1. Art simpozij Bale-Valle

21.07.2021.

Vrtlog genijalnosti u Kripti Sv. Julijana u Balama

• U Balama, u krip­ti crk­ve Blažene Djevice Marije, ove smo nedje­lje 18. srp­nja ima­li pri­li­ku pri­sus­tvo­va­ti zais­ta izu­zet­nom mul­ti­me­dij­skom doga­đa­nju koje je u prvom redu bilo posve­će­no argen­tin­skom tan­go kom­po­zi­to­ru Astoru Piazzoli i sve­mu oko tan­ga, Argentine i umjet­nos­ti. U krip­ti sa sar­ko­fa­gom Sv. Julijana, miro­tvor­ca i zaštit­ni­ka Bala, pos­tav­lje­na je izlož­ba metal­nih skul­p­tu­ra Vlade Kostova koje pri­ka­zu­ju tan­go ple­sa­če, a na samom olta­ru krip­te u svo­joj rasko­ši sto­ji metal­na skul­p­tu­ra Astora Piazzole s ban­do­ne­onom, argen­tin­skom har­mo­ni­kom. No, večer nam je doni­je­la goz­bu za sva čula, uz zvu­ko­ve tan­ga na gita­ri slu­ša­mo Borgesove knji­žev­ne tek­s­to­ve u inter­pre­ta­ci­ji glum­ca Gorana Matovića – koji nas mami tako u nje­gov lite­rar­ni svi­jet, ori­gi­na­lan i neusporediv.

Ovaj je event jedan u nizu doga­đa­nja u sklo­pu Prvog Art sim­po­zi­ja Bale-Valle što je novi umjet­nič­ki pro­jekt koji se doga­đa u Balama i nas­to­ji pove­za­ti raz­ne umjet­ni­ke i umjet­nič­ke prav­ce koji ima­ju što reći i mogu među­sob­no komunicirati.

Organizator i idej­ni začet­nik sim­po­zi­ja Tomislav Pavleka iz Akademije sve­ga iz Bala, kaže „Art sim­po­zij je želja za povrat­kom gra­đan­skog druš­tva, našeg druš­tva – koje­mu ja pri­pa­dam, nekak­vim kori­je­ni­ma i ajmo reći neki sta­rim grč­kim stan­dar­di­ma. Sam sim­po­zij kao riječ vra­ća nas izvo­ru i objaš­nja­va što mi zapra­vo radimo“.

„Večeras u sve­mu sudje­lu­je pet ili šest oso­ba, jed­na od njih je sva­ka­ko Astor Piazzola, kome smo se u čast oku­pi­li svi zajed­no jer je 100. godiš­nji­ca nje­go­vog rođe­nja, a da bi uop­će pri­ča­li o nje­mu tre­ba­mo pri­ča­ti o Argentini, o revo­lu­ci­ji i o eki­pi koja je tamo stva­ra­la novi svi­jet. Tako da nam se tu pri­dru­žio i Jorge Luis Borges. Približiti tog geni­jal­nog argen­tin­skog knji­žev­ni­ka našoj publi­ci, to može samo jedan čovjek, a to je glu­mac Goran Matović jer je jedi­ni obra­dio Borgesa u Hrvatskoj kako tre­ba. To bez glaz­be ne ide, a jedi­ni koji to zna odsvi­ra­ti to je gita­rist Saša Dejanović, a onaj koji nas je povu­kao u cije­li taj vrtlog je Vlado Kostov, umjet­nik iz Makedonije. Njega sam ja pro­na­šao na Internetu i kad sam vidio šta radi, rekao sam to je to, on je dio nas. I on je sti­gao kom­bi­jem iz Makedonije i dove­zao pun kom­bi geni­jal­nih stva­ri. Tako da se ovdje zavr­tio vrtlog geni­ja; Saša Dejanović, Vlado Kostov, Goran Matović, Astor Piazzola, Borges i pokoj­nik koji sve to pro­ma­tra Sv. Julijan koji leži u sar­ko­fa­gu i sve se to deša­va u nje­go­voj grob­ni­ci i pod nje­go­vim bla­gos­lo­vom“, kaže nam Tomislav Pavleka umjet­nič­ki vodi­telj programa.

Gitarist Saša Dejanović živi na rela­ci­ji Vrsar – Madrid i ove će godi­ne u Vrsaru orga­ni­zi­ra­ti 18. po redu fes­ti­val „More i gita­re“ s naj­ču­ve­ni­jim ime­ni­ma gita­re iz cije­lo­ga svijeta.

„Večeras ću ovdje odsvi­ra­ti naj­poz­na­ti­ji tan­go „La cum­par­si­ta“ u obra­di gita­ris­te Cacho Tirao koji je svi­rao s Piazzolom u nje­go­vom kvin­te­tu i u sva­kom nje­go­vom tonu se čuje taj veli­ki utje­caj Piazzole“, kaže Dejanović.

Astor Piazzola naj­is­tak­nu­ti­ji je svjet­ski skla­da­telj tan­ga. Piazzolina su dje­la revo­lu­ci­oni­ra­la tra­di­ci­onal­ni tan­go u novi stil nazvan tan­go nuevo, koji uklju­ču­je ele­men­te jazza i kla­sič­ne glaz­be. Piazzola je zadu­žio ne samo Argentinu sa novim tan­gom (Tango nuevo) nego i cije­li svi­jet sa svo­jim ban­do­ne­onom i svo­jim kompozicijama.

„Komponirao je i za gita­ru kao npr. kon­cert za gita­ru i ban­do­ne­on i orkes­tar, cik­lus tan­go suita za fla­utu i gita­ru, četi­ri krat­ka koma­da za gita­ru, dak­le broj­na dje­la i neka­ko kad čuje­mo Piazzolu osim što u nje­go­voj glaz­bi odmah čuje­mo ban­do­ne­on, argen­tin­sku har­mo­ni­ku koja je obi­ljež­je sve­ga što je Argentina dala, to je jedan spoj europ­ske tra­di­ci­je shva­će­ne i pre­se­lje­ne na juž­ni kon­ti­nent. Iz argen­tin­skog tan­ga pro­go­va­ra cije­la strast, imi­gra­ci­ja, bol koju osje­ća­ju rad­ni­ci sami, usam­lje­ni u luci, a sa tan­go nuevo i Piazzolom taj tan­go je dobio novu dimen­zi­ju kak­vu pri­je toga nije imao. Bilo je doš­lo do zamo­ra tan­ga u jed­nom tre­nut­ku, i na taj zamor naj­bo­lje je odgo­vo­rio – Astor Piazzola“, objaš­nja­va Dejanović.

Vlado Kostov, sli­kar i skul­p­tor iz Makedonije radi skul­p­tu­re od recik­li­ra­nog meta­la, nekad je živio i radio u Hollywoodu i u Londonu na film­skoj pro­duk­ci­ji, a nakon toga se vra­tio u Makedoniju i sada tamo stva­ra. Posebno ga ins­pi­ri­ra­ju glaz­ba i glaz­be­ni­ci, pa su nje­go­ve skul­p­tu­re Miles Davisa, Charlie Parkera, Arsena Dedića već dobro poznate.

„Tomislav me je pro­na­šao pre­ko Facebooka i zatra­žio me skul­p­tu­ru od Miles Davisa koju sam ja već bio pro­dao u Kotoru, u jedan jazz klub. Ja sam mu ponu­dio skul­p­tu­ru Astora Piazzole jer taj kom­po­zi­tor ove godi­ne sla­vi 100 godi­na svog rođe­nja i tako smo doš­li na ide­ju da napra­vi­mo ovo doga­đa­nje posve­će­no Piazzoli“, govo­ri nam Kostov.

Njegovi ple­sa­či tan­ga svo­jim su pokre­tom uni­je­li strast tan­ga u krip­tu Sv. Julijana koju su ras­plam­sa­le Borgesove rije­či juž­njač­ke mašta­ri­je i magije.

„Inače sam sli­kar, a skul­p­tu­rom se bavim već 20 godi­na. Skupljam metal po otpa­du, onda ga talim, varim i radim skul­p­tu­re. Ono što se nađe na otpa­du to može biti i u rđa­vom sta­nju ili mas­no, pa tre­ba da se očis­ti, ispo­li­ra, taj pro­ces je malo duga­čak, ali vri­je­di. Volim glaz­bu, uglav­nom radim skul­p­tu­re glaz­be­ni­ka i zato tan­go, jer to nije samo ples to je više od ple­sa, to je cije­la filo­zo­fi­ja, to je pri­ča i to je pokret koji me ins­pi­ri­ra za moje skulpture“.

Art Simpozij Bale-Valle 2021 zapo­čeo je još u trav­nju i tra­jat će do kra­ja lis­to­pa­da, dosad je pokre­nu­to niz doga­đa­nja i aktiv­nos­ti koje će Bale uči­ni­ti novim umjet­nič­kim cen­trom u Istri.

„U među­vre­me­nu smo ofor­mi­li „Žutu kuću“ to je jed­na kuća koja je bila nekad Župni dvor, a sad je pros­tor gdje umjet­ni­ci mogu bora­vi­ti i stva­ra­ti. Tu ima­mo 14 mjes­ta za umjet­ni­ke i znans­tve­ni­ke koji žele doći radi­ti u Bale, sve je za njih bes­plat­no, što je dopri­nos Akademije sve­ga svjet­skoj kul­tu­ri i zna­nos­ti. Osim toga, izgra­di­li smo jed­no kaza­li­šte tu kod Bala u šumi, uz pomoć Općine i dobrih lju­di – stvo­ri­li jedan grč­ki amfi­te­atar koji će u buduć­nos­ti slu­ži­ti pole­mi­ka­ma, ja se nadam, upoz­na­va­nji­ma raz­nih poli­tič­kih i ne samo poli­tič­kih pam­fle­ta, raz­go­vo­ra i dru­gih doga­đa­nja“, kaže Pavleka.

U sklo­pu Art sim­po­zi­ja dosad je odr­ža­na izlož­ba „Bagdadski zalas­ci“ Nikole Šolića, foto­gra­fa koji je radio za Reuters i 20 godi­na pro­bo­ra­vio u rovo­vi­ma bli­skog Istoka. Izložba se još uvi­jek može pogle­da­ti u Žutoj kući. Održano je niz pro­mo­ci­ja knji­ga, jazz slu­ša­ona, čita­nja knji­žev­nos­ti, pro­mo­ci­ja fil­mo­va, pole­mi­ka i jav­nih ras­pra­va o odr­ži­vom turiz­mu, gitar­skih kon­ce­ra­ta u Kamenim pričama…

Ovo što ćemo još moći pogle­da­ti u sklo­pu sim­po­zi­ja je izlož­ba foto­gra­fi­ja Zorana Kulića (BIH) – Sarajevski rat­ni por­tre­ti, pa izlož­ba foto­gra­fi­ja i per­for­mans Zorana Lešić (Nizozemska) “Iza zavje­se”. U per­for­man­su “Memorija vode” Mirjane Blažević Lešić (Nizozemska) gle­da­ti ćemo ples dvi­je bale­ri­ne sara­jev­skog teatra i to u Uljari Grubić. Mirjana navo­di kako voda posje­du­je inte­li­gen­ci­ju i svi­jest te nas pove­zu­je bez obzi­ra na naše različitosti.

„To je naš odgo­vor na tu kva­zi teži­nu vre­me­na u kojem živi­mo, a to je da te teži­ne nema. Mi želi­mo vra­ti­ti umjet­nost na svo­je mjes­to, na pra­vo mjes­to. To smo već poku­ša­li napra­vi­ti s Last Minute Open Jazz Festivalom, zato se zove Last Minute jer je to bio pos­ljed­nji tren, i bilo je to već pri­je 15 godi­na. Ovaj sim­po­zij danas je rezul­tat svih naših tež­nji, on je kao goz­ba umjet­nos­ti, vra­ća­mo se u sta­ru Grčku, dozi­va­mo jas­ne pole­mi­ke, tri­bi­ne, radi­oni­ce, sva­ku vrstu umjet­nos­ti od vizu­al­ne pre­ko glaz­be­ne pa sve do izgo­vo­re­ne i pisa­ne riječi“.

Tekst i foto­gra­fi­je Ana FORNAŽAR