izlož­bu kojom se tre­ba­la otvo­ri­ti pla­ni­ra­na gale­ri­ja u Balama, a potom je dugo vre­me­na bila izlo­že­na i u Galeriji Cvajner. Nekoliko godi­na rani­je iskle­sa­la sam skul­p­tu­ru žene u pri­rod­noj veli­či­ni iz vin­ku­ran­skog kame­na, za jed­nog pul­skog naru­či­oca koji mi kad se sret­ne­mo kaže: ona me jedi­na slu­ša i ne prigovara.

U Ženevu si doš­la s namje­rom da stu­di­raš kiparstvo?

- Bila sam već polo­ži­la 1. godi­nu kipar­stva na ljub­ljan­skoj Akademiji likov­nih umjet­nos­ti. U to sam vri­je­me bila u sred razvo­da, a moj sta­ri­ji sin, tada 7‑godišnjak, imao je glav­nu ulo­gu u jed­noj dje­čjoj seri­ji. To mu je pri­ba­vi­lo dos­ta medij­ske izlo­že­nos­ti, što sam sva­ka­ko želje­la izbje­ći. Tako sam tog lje­ta, sto­pi­ra­ju­ći kroz Europu, slu­čaj­no pro­naš­la rje­še­nje za nas – u Ženevi sam se zatek­la pred tom ško­lom i ušla pita­ti za uvje­te upi­sa. Nisam ni jezik zna­la, rek­li su mi da im poša­ljem svoj por­t­fo­lio i da ću vje­ro­jat­no tu prvu godi­nu mora­ti ponav­lja­ti, ali pos­li­je su mi je ipak priznali.

Možda su i anđe­li tome kumovali? 

- Moguće. Uvijek imam osje­ćaj da me net­ko čuva.

Tih prvih godi­na u Ženevi, pret­pos­tav­ljam da ti nije bilo lako- bila si stran­ki­nja, neafir­mi­ra­na umjet­ni­ca, k tome i samo­hra­na majka…

- Istina, poseb­no u Švicarskoj gdje i danas, a još više pri­je 30 godi­na kad sam doš­la, sve te tri kate­go­ri­je zajed­no sigur­no nisu laka život­na kon­fi­gu­ra­ci­ja, ali bio je to i lijep, velik iza­zov koji me je osna­žio. Morala sam stu­di­ra­ti i radi­ti, kao veći­na stu­de­na­ta, jer vani tek vrlo rijet­ki, oni iz boga­ti­jih obi­te­lji, ima­ju pri­vi­le­gij bavi­ti se isklju­či­vo umjet­noš­ću. Radila sam puno pos­lo­va koji nisu baš uvi­jek bili umjet­nič­ki-npr. bila sam pro­da­va­či­ca u bio-sho­pu, ali radi­la sam i sce­no­gra­fi­je za kaza­li­šta, a u jed­noj pred­sta­vi sam i glu­mi­la. S Puljaninom Vladimirom Mitrovićem-Olivom sam kas­ni­je osno­va­la teatar mari­one­ta Gîte d’Oliva. Jedan od pos­li­ća bio mi je i šeta­nje psa jed­noj ženi koja je ima­la dos­ta viso­ku pozi­ci­ju u UN‑u. Jednom je doš­la na moju izlož­bu i rek­la mi da sam pre­vi­še talen­ti­ra­na da bih mora­la gla­do­va­ti (tako je to ona vidje­la). Ubrzo me zapos­li­la kao vanj­sku surad­ni­cu u UN‑u, da radim sit­ne pos­lo­ve kad sam ima­la vre­me­na. Tu sam poče­la uči­ti radi­ti s kom­pju­te­ri­ma, a kas­ni­je su me pos­la­li i u Ruandu, kao pred­stav­ni­cu UNHCR‑a. Tako sam ima­la pri­li­ku doži­vje­ti huma­ni­tar­ni rad izbli­za, ali brzo sam odus­ta­la jer sam vidje­la da pri­ma­mo pre­ve­li­ke pla­će za pre­ma­lo efek­tiv­nog rada, a to me je sme­ta­lo, nije mi izgle­da­lo moral­no. Znaš kak­ve smo mi žene, uvi­jek želi­mo vidjet rezul­ta­te, a ne samo pre­mi­ca­ti papi­re, pre­bro­ja­va­ti lju­de koji­ma nit­ko ništa ne pomog­ne. Dosta sam se tije­kom borav­ka anga­ži­ra­la s dje­com na ces­ti. Toga pri­je u Ruandi nije bilo, jer je druš­tvo bilo dos­ta tra­di­ci­onal­no, bri­nu­li su jed­ni o dru­gi­ma. Onda im je namet­nut rat (u kojem je pobi­je­no 2 mili­ju­na lju­di) i pra­te­će tra­ume i neima­šti­na, što je čud­no za zem­lju koja ima vje­či­to pro­lje­će i 5 puta godiš­nje možeš ima­ti žetvu… Vratila sam se razo­ča­ra­na nemo­guć­noš­ću „huma­ni­zi­ra­nja huma­ni­tar­ne organizacije“.

Zadnjih 10 godi­na volon­ter­ski pišem za, i ure­đu­jem, Ženevske novi­ce, gla­si­lo Slovenaca u Ženevi osno­va­no pri­je 30 godi­na, nakon osa­mos­ta­lje­nja Slovenije. Također, imam i akti­vis­tič­kih iskus­ta­va – bila sam anga­ži­ra­na u raz­nim pro­tes­ti­ma. Sama sam orga­ni­zi­ra­la pro­test „Mirna Bosna“ pro­tiv rata u Bosni, u spo­men na pri­ja­te­lja Ivu Štandekera, koji je baš tada pogi­nuo u Sarajevu. Sve me je to jako poga­đa­lo, makar Slovenija nije bila direk­t­no uklju­če­na. Osjećala sam se kao gra­đan­ka Jugoslavije i bilo mi je jako teško gle­da­ti kako se, na takav grub način, ras­pa­da. Prikupljala sam i odje­ću za kam­po­ve izbje­gli­ca iz Bosne u Sloveniji i Hrvatskoj i išla sam s orkes­tri­ma ženev­ske dje­ce po kam­po­vi­ma u Sloveniji. Tada sam pri­mi­je­ti­la da im nedos­ta­ju kul­tur­na doga­đa­nja i zado­volj­na sam što smo kroz pro­jekt „Pregnanci“ u surad­nji s pok. Karmen Furlan iz KUD‑a France Prešern u Ljubljani kas­ni­je uspje­li orga­ni­zi­ra­ti pri­kup­lja­nje ins­tru­me­na­ta. Njima je oform­ljen izbje­glič­ki orkes­tar koji je 1995. gos­to­vao i u Strasbourgu, gdje im je diri­gi­rao Yehudi Menuhin. Iz iste je inci­ja­ti­ve nas­tao i Dertum band, iz kojeg su svi kas­ni­je pos­ta­li u svi­je­tu priz­na­ti pro­fe­si­onal­ni glazbenici.

Puno si puto­va­la, pri­vat­no, ali i kroz umjet­nič­ke projekte?

- Jesam, više sam puta posje­ti­la Indiju, a s pokoj­nim supru­gom sam obiš­la Mexico, Cubu, Guatemalu, Portugal… Nedavno sam sudje­lo­va­la i u pro­jek­tu „Art nomad“, kroz koji sam, zajed­no s još 4 umjet­ni­ka (Nikola Faller i Valentina Grubačević iz Osijeka, te Igor Popović i Matej Šimunić iz Pule) pro­ve­la 2 mje­se­ca u Peruu. Dogovor je bio radi­ti s dje­com, ski­ci­ra­ti i bilje­ži­ti dnev­nik. Tri smo tjed­na bora­vi­li i u džun­gli, s uro­đe­nič­kim ple­me­ni­ma i šoki­rao me je odnos vlas­ti pre­ma nji­ma. Vidjela sam sva­šta, kako se s nji­ma groz­no pos­tu­pa, a oni to nika­ko ne zav­rje­đu­ju. Mogli bismo puno od njih nauči­ti o pove­za­nos­ti s pri­ro­dom, umjes­to da im bude­mo samo loš uzor… Na kra­ju tog pro­jek­ta svi smo doni­ra­ti neko­li­ko svo­jih rado­va za zajed­nič­ku izlož­bu, koja se pla­ni­ra reali­zi­ra­ti slje­de­će godi­ne u Puli. Općenito, jako me zani­ma art tera­pi­ja i, poseb­no, rad s dje­com, tako da gdje god dođem nas­to­jim orga­ni­zi­ra­ti radi­oni­ce. Nepal sam posje­ti­la na poziv pri­ja­te­lja Amerikanca koji je u selu Nagarkot osno­vao tzv. Theatre of posi­bi­li­ti­es. I danas je ta kuća otvo­re­na za sve kre­ativ­ce, a on spe­ci­jal­no radi sa sli­je­pom dje­com. Bila sam izne­na­đe­na kako su dje­ca tamo daro­vi­ta, mašto­vi­ta i glad­na te vrste aktiv­nos­ti, koju nema­ju u ško­li… Više puta bila sam i u Kanadi i SAD‑u na sim­po­zi­ji­ma skul­p­tu­ra u sni­je­gu, gdje mi je bilo super, iako jako hlad­no. Od svih umjet­nič­kih puto­va­nja naj­vi­še me se doj­mi­la Rusija, gdje sam bila pozva­na na među­na­rod­ni mas­ter­class na temu Ermitragea u Sankt Petersburgu, u vri­je­me dok su tra­ja­le bije­le noći.

Danas su tvo­je angel­ske skul­p­tu­re vrlo cije­nje­ne, kra­se mno­ge jav­ne pros­to­re, a zanim­lji­vo je da ih je više otpu­to­vao i u Japan. Kako je do toga došlo?

- Moje su skul­p­tu­re danas u raz­li­či­tim agen­ci­ja­ma UN‑a i u pri­vat­nim kolek­ci­ja­ma diljem svi­je­ta. U vri­je­me kad sam u Ženevi radi­la pri UNHCR‑u orga­ni­zi­ra­li smo izlož­bu naših dje­lat­ni­ka koji se bave nekim vidom umjet­nos­ti. Izložbu je posje­ti­la i gos­po­đa Sadako Ogata, tadaš­nja Visoka povje­re­ni­ca UN‑a za izbje­gli­ce. Posebno se zadr­ža­la pred mojim skul­p­tu­ra­ma, a nje­ni su me pomoć­ni­ci oba­vi­jes­ti­li da je japan­ski obi­čaj ugled­ni­ku koji poka­že inte­res za neku umjet­ni­nu pok­lo­ni­ti mu je. Bilo mi je to neo­bič­no, ali uči­ni­la sam tako. Uskoro sam dobi­la pre­li­je­po pismo zahva­le od nje, u kojoj mi pri­ča kako se pone­kad osje­ća iscrp­lje­no od svih oba­ve­za, ali kad se pro­bu­di i na poli­ci pored kre­ve­ta ugle­da mog anđe­la, sje­ti se da diše, da je pred njom novi dan i da će sve biti u redu. Dakle, moj rad nije bio pla­ćen nov­cem, ali to nje­no pismo bilo mi je i vri­jed­ni­je, kao pot­vr­da mog rada. Također i pro­to­kol Vlade Slovenije obi­ča­vao je naru­či­va­ti moje skul­p­tu­re za pok­la­nja­nje ugled­nim gos­ti­ma, ali kažu mi da mno­ge i danas kra­se nji­ho­ve ure­de u Ljubljani i EU. U Sloveniji je više mojih jav­nih skul­p­tu­ra, a naj­poz­na­ti­je su gigant­ske 3‑metarske skul­p­tu­re od cemen­ta, teške 3 tone. Prve 3 su prvo bile izlo­že­ne u Ljubljani, a potom u Grosuplju. Kasnije sam izra­di­la još 3, pos­tav­lje­ne u Mariboru. Zajednički im je nas­lov Reminiscence, jer nas pod­sje­ća­ju na našu veli­či­nu, ali lju­di ih svug­dje zovu anđelima.

Jedna se tvo­ja skul­p­tu­ra može raz­gle­da­ti i u podmorju…

- Jako sam sret­na zbog toga. Nalazi se u zalje­vu sela Sv. Juraj kod Senja. Radila sam skul­p­tu­ru žene u pri­rod­noj veli­či­ni i odlu­či­la izra­di­ti njen kalup, kako bih je mogla jed­nog dana izli­ti i u bron­ci. Čovjek koji mi je radio kalup, ujed­no i roni­oc, zamo­lio me da li može odli­ti jed­nu kopi­ju u cemen­tu, kako bi je čla­no­vi Ronilačkog klu­ba Vivera poto­pi­li u Jadran u zalje­vu Sv. Juraj, bli­zu Senja. Danas ona na dubi­ni od 15 meta­ra doče­ku­je roni­oce, koji je zovu pod­mor­skim anđe­lom. Zahvaljujući njoj dobi­la sam bes­pla­tan tečaj ronje­nja i ima­la pri­li­ku po prvi put dub­lje zaro­ni­ti u to bes­kraj­no car­stvo mira i ljepote.

Radila si i u kame­nu, bron­ci, čak i skul­p­tu­re u snje­gu, ali si ipak naj­vjer­ni­ja gli­ni. Zašto?

- Glina je naj­po­dat­ni­ja, a pru­ža i neus­po­re­div osje­ćaj pove­za­nos­ti sa Zemljom. Kamen se teže obra­đu­je, zah­tjev­ni­ji je fizič­ki, ali ne bojim ga se, jer kako je rekao Michelangelo, „ako ti se nos otki­ne, ne bri­ni, zna­či da i nije bio tamo. Kopaj dub­lje da ga pronađeš.“

Svi tvo­ji kipar­ski por­tre­ti ima­ju bla­ge i njež­ne crte lica. Posebno je to nagla­še­no kod bis­ti anđe­la koji­ma obič­no ne stav­ljaš kri­la, ali zajed­nič­ko im je – mada se svi raz­li­ku­ju – da svi izgle­da­ju spo­koj­no i rados­no, zak­lop­lje­nih oči­ju, što uka­zu­je na neku medi­ta­tiv­nu okre­nu­tost ka nutri­ni. Da li je to raz­log tom feno­me­nu da ih mno­gi doživ­lja­va­ju vrlo opuštajućima?

- Da, čes­to mi to kažu, da im moji anđe­li čine dobro, neka­ko ih pod­sje­ća­ju na dobro i lije­po u nji­ma. Kako mi je ispri­čao jedan kolek­ci­onar mojih anđe­la od kojih neke drži u ure­du, ako mu dođe gost s nekim pro­ble­mom, net­ko ljut ili neras­po­lo­žen, on ima uobi­ča­je­nu pro­ce­du­ru: kaže mu da ide do kuhi­nje po čaj ili kavu i osta­vi ga na krat­ko samog u kan­ce­la­ri­ji. Kad se vra­ti, bije­san izraz lica nes­ta­je i raz­go­vor pro­tek­ne bez nape­tos­ti, što on pri­pi­su­je upra­vo toj umi­ru­ju­ćoj kva­li­te­ti moje skul­p­tu­re. Anđeli su za mene sim­bol lije­po­ga, ono­ga kad se smi­ri­mo sami sa sobom, u stva­ri sim­bol tog mira. Oni nas pod­sje­ća­ju na naše anđe­osko bis­tvo. Ne znam puno o anđe­li­ma u reli­gij­skom smis­lu, ne doda­jem im kri­la, ne znam im imena…ništa ne znam o tome, ali imam osje­ćaj za njih kao sim­bol tog naj­ljep­šeg u nama. Sjećam se pri­če iz dje­tinj­stva, da kad se rodi­mo nema­mo udub­lje­nje iznad gor­nje usne, nego dođe anđeo i utis­ne svoj prst, kao znak: S tobom sam. Možda nam to kas­ni­je u živo­tu dobro dođe, da – kad ima­mo osje­ćaj da su naši pro­ble­mi veći od živo­ta – pro­vje­ri­mo ima­mo li još uvi­jek to udub­lje­nje. Ako je još tamo onda je sve u redu, jer zna­či da anđeo nije dale­ko. Možda je i u nama, možda smo čak sami svo­ji anđe­li i može­mo si sami rije­ši­ti probleme?

Posljednjih si godi­na nagla­sak svog rada okre­nu­la k temi žene. Imala si neko­li­ko izlož­bi na koji­ma si obra­đi­va­la raz­li­či­te aspek­te žens­tva – ženu kao maj­ku, zaštit­ni­cu, kao vje­šti­cu ili vje­štu ženu, iscje­li­te­lji­cu, pa onda ženu rat­ni­cu, koja se s život­nim neda­ća­ma bori pomo­ću svo­je lju­ba­vi, te kao  ženu oko koje se gra­di gni­jez­do, odnos­no dom i onu koja pobjeđuje…

- Da, zad­nje 3 izlož­be posve­će­ne žena­ma ima­la sam u Ptuju, Tržiču i Krškom, a čet­vr­tu spre­mam za Pivku. Općenito, žene su za mene sim­bol lju­ba­vi. One vole jer im je to u nara­vi, ne zato jer su glu­pe. Ta bez­u­vjet­na lju­bav je super kva­li­te­ta, iako neko­me tko je ne razu­mi­je može izgle­da­ti kao glu­post. Svaki je aspekt žene opsež­na zaseb­na tema, npr. vje­šta žena, ona koja ima puno vje­šti­na, u ter­mi­nu „vje­šti­ca“ sko­ro u svim jezi­ci­ma ima goto­vo isklju­či­vo nega­tiv­nu kono­ta­ci­ju, za raz­li­ku od muških ina­či­ca istog zna­če­nja, vje­šta­ka ili čarob­nja­ka, koje pri­je uka­zu­ju na neko maj­stor­stvo, izvr­s­nost u neče­mu. Duga je to pri­ča i svi je zna­mo, sto­lje­ća patri­jar­ha­ta su to biće na kojem poči­va eko­no­mi­ja doma­ćins­tva – od pro­izvod­nje i pri­pre­me hra­ne, odr­ža­va­nja kuće do podi­za­nja dje­ce – tre­ti­ra­la kao niže biće, podre­đe­no muškar­cu. Do kojih kraj­nos­ti je to išlo vidi se i iz pri­mje­ra današ­njih pos­tu­pa­ka poro­da. Nekad su „vje­šti­ce“, žene koje su se bavi­le pri­rod­nom medi­ci­nom, poma­ga­le žena­ma pri rađa­nju iz čuč­nja, što je naj­pri­rod­ni­ji polo­žaj za to. Međutim, kad su se muškar­ci poče­li gura­ti i u taj seg­ment (i spa­lji­va­ti vje­šti­ce), valj­da im je bilo pre­na­por­no čuča­ti uz rodi­lju, pa su izmis­li­li onaj gine­ko­lo­ški stol koji se i danas koris­ti, a pot­pu­no je nepri­ro­dan i uve­li­ko ote­ža­va porod… Tek se u proš­lom sto­lje­ću poče­lo ozbilj­ni­je raz­miš­lja­ti o potre­bi za jed­na­koš­ću žena u druš­tvu, a tek smo 30-ih godi­na, poneg­dje i kas­ni­je, dobi­le pra­vo gla­sa, ali od pra­ve jed­na­kos­ti smo i danas još vrlo dale­ko. Dovoljno je pod­sje­ti­ti da su u veći­ni zapad­nih zema­lja žene i danas za isti posao pla­će­ne manje od svo­jih muških kole­ga, ima­ju manje miro­vi­ne itd…

Ista se opre­ka pres­li­ka­va i na odnos pre­ma pri­ro­di, za koju mačo kul­tu­re vole reći kako je „čovjek“ (čitaj: bogat i utje­ca­jan bije­li muška­rac) „poko­rio pri­ro­du“. Naravno da to nije odraz stvar­nog sta­nja stva­ri, ali još će vre­me­na pro­ći dok se to ne osvi­jes­ti i pro­mi­je­ni u gla­va­ma lju­di… Postoji jed­na čudes­na pje­sma, crnač­ka duhov­na „Summertime“. U njoj nema kon­flik­ta izme­đu žene i muškar­ca, pri­ro­de i druš­tva, jer prvi stih, „your fat­her’s rich and your mot­her’s good looking“, sim­bo­lič­no pri­ča o naj­ljep­šoj maj­ci – Zemlji i boga­tom i dare­ž­lji­vom ocu Nebu, koji nam uvi­jek daju tako puno. Pjesma u 2. stro­fi kaže: Jednog dana pro­bu­dit ćeš se pje­va­ju­ći, ras­kri­lit ćeš kri­la i odle­tje­ti, a do tada ti ništa ne može naudi­ti, jer su i otac i maj­ka s tobom. Dakle, i nebo i zem­lja nas podr­ža­va­ju. Tako i ja to osje­ćam, bit­no mi je volje­ti ono što radim, zado­volj­na sam svo­jim živo­tom, volim ga i zahval­na sam mu na sva­kom poda­re­nom danu.

Tekst Daniela KNAPIĆ

Foto Tone STOJKO i arhi­va Lučke KOŠČAK

Više: Reminiscence

Underwater angel

Faces in bronze

Faces in stone