Ken Loach na HTV‑u

05.10.2021.

Večeras (5. lis­to­pad) se na 3. pro­gra­mu HTV‑a pri­ka­zu­je novi­ji film bri­tan­skog vete­ra­na Kena Loacha, koji i u poz­noj život­noj dobi (rođen je 1936) neumor­no obra­đu­je druš­tve­ne bolj­ke uz dojm­ljiv autor­ski angažman.
Sredovječni junak nje­go­vog fil­ma “Ja, Daniel Blake” (izvr­s­ni Dave Johns) nakon pre­živ­lje­nog infar­k­ta vodi sulu­du bit­ku s neumor­nom bri­tan­skom biro­kra­ci­jom, budu­ći da ne može ste­ći sta­tus oso­be s inva­li­di­te­tom, a ne može nas­ta­vi­ti ni radi­ti svoj pri­jaš­nji posao sto­la­ra. Pritom slu­čaj­no sre­će siro­maš­nu mla­du maj­ku s dvo­je male dje­ce i nji­ho­vi pute­vi pos­ta­ju neraz­dvoj­no povezani.

Loach je veli­ki lje­vi­čar, ali i jako talen­ti­ran reda­telj, tako da nje­go­ve pri­če nikad ne pre­la­ze u jef­ti­ne poli­tič­ke pam­fle­te. Tako je i u ovom fil­mu, opo­roj pri­či zna­lač­ki pro­že­toj crnim humo­rom i povre­me­nim opti­miz­mom, koja govo­ri o tome kako su vre­me­na jako teška, ali to ipak nije raz­log da se pre­da­mo i pok­lek­ne­mo duhom. Loachov soci­jal­ni anga­žman i ovdje je podvu­čen zna­lač­kim radom s glum­ci­ma i naro­či­to pre­ciz­nom, ali nena­met­lji­vom reži­jom, koja kod manje upu­će­nih stva­ra laž­ni dojam da je takav film lako napraviti.
“Ja, Daniel Blake” tre­ba­la bi biti oba­vez­na lek­ti­ra za gle­da­te­lja 21. sto­lje­ća, samo što to rijet­ko tko razu­mi­je. Očito je puno lak­še odma­ra­ti mozak na viso­ko­bu­džet­nim hito­vi­ma, nego pogle­da­ti suro­voj isti­ni u oči.

 

Elvis LENIĆ