Festival u Savičenti i ove godine bogat, raznolik i vrlo posjećen

• Festival ple­sa i never­bal­nog kaza­li­šta i ove je godi­ne za svo­ju vjer­nu publi­ku, i sve nove gle­da­te­lje pri­pre­mio pro­gram koji pred­stav­lja naj­bo­lji izbor europ­ske i svjet­ske sce­ne suvre­me­nog ple­sa i never­bal­nog kaza­li­šta. Snježana Abramović Milković, izbor­ni­ca umjet­nič­kog pro­gra­ma, te pokre­ta­či­ca Festivala za naš je por­tal izjavila:

„Kod izbo­ra pred­sta­va rav­na­mo se sva­ke godi­ne pre­ma recent­nim, novim, kva­li­tet­nim kore­ogra­fi­ja­ma. Pretenciozno je reći da ovdje gle­da­mo vrh europ­ske sce­ne, jer naš fes­ti­val nije budže­ti­ran tako da može doves­ti neke ogrom­ne ples­ne kom­pa­ni­je, no uspr­kos tome mis­lim da pri­ka­zu­je­mo jedan dobar pre­gled ono­ga što se tre­nut­no zbi­va u Europi.“

Festival uklju­ču­je Hrvatsku ples­nu selek­ci­ju, pa su ove godi­ne nas­tu­pi­li Studio za suvre­me­ni ples i kore­ograf­ki­nja Irma Omerzo koja je kre­ira­la pred­sta­vu „Spektakl“, Zagrebački ples­ni ansambl s kopro­duk­ci­jom „Ravel Ravel“ i umjet­nič­ka orga­ni­za­ci­ja 21:21 i Petra Hrašćanec čiju smo pred­sta­vu „Skupa“ pogle­da­li zad­nji dan fes­ti­va­la u Mediteranskom ples­nom centru.

Festival je već osam godi­na part­ner Aerowaves mre­že tako da u svoj pro­gram uklju­ču­je nado­la­ze­će, nove kore­ogra­fe. Aerowaes je mre­ža direk­to­ra fes­ti­va­la, umjet­nič­kih vodi­te­lja i pro­gra­ma­to­ra fes­ti­va­la koji sva­ke godi­ne bira­ju 20 naj­bo­ljih ples­nih kore­ogra­fi­ja od tisu­ću pri­ja­va koje im pris­tig­nu. Između tih iza­bra­nih 20 pred­sta­va, Festival u Savičenti sva­ke godi­ne dove­de tri selek­ti­ra­na kore­ograf­ska ime­na; to su ove godi­ne Jesús Rubio Gamo iz Španjolske s ples­nim spek­tak­lom „Gran Bolero“, Moritz Ostruschnjak iz Njemačke s pred­sta­vom „Plesne upu­te (Neće zauvi­jek biti ova­ko)“ i Rolando Salamé & Katia Humenyuk iz Španjolske koji su otvo­ri­li fes­ti­val s pred­sta­vom „Lo invi­si­ble“. Edvin Liverić već je godi­na­ma pred­stav­nik Hrvatske za Aerowaves i savjet­nik je Festivala u izbo­ru umjet­nič­kog programa.

Predstave igra­ju u Kaštelu Grimani, na Tgu ispred Kaštela i u Mediteranskom ples­nom cen­tru što cije­lu Savičentu pre­tva­ra u jed­nu veli­ku pozor­ni­cu naj­re­cent­ni­jih izved­bi suvre­me­nog ple­sa. I ove se godi­ne fes­ti­val istak­nuo svo­jom raz­no­li­koš­ću pro­gra­ma, raz­li­či­tim ples­nim for­ma­ti­ma što mu daje dina­mi­ku i čini ga priv­lač­nim ne samo za pro­fe­si­onal­ce, ple­sa­če i kore­ogra­fe nego i za lokal­no sta­nov­niš­tvo, turis­te i dru­ge posjetitelje.

Na ovom je Festivalu odr­ža­na pre­mi­je­ra jed­nog od naših naj­res­pek­ta­bil­ni­jih doma­ćih kore­ogra­fa Staše Zurovca, izved­ba „Lulu“ gdje uži­vo nas­tu­pa reno­mi­ra­ni rumunj­ski glaz­be­nik Alexander Balanescu. Zurovac nije toli­ko suvre­men nego je više mode­ran i radi u jed­nom dru­gom kore­ograf­skom jezi­ku, ali je otvo­re­nost fes­ti­va­la poka­za­la da i za tako­ve izved­be ima mjesta.

„Svaki kore­ograf poku­ša­va naći svoj voka­bu­lar, što je on spe­ci­fič­ni­ji može­mo reći da je pred­sta­va uspješ­ni­ja. Ima puno eklek­ti­ciz­ma u voka­bu­la­ri­ma kore­ogra­fa zato jer koris­te i urba­ni ples, i relak­si­ra­ju­će teh­ni­ke, dak­le puno se je toga inkor­po­ri­ra­lo u suvre­me­ni ples. Danas ple­sa­či kom­bi­ni­ra­ju raz­ne teh­ni­ke i tra­ga­ju za svo­jim jezi­kom, a što se tema­ti­ka ili dra­ma­tur­gi­ja ori­gi­nal­ni­je obra­di to je pred­sta­va kva­li­tet­ni­ja. Traženje novog sti­la i pokre­ta u toj umjet­nos­ti je nešto što izvo­đa­če čini suvre­me­nim, a ne aka­dem­skim, jer ako suvre­me­ni ples osta­ne zale­đen u tom svom „jed­no te istom“ – her­me­tič­nom, ništa nismo pos­ti­gli“, objaš­nja­va Snježana Abramović Milković.

Festival je u petak, prvog dana fes­ti­va­la na pozor­ni­ci Grimani, otvo­rio dvo­jac No bauti­za­dos iz Španjolske koji čine ple­sa­či­ca Katia Humenyuk i nje­zin part­ner Rolando Salamé koji dola­zi iz never­bal­nog kaza­li­šta i mime. Izvedba pod nazi­vom „Lo invi­si­ble ili Neviđeno“ odi­še vrhun­skom uvjež­ba­noš­ću izvo­đa­ča, a isto­vre­me­no uspi­je­va biti razi­gra­na. Oni kom­bi­ni­ra­ju raz­li­či­te sti­lo­ve i teh­ni­ke od kor­po­ral­ne mimi­ke, cir­ku­ske umjet­nos­ti, do suvre­me­nog ple­sa i fizič­kog teatra. Tome odgo­va­ra i glaz­ba koja se pro­te­že od stras­tve­ne špa­njol­ske, pre­ko meha­ni­cis­tič­ke do one koja imi­ti­ra zvu­ko­ve pri­ro­de. Predstavu karak­te­ri­zi­ra izu­zet­na sofis­ti­ci­ra­nost pokre­ta i odlič­na upo­tre­ba mime u kom­bi­na­ci­ji s voka­bu­la­rom suvre­me­nog ple­sa, ali pred­sta­vi nedos­ta­je jas­ni­je dra­ma­tur­ška obra­da kako bi nas nave­la na dub­lje poima­nje pri­če koja se odvi­ja na sceni.

Njihova ins­pi­ra­ci­ja dola­zi iz poezi­je, glaz­be i fil­mo­va koje gle­da­ju, zapra­vo iz tre­nut­ka u kojem jesu, iz ono­ga što vide, jer sve utje­če jed­no na dru­go i sve je pove­za­no. Oni uče o ono­me što jesu i tra­že to na sce­ni, pa je nji­hov sce­na­rij bez maski, nji­ho­va unu­traš­njost i isti­na je ono s čime se oni bave na sceni.

Rolando nam je ispri­čao: „Ekspresivni jezik u ovoj pred­sta­vi je sva­ka­ko ples i kaza­li­šte, ali u našem radu mi se zapra­vo bavi­mo impro­vi­za­ci­jom. Neki našu fizič­ku eks­pre­si­ju ne razu­mi­ju baš naj­bo­lje jer ono što pro­iz­la­zi iz naših pokre­ta je jedan spe­ci­fi­čan jezik. Mogu objas­ni­ti kroz neke kon­kret­ne pri­mje­re; pri­ro­da nas jako ins­pi­ri­ra, pa se mi igra­mo s tim da oži­vi­mo jed­no sta­blo, mi ga pri­ka­zu­je­mo s našim tije­li­ma, kao u fizič­kom teatru koji je jako utje­cao na nas, ali ono što stvar­no radi­mo je pot­pu­na impro­vi­za­ci­ja tj. ono što u tom tre­nut­ku osje­ća­mo. Na isti se taj način tran­sfor­mi­ra­mo u živo­ti­nje – zna­či, ima tu puno teatra, ali ritam i esen­ci­ja ipak dola­ze iz plesa.“

Katia Humenyuk i Rolando Salamé objas­ni­li su nam da jed­no bez dru­gog teško mogu pri­ča­ti o pred­sta­vi koju su zajed­no radi­li, pa su nam ovo ispri­ča­li zajedno:

„Cijelo vri­je­me istra­žu­je­mo, tra­ži­mo ins­pi­ra­ci­ju u raz­nim umjet­nič­kim sadr­ža­ji­ma, ali i na uli­ci, u pri­ro­di. Kao što je na pri­mjer jed­na pče­li­ca koja sle­ti na cvi­jet kako bi popi­la nje­gov sok, mi je pro­ma­tra­mo kao ona to radi, kako se kre­će i to nas jako poti­če da se igra­mo i impro­vi­zi­ra­mo, poku­ša­va­mo biti kao ta pče­li­ca i vizu­al­no to pre­do­či­ti na sce­ni. Igramo se kao mala dje­ca, koja nema­ju strah od niče­ga, i sva­ki dan mogu biti nešto pot­pu­no dru­go. Želja nam je zadr­ža­ti tu dje­ti­nju čis­to­ću i pogled na svijet“.

„Spektakl“ je naziv pred­sta­ve koja se u petak odi­gra­la na Trgu ispred Kaštela, kore­ograf­ki­nja je Irma Omerzo, a izvo­đa­či­ce su iz Studija za suvre­me­ni ples iz Zagreba. U ovoj je pred­sta­vi pokret, ali i cije­la pred­sta­va nas­ta­la iz arhi­ve foto­gra­fi­ja Studija za suvre­me­ni ples.

„Gledali smo foto­gra­fi­je iz nji­ho­ve mono­gra­fi­je, a kako je foto­gra­fi­ja jedan zale­đe­ni moment mi smo tra­ži­li koji pokret pret­ho­di ili sli­je­di tom momen­tu i na taj smo način zamis­li­li pokre­te od kojih smo stva­ra­li, malo po malo, voka­bu­lar koji se onda pre­to­čio u kore­ogra­fi­ju neke sce­ne, odnos­no u cije­lu pred­sta­vu“, rek­la nam je kore­ograf­ki­nja Omerzo.

Predstava se bavi istra­ži­va­njem što je to kli­še, ili što je to spek­ta­ku­lar­ni pokret. Irma Omerzo želi istra­ži­ti što je to spek­ta­ku­lar­no u ple­su i na koji način publi­ka čita šta bi to tre­bao biti spek­takl. To je počet­na ide­ja pred­sta­ve koja se oslo­ni­la na pita­nje grup­ne izved­be, na este­ti­ku sle­ta i masov­nih doga­đa­nja kada svi rade pokret „kao jedan“. Predstava sla­vi 60-tu obljet­ni­cu Studija za suvre­me­ni ples pa auto­ri­ca kroz tra­di­ci­ju tog ansam­bla pos­tav­lja pita­nja o uvje­ti­ma, zna­če­nji­ma i raz­lo­zi­ma zajed­niš­tva danas, na sce­ni i izvan nje.

„Dok smo pri­pre­ma­li pred­sta­vu sva­ka je od ple­sa­či­ca pred­sta­vi­la što je njoj spek­ta­ku­lar­no odnos­no što mis­li da bi publi­ka htje­la vidje­ti kao spek­ta­ku­lar­no npr. diza­nje nogu ili neki „spek­ta­ku­lar­ni“ skok… neka­ko smo sku­ži­li da bilo koji pokret koli­ko god mi ima­li odmak ili zadr­šku pre­ma nje­mu ne može biti glup ili zas­ta­rio nego je bit­no što s nji­me napra­vi­mo i gdje ga koris­ti­mo“, govo­ri Omerzo.

Na sce­ni je željez­na kons­truk­ci­ju sa šip­ka­ma, nju izvo­đa­či­ce kons­tru­ira­ju i dekons­tru­ira­ju kao u nekom uni­so­nom nas­lje­đu. One su odje­ve­ne u tvor­nič­ka odi­je­la, koje će u jed­nom tre­nut­ku ski­nu­ti do pola i nas­ta­vi­ti ple­sa­ti u crve­nim ples­nim tri­ko­ima kao „tvor­nič­ke balerine“.

Glazbu za ovu „spek­ta­ku­lar­nu„ izved­bu skla­dao je i odsvi­rao uži­vo na violon­če­lu Stanislav Kovačić. Klasična glaz­ba i zvu­ko­vi stac­ca­ta pra­te izvo­đa­či­ce koje ple­šu s metal­nim šip­ka­ma, a na vrhun­cu svo­je pros­la­ve one uni­so­no ple­šu bije­lim mara­mi­ca­ma što cije­li moment čini veli­čans­tve­nim, ali i paro­dič­nim. Igrajući se rit­mom glaz­be i rit­mom tiši­ne, one moć­no izgo­va­ra­ju­ći reče­ni­ce koji­ma nas uvo­de u pri­ču o povi­jes­ti i nas­tan­ku Studija za suvre­me­ni ples. „Ova pred­sta­va nikad neće biti spek­takl, Ova pred­sta­va može pos­ta­ti spek­takl, Ovo je naš spek­takl“, izgo­va­ra­ju ple­sa­či­ce te pobje­do­nos­no i sin­hro­no ple­šu u kraj predstave.

Prva je večer fes­ti­va­la okon­ča­na vrlo suvre­me­nom izved­bom „Prostor za revo­lu­ci­ju“ BITEF ples­nog ansam­bla iz Beograda. Predstava kao sce­no­gra­fi­ju koris­ti veli­ki madrac na kojem ple­sa­či cije­lu pred­sta­vu glu­me, ple­šu, spa­va­ju, bil­da­ju, obla­če se i baca­ju – vje­što kom­bi­ni­ra­ju­ći voka­bu­lar suvre­me­nog ple­sa i never­bal­nog kaza­li­šta. U potra­zi za pros­to­rom osob­ne revo­lu­ci­je jedi­no šta im još pre­os­ta­je je iza­ći iz osob­ne zone kom­fo­ra, jer ništa više nema smis­la. Pokret doživ­lja­va svo­ju gra­da­ci­ju od meka­nog do vrlo ubr­za­nog i robo­ti­zi­ra­nog. Predstava obi­lu­je ele­men­ti­ma teatra apsur­da, koris­ti humor i paro­di­ju kako bi ismi­ja­la novo­nas­ta­le obras­ce kul­tu­re „volje­nja sebe“, sel­fi­ja, laj­ko­va, vanj­šti­ne i samo­dos­tat­nos­ti dok se zapra­vo pita­mo gdje je nada?

„Mi smo kroz autor­ski tim BITEF‑a odlu­či­li da se poza­ba­vi­mo nekim našim unu­tar­njim pro­mje­na­ma i revo­lu­ci­ja­ma koje su neo­p­hod­ne ne bismo li zapra­vo pro­mi­je­ni­li sis­tem i sve ono što nas muči. Shvatili smo da svat­ko od nas živi u nekom svom kon­for­miz­mu koga se je teško odre­ći – bilo da je to veza­no za gle­da­nje tuđe neprav­de ili nešto što se nama deša­va, ali nismo sprem­ni da odre­agi­ra­mo. Kako smo odlu­či­li osob­ni kom­for i bor­bu pro­tiv toga sta­vi­ti u prvi plan  – sce­na pos­ta­je je jedan veli­ki madrac, a kore­ograf­ski je to dopri­ni­je­lo tome da su pokre­ti meka­ni kao sam madrac, ali smo ih onda inten­zi­vi­ra­li i otiš­li u pot­pu­no nešto dru­go“, kaže nam kore­ograf­ki­nja i auto­ri­ca kon­cep­ta Isidora Stanišić.

Druga tema koju pred­sta­va obra­đu­je je samo­ljub­lje ili self love, self kul­tu­ra koja je pro­pa­gi­ra­na kroz popu­lar­nu psi­ho­lo­gi­ju i kroz medi­je. U jed­nom tre­nut­ku i glum­ci i publi­ka ula­ze u vođe­nu new age medi­ta­ci­ju „kako volje­ti sebe i biti samodostatan“.

„U popu­lar­noj psi­ho­lo­gi­ji može­te pro­či­ta­ti koli­ko je važ­no da se okre­ne­mo sebi i da prvo voli­mo sebe. Možete pro­či­ta­ti i da je lju­bav pre­ma dru­go­me kao tetris, zna­či kad se dvo­je uklo­pe oni nes­ta­nu i da fal­ling in love zna­či upas­ti u lju­bav, a da mi ne tre­ba da pada­mo ni u šta. Dakle indi­vi­du­ali­zam koji je oti­šao u nešto skroz radi­kal­no, gdje mi razvi­ja­mo jed­nu kul­tu­ru nar­ci­sa i više nismo spo­sob­ni da razu­mi­je­mo dru­ge i da se bri­ne­mo o dru­gi­ma“, objaš­nja­va Isidora Stanišić ins­pi­ra­ci­ju za svo­ju kore­ogra­fi­ju, „u pred­sta­vi dola­zi­mo do momen­ta kada žena obu­če halji­nu i ne može da se zakop­ča na leđi­ma, pa nas­ta­je čita­va jed­na eti­da oko toga. Ona radi raz­li­či­te vra­to­lo­mi­je ne bi li se zakop­ča­la – ali jed­nos­tav­no čovjek ne može sam, i žena ne uspi­je­va sama“.

Petra Glad Mažar, pro­du­cen­ti­ca fes­ti­va­la, zaklju­či­la je prvi dan fes­ti­va­la rije­či­ma: „Nama je zais­ta bit­no ponu­di­ti raz­no­li­ki pro­gram kako bi pri­vuk­li što veći broj posje­ti­te­lja i kako bi zbog jed­ne pred­sta­ve koju oso­ba želi pogle­da­ti zapra­vo odlu­či­la pogle­da­ti i neku dru­gu pred­sta­vu koja nije bila prvi izbor. Osobno sma­tram da je u ove 22 godi­ne pos­to­ja­nja fes­ti­val zauzeo jed­no zna­čaj­no mjes­to veza­no za edu­ka­ci­ju gle­da­te­lja kroz umjet­nič­ki pro­gram i edu­ka­ci­ju pro­fe­si­ona­la­ca u ples­noj stru­ci. Naša se je publi­ka tije­kom svih ovih godi­na ispro­fi­li­ra­la i može­mo reći da je fes­ti­val čak i odgo­jio dio svo­je publi­ke. Festival je danas u skrom­ni­jem izda­nju, dak­le s pet dana pao je na tri i broj mjes­ta se je sma­njio zbog pan­de­mi­je, ali nismo se htje­li baš pre­vi­še suzi­ti pa smo i ove godi­ne ponu­di­li vrlo kva­li­te­tan i šaro­li­ki izbor solo izved­bi i pred­sta­va veli­kih ansam­ba­la poput „Gran Bolero“ s kojim zatva­ra­mo festival.

Tekst Ana FORNAŽAR

Fotografije Jelena JANKOVIĆ i Andi BANČIĆ/Arhiva Festivala ple­sa i never­bal­nog kaza­li­šta Svetvinčenat

• 21. Festival plesa i neverbalnog kazališta u Svetvinčentu
• Irma Omerzo
• Katia Humenyuk
• Petra Glad Mažar
• Rolando Salamé
• Snježana Abramović Milković
• Stanislav Kovačić