Već i samo boja može puno učiniti na dojmu vitalnosti nekog prostora

• Sinožić: Ideja je jednostavna – pozvali smo prijatelje i poznanike da nam pomognu svojim sugestijama i tako prikupili veći broj mudrih izreka i poruka iz prebogatog nasljeđa čovječanstva • Dizajnerski smo to osmislili tako da, dodavanjem kromatske igre i praćenjem određene boje unutar samog teksta izranjaju i nove rečenice • Trusnach: kroz svaku rečenicu prođem bar tri puta i time ne samo da vježbam gramatiku (jer moj materinji jezik je Talijanski) nego se i udubim u svaku poruku, promišljam kako se odražava na moj život •

Nakon proš­lo­go­diš­njih „Araizama“, veli­ke lut­ke saz­da­ne od raz­nih „iza­ma“ koja je spa­lje­na pred zgra­dom Rojca, umjet­ni­ci iz Gradske radi­oni­ce i ove godi­ne sudje­lu­ju na PUF‑u. Ovaj put akci­ja je na „Škveru pod lado­njom“, ili roton­di na Narodnom trgu 1 kod trž­ni­ce, koju je Radionica i rani­je osli­ka­va­la. Prije 8 godi­na, 2013. su taj neugle­dan i zapu­šten pros­tor revi­ta­li­zi­ra­li deko­ra­tiv­nim deta­lji­ma hrvat­skog ple­te­ra, te frag­men­ti­ma iz pul­ske povi­jes­ti. Ovaj put pro­jekt pod nazi­vom „Otisak mudros­ti“ u donjem dije­lu dono­si neo­bič­nu likov­no-enig­mat­sku inter­ven­ci­ju. Veći dio pos­la, kao i tada, pod men­tor­stvom Marjana Sinožića – Maje odra­đu­je Debora Trusnach, pa smo s obo­je popri­ča­li o novom projektu.

Majo, dru­gu godi­nu za redom sudje­lu­je­te na PUF‑u…

- Da, Branko (Sušac) me izne­na­dio. Prošle sam mu godi­ne ponu­dio dva kon­cep­ta-Araizme i ovaj, koji sam bio osmis­lio puno rani­je, ali do sada nije bilo slu­ha za nje­go­vu reali­za­ci­ju. PUF nam je pru­žio tu pri­li­ku. Ideja je jed­nos­tav­na – pozva­li smo pri­ja­te­lje i poz­na­ni­ke da nam pomog­nu svo­jim suges­ti­ja­ma i tako pri­ku­pi­li veći broj mudrih izre­ka i poru­ka iz pre­bo­ga­tog nas­lje­đa čovje­čans­tva. Pri tom smo nas­to­ja­li izbje­ći sva­ku poli­tič­ku kono­ta­ci­ju i zadr­ža­ti se na opće­ljud­skim vri­jed­nos­ti­ma lju­ba­vi, surad­nje, empa­ti­je i sl. Dizajnerski smo to osmis­li­li tako da, doda­va­njem kro­mat­ske igre i pra­će­njem odre­đe­ne boje unu­tar samog tek­s­ta izra­nja­ju i nove reče­ni­ce, pa sma­tram da je osim vizu­al­ne atrak­tiv­nos­ti to sim­pa­tič­na i ins­pi­ra­tiv­na inte­rak­tiv­na igra za naše sugra­đa­ne i gos­te. Zanima me kako će iz dale­ka izgle­da­ti taj ras­ter, a jed­na od ide­ja je i da se na dnu doda kom­pju­ter­ski kod putem kojeg bi oni koje ne zani­ma samo odgo­ne­ta­nje, već žele zna­ti koje su još poru­ke skri­ve­ne u boja­ma, mogu putem tog koda na svo­jim ure­đa­ji­ma odmah dobi­ti cije­li tekst i objaš­nje­nje pro­jek­ta. Također, ovaj pros­tor nazi­va­mo sje­de­ći zvuk jer ima jed­nu manje poz­na­tu oso­bi­nu – ako sje­di­te na jed­noj stra­ni i nešto izgo­vo­ri­te to se čuje na dru­goj stra­ni, tako da dvo­je lju­di može sjes­ti na suprot­nim stra­na­ma i čita­ti jedan dru­go­me te poru­ke. Puno je nači­na kako se tu može­mo igra­ti. Ujedno, kako na žalost ovaj pros­tor mno­gi­ma slu­ži za uri­ni­ra­nje, ponov­no koris­ti­mo pri­li­ku da uka­že­mo na taj pro­blem u samoj grad­skoj jez­gri, ali i po cije­lom gra­du. Nedostatak jav­nih piso­ara (osta­lo je sve­ga neko­li­ko koji su još iz K und K raz­dob­lja) rezul­ti­ra smra­dom koji nam nije na čast i pra­vo je ruglo za posje­ti­te­lje. Inače, ovo je dio veće ide­je kojom se bavim zad­njih 10-ak godi­na, pove­zi­va­nja dizaj­na i enig­ma­ti­ke. Rado bih to vidio po gra­du. Zamislite npr. da na raz­nim bit­nim, a zapu­šte­nim mjes­ti­ma osli­ka­mo rebu­se, osmo­s­mjer­ke i raz­ne dru­ge enig­mat­ske for­me koje bi dopu­nja­va­le pri­ču o tom pros­to­ru – bila bi to nova inte­rak­tiv­na zani­ma­ci­ja za Puležane, kao i poseb­na turis­tič­ka atrak­ci­ja. Jedna od ide­ja je i da se napra­vi nešto slič­no ovoj roton­di, ali s mno­go raz­li­či­tih jezi­ka… Mogućnosti su beskonačne.

Debora, na tebi je veći teret reali­za­ci­je ovog pro­jek­ta, kako to doživljavaš?

- Prije sve­ga mi je dra­go što se opet vra­ća­mo na istu loka­ci­ju i ponov­no ozna­ča­va­mo tu kri­tič­nu toč­ku u samom cen­tru. Ako aps­tra­hi­ram smrad s kojim se moram nosi­ti dok radim (pre­li­la sam sve Varekinom, ali bez puno efek­ta), velik iza­zov mi je i impre­siv­na povr­ši­na koju valja popu­ni­ti – kri­vu­lja roton­de duga je čak 23 metra! Za ovo prvo pred­stav­lja­nje dovr­ši­li smo prva tri reda od pla­ni­ra­nih osam. Sam sadr­žaj aso­ci­ra me na jedan moj rani­ji rad – krat­ki eks­pe­ri­men­tal­ni art film „Eko Babilon“ u kojem je puno raz­li­či­tih gla­so­va na raz­li­či­tim jezi­ci­ma izgo­va­ra­lo poz­na­te eko­lo­ške poru­ke (npr. Pazi na sme­će. Štedi vodu. Gasi žaru­lje. i sl.), a zaklju­čak je bio „Sve je reče­no, ali izme­đu izre­če­nog i uči­nje­nog i dalje smo u istom sta­nju“. Slično pro­la­zim i sada – dok pri­pre­mam šablo­ne, pa crtam na zidu i na kra­ju uno­sim boje – kroz sva­ku reče­ni­cu pro­đem bar tri puta i time ne samo da vjež­bam gra­ma­ti­ku (jer moj mate­ri­nji jezik je Talijanski, a i uba­ci­li smo neko­li­ko tali­jan­skih reče­ni­ca, budu­ći je Istra dvo­je­zič­na regi­ja) nego se i udu­bim u sva­ku poru­ku, pro­miš­ljam kako se odra­ža­va na moj život. Npr. ova na kojoj sada radim: „Dok isti­na obu­je cipe­le, laž pro­pu­tu­je pola svi­je­ta.“ Osjećam i veli­ku odgo­vor­nost, jer sva­ka riječ ima svo­ju teži­nu. Naravno da se neće sva­ka poru­ka svi­ma svi­dje­ti, ima­la sam već raz­nih pri­mjed­bi pro­laz­ni­ka, ali nas­to­ja­li smo da to bude šaro­li­ka zbir­ka izre­ka u kojoj će svat­ko pro­na­ći bar nešto za sebe. Nešto što će mu, dok tu pro­la­zi, malo uljep­ša­ti dan ili ga bar naves­ti da razmisli.

Majo, u 30-ak godi­na dje­lo­va­nja vaše udru­ge odra­di­li ste mno­ge pro­jek­te na grad­skim pro­če­lji­ma i inte­ri­je­ri­ma. Mnoge su fre­ske (npr. repli­ka kra­lja s Plesa mrtva­ca Vincenta od Kastva na zgra­di pored amfi­te­atra) danas izbli­je­dje­le, što je s nji­ho­vim odr­ža­va­njem i renoviranjem?

- Od počet­ka smo nagla­ša­va­li taj pro­blem, potre­bu da se spor­na zapu­šte­na mjes­ta oživ­lja­va­ju slič­nim inter­ven­ci­ja­ma, jer već i samo boja može puno uči­ni­ti na doj­mu vital­nos­ti nekog pros­to­ra. Na žalost, akril­ne boje koje se danas uglav­nom koris­te ima­ju mno­go kra­ći vijek tra­ja­nja od npr. mine­ral­nih koje uvi­jek pre­po­ru­ča­mo. One su nešto skup­lje, ali puno dulje tra­ju. Uz to ide i potre­ba da se osli­ka­ni pros­to­ri kon­ti­nu­ira­no pra­te i odr­ža­va­ju, da pos­to­ji uigran tim koji se time bavi, kojem je to stal­no zani­ma­nje, ali tu uvi­jek kaska­mo, jedva odr­ža­va­mo i ono što već ima­mo, pa tako na žalost ni do danas ta ide­ja nije uspje­la dois­ta zaživjeti.

Tekst i foto­gra­fi­je Daniela KNAPIĆ

• 27. PUF - Međunarodni kazališni festival
• Debora Trusnach
• gradska radionica
• Marjan Sinožić