Tragičan sraz životnih suprotnosti

15.09.2021.

TV: SLAVA, reda­te­lji Kristina Grozeva i Petar Valčanov

Tijekom pro­tek­lih deset­lje­ća pri­hva­ti­li smo Rumunjsku kao novu europ­sku film­sku silu, ali oči­to je da i Bugari ima­ju svo­jih film­skih aduta.

Sredinom proš­log tjed­na na ovom blo­gu objav­ljen je tekst o izvr­s­nom bugar­skom fil­mu koji pod­sje­ća na Jarmuscha (Strah), a sinoć (14. rujan) je na Hrvatskoj tele­vi­zi­ji pri­ka­zan još jedan odli­čan bugar­ski film (svo­je­vre­me­no pri­ka­zi­van i u hrvat­skim kini­ma) pot­pu­no dru­ga­či­jeg sti­la i sadr­ža­ja. Riječ je o fil­mu „Slava“ (reda­te­lji Kristina Grozeva i Petar Valčanov) u koje­mu pra­ti­mo kako se ras­pa­da dotad miran život povu­če­nog pruž­nog rad­ni­ka Petrova (Stefan Denoljubov) koji slu­čaj­no nala­zi gomi­lu nov­ca pored željez­nič­ke pru­ge i oba­vje­šta­va o tome policiju.

Njegov slu­čaj poti­če ambi­ci­oz­nu Stajkovu (Margita Goševa), vodi­te­lji­cu služ­be za odno­se s jav­noš­ću minis­tar­stva pro­me­ta, da isko­ris­ti novos­tvo­re­nog juna­ka i skre­ne pozor­nost jav­nos­ti s učes­ta­lih korup­cij­skih afe­ra u minis­tar­stvu. Ona orga­ni­zi­ra pred­sta­vu za medi­je tije­kom koje minis­tar Petrovu sve­ča­no uru­ču­je novi ruč­ni sat, ali pro­ble­mi nas­ta­ju zato što se pri­li­kom cere­mo­ni­je nepaž­njom izgu­bio sta­ri sat, koji je Petrov dobio od pokoj­nog oca.

Film je izvr­s­no reži­ran i odlič­nih glu­mač­kih ulo­ga, reda­te­lji kroz pri­ču dozi­ra­ju mno­ge kon­tro­ver­ze suvre­me­nog bugar­skog druš­tva i deta­lje o pri­vat­nim živo­ti­ma liko­va, a čak je i nas­lov sjaj­no oda­bran u svo­joj dvo­smis­le­nos­ti. S jed­ne stra­ne pred­stav­lja mar­ku sata koji pokre­će film­sku rad­nju, a s dru­ge suge­ri­ra na laž­nu sla­vu i što uči­ni­ti kad se dogo­di čovje­ku koji za nju nije spre­man. No, naj­dojm­lji­vi­ji ele­ment fil­ma ipak je sukob dvi­ju temelj­no opreč­nih život­nih filo­zo­fi­ja koje pred­stav­lja­ju glav­ni likovi.

Petrov je iznim­no skro­man i povu­čen čovjek s iskre­nim moral­nim nače­li­ma koji više ništa ne zna­če suvre­me­nom druš­tvu. Odlična je dra­ma­tur­ška dosjet­ka nje­go­vo muca­nje, zbog koje­ga mu je još teže pre­ni­je­ti nje­go­ve druš­tvu ino­na­ko nes­hvat­lji­ve zah­tje­ve. S dru­ge stra­ne ima­mo Stajkovu – pri­mjer izo­pa­če­ne uspješ­nos­ti u pos­tran­zi­cij­skom okruž­ju. Ambicozna i pre­pre­de­na, sebič­na i neo­d­go­vor­na pre­mo svo­joj oko­li­ni (ponaj­vi­še pre­ma život­nom part­ne­ru s kojim pla­ni­ra dje­cu), Stajkova će uči­ni­ti sve da ostva­ri svo­je cilje­ve i ne pita za cijenu.

Normalno je da sraz ovak­vih suprot­nos­ti vodi konač­noj tra­ge­di­ji. Nažalost, nije to pri­ča u kojoj se mogu pre­poz­na­ti samo Bugari. Očito je i nama Hrvatima pri­lič­no bliska.

 

Elvis Lenić