27. Sa(n)jam knjige u Istri – predstavljen novi roman Damira Karakaša

25.11.2021.

Kako istovremeno biti racionalan i uživati?

• “Okretište“ sam pisao kao da ulazim u pećinu punu demona s malo municije, tako da svaki metak mora pogodit u srce demona •

• Jedna od zvi­jez­da 27. pul­skoj Sa(n)jma je višes­tru­ko nagra­đi­va­ni i pre­vo­đe­ni hrvat­ski pisac Damir Karakaš, koji je u uto­rak nave­čer u raz­go­vo­ru s Emirom Imamovićem-Pirkeom pred­sta­vio svoj novi roman „Okretište“, a idu­ćeg jutra na „Razgovoru s auto­rom“ Aljoši Pužaru ispri­čao pre­gršt duho­vi­tih aneg­do­ta i zanim­lji­vih deta­lja o svo­jim lič­kim kori­je­ni­ma i život­nom putu.

Paradoksalan, isto­vre­me­no dubo­ko emo­ti­van i kon­flik­tan, odnos pre­ma zavi­ča­ju jez­gra je svih Karakaševih knji­ga. Rodom je iz malog lič­kog pla­nin­skom mjes­tu Brinje. Roditeljska kuća je u pri­zem­lju ima­la sta­ju sa sto­kom, a elek­tri­ka je bila toli­ko sla­ba da „nije trpi­la da u dru­goj kući net­ko upa­li i mli­nac za kavu.“ Zimi bi u ško­lu ili pak u kino s osta­lom dje­com dugo pje­ša­čio po snjež­nim vija­vi­ca­ma i nje­go­vi se opi­si dje­tinj­stva – pri­mi­je­tio je Pužar – doima­ju nes­tvar­ni­ma, kao da su izaš­li iz vre­me­na i knji­ga Mate Lovraka. U kući je na zidu bila sli­ka Gospe (kojoj se polu-sli­je­pa baka moli­la i nakon što je on kao dje­čak na nju pre­li­je­pio svog nogo­met­nog ido­la Velimira Zajeca), a jedi­na knji­ga bila je Katehizam, na pole­đi­ni koje je otac raču­nao cije­ne po koji­ma će na saj­mu pro­da­ti sto­ku. Mukotrpno se i nepres­ta­no radi­lo, oti­ći na lje­to­va­nje bilo je neza­mis­li­vo-otac i djed ima­li su aver­zi­ju pre­ma moru i mrž­nju pre­ma kupa­či­ma, nepojm­lji­vim „nerad­ni­ci­ma“. Otac je radio u riječ­koj Hidroelektri, a godiš­nji uzi­mao kako bi poza­vr­ša­vao zaos­ta­le pos­lo­ve oko kuće. Djeca su od male­na sudje­lo­va­la u svim teškim pos­lo­vi­ma, igra i sport sma­tra­ni su nepo­treb­nim rasi­pa­njem ener­gi­je, a čita­nje nedo­pus­ti­vim ljen­ča­re­njem. Prve knji­ge i stri­po­vi s koji­ma se susre­tao bile su one koje je susjed dono­sio i vje­šao u zajed­nič­kom polj­skom zaho­du umjes­to WC papi­ra. Mali Damir ih je skri­več­ki čitao i tu je rođe­na nje­go­va glad i lju­bav pre­ma knji­žev­nos­ti, kao i podoz­re­nje oko­li­ne pre­ma tom „čuda­ku“ – to zadr­ža­va­nje u WC‑u je ubr­zo pos­ta­lo „sum­nji­vo“, pa je počeo trga­ti stra­ni­ce i odno­si­ti ih sa sobom kako bi ih čitao u pla­ni­ni, na ispa­ši sto­ke: „Mogu se pohva­li­ti da sam pro­či­tao naj­kra­ću ver­zi­ju Ane Karenjine, sve­ga 27 stra­ni­ca“, naša­lio  se Karakaš na doruč­ku s Pužarom.

„U suvre­me­noj hrvat­skoj, a i znat­no široj, knji­žev­nos­ti nema puno proz­nih tek­s­to­va koji govo­re o jed­nom doga­đa­ju, a da se tog doga­đa­ja ni jed­nom jedi­nom rije­čju ne dotak­nu“, kazao je na počet­ku pred­stav­lja­nja „Okretišta“ Emir Imamović-Pirke,  doda­ju­ći kako je to roman neve­li­kog obi­ma, „ali knji­ge se ne ocje­nju­ju po kila­ži, nego po ono­me što u nji­ma piše. Karakaš je pisac pre­ci­zan u jezi­ku do kraj­njih gra­ni­ca izdr­ž­lji­vos­ti, posve­će­nik knji­zi, autor koji sebi ne daje luđač­ke nor­me u pro­duk­ci­ji ili dnev­nom bro­ju ispi­sa­nih kartica…“

Karakaš na kra­ju roma­na kaže da je to bilo nje­go­vo naj­te­že i naj­in­tim­ni­je pisa­nje do sada. To je sto­ga, objas­nio je na pred­stav­lja­nju, što se nas­la­nja na tra­uma­tič­no iskus­tvo nakon kojeg mu je život dugo visio o kon­cu: „Ali što takav, za mene i moju obi­telj, stra­šan doga­đaj zna­či za knji­žev­nost? Možemo pre­ži­vje­ti i robi­ju pa o tome napi­sa­ti loš roman ili pak dobar – jed­nos­tav­no gle­da­ju­ći pile u peć­ni­ci. Da znam što se dogo­di­lo, možda bih bio napi­sao neki znans­tve­ni rad ili esej, a pošto ne znam napi­sao sam roman. Kako kaže Borghes – bogat­stvo u knji­žev­nos­ti kri­je se upra­vo u nejasnoći.“

Pirke je Karakašu rekao: „Fokusan na jezik, ti ne pišeš – ti kle­šeš, u tvom tek­s­tu se vidi da si se ili vra­tio 100 puta ili si 100 sati pro­veo raz­miš­lja­ju­ći o jed­noj reče­ni­ci.“, a on je odgo­vo­rio da se dok je pisao osje­ćao „kao da ula­zi u peći­nu punu demo­na s malo muni­ci­je, tako da sva­ki metak mora pogo­dit u srce demona“.

U sedam godi­na koli­ko se sve to u nje­mu „kuha­lo“, mučio se tra­že­ći način kako da svoj doživ­ljaj uobli­či u roman. U počet­ku ga je, narav­no, zani­ma­lo što se dois­ta dogo­di­lo, tko ga je te noći na tra­mvaj­skom okre­ti­štu u bli­zi­ni nje­go­va zagre­bač­ka sta­na napao, no poči­ni­telj do danas nije otkri­ven i kad je kre­nuo pisa­ti nije se više bavio time tko, kako i zašto… „Pomagala mi je dos­ta i obi­telj, supru­ga i tri kće­ri bile su mi podr­ška. Pisanje je bilo vrlo zah­tjev­no i sad mi se čini kao da je to bio neki ružan san. Radio sam na način kako volim pisa­ti, slič­no kako je to radio Kafka, dubo­ko i pre­ciz­no pre­no­se­ći sno­ve. Pustio sam da se iskus­tvo sedi­men­ti­ra, imao sam vre­me­na o sve­mu raz­miš­lja­ti, nisam htio opi­si­va­ti doga­đaj jer nisam to htio pre­tvo­ri­ti u neku kri­mi pri­ču, crnu kro­ni­ku, nego sam teži­šte sta­vio na jezik. Svakodnevica mi je pre­ko jezi­ka u funk­ci­ji rad­nje. Dugo i puno radim na tek­s­tu, koris­tim se svim mogu­ćim sred­stvi­ma, fana­tič­no se posve­ću­jem radu, a kad si tako posve­ćen knji­ga se na poli­ci sama otvo­ri i šap­ne ti pra­vu riječ, jer-kako je rekao Puškin: „Trud je tako­đer talent.““

Karakaš je ispri­čao i kako ga je maj­ka, koja ga vrlo rijet­ko zove tele­fo­nom, nazva­la upra­vo na dan nesre­će, kad je već ležao u šok sobi na Rebru, ali joj je tu infor­ma­ci­ju zata­jio: „Znaš, bra­la sam u šumi suhar­ke i osje­ti­la potre­bu da te nazo­vem, rek­la je. Zapravo je osje­ti­la to nešto što samo maj­ka može osje­ti­ti, da se meni nešto dogo­di­lo. Treću noć sam je sanjao kako mi dola­zi i kaže: Sine, nemoj pro­ći kroz ta vra­ta! Što sam shva­tio kao: nemoj umri­je­ti, vra­ti se.“

„“Okretište“ je roman o oživ­lja­va­nju, povrat­ku iz mrtvih“, oci­je­nio je Pirke: „ Osvećuješ se poči­ni­te­lji­ma zlo­či­na nad tobom ne ona­ko kako bi to želje­li tvo­ji dje­do­vi nego tako što pišu­ći uspi­je­vaš vra­ti­ti svoj život u ruti­nu kroz sit­na zado­volj­stva, dru­že­nje s obi­te­lji, čita­nje, šetanje…“

Karakaš se dje­lo­mič­no slo­žio, ali i dodao da je to višes­loj­no dje­lo, npr. to je i roman o život­nim situ­aci­ja­ma kad ste nemoć­ni bilo što napra­vi­ti (osim da napi­še­te roman, što je i uči­nio), zatim o popu­šta­nju i pre­pu­šta­nju , ali pos­tav­lja i dile­mu dok­le kri­mi­nal­ci­ma i zlo­či­ni­ma popu­šta­ti? Priča i o pov­la­če­nju, nepo­vje­re­nju pre­ma lju­di­ma i svi­je­tu nakon tra­uma­tič­nih iskus­ta­va, kao i  poku­ša­ju vra­ća­nja tog povje­re­nja. Također je svo­je­vr­stan raskid s tra­di­ci­jom osve­ći­va­nja: „Moji dje­do­vi, ako me pra­te neg­dje s nebe­sa, sigur­no nisu zado­volj­ni ovi­me o čemu pišem. U sno­vi­ma mi gura­ju oruž­je u ruke i tra­že da se napa­da­či­ma osve­tim, jer se kod nas uvi­jek tra­ži­lo oko za oko, zub za zub, tako su oni to rje­ša­va­li. Zato sam se pišu­ći „Okretište“ stal­no borio sa svo­jim pre­ci­ma, biv­šim legi­ona­ri­ma, usta­ša­ma, par­ti­za­ni­ma, haj­du­ci­ma, koji su tra­ži­li osve­tu i zato je možda i dobro što ne znam tko me je napao. Dolazim iz kra­ja slič­nog po men­ta­li­te­tu Crnoj gori – kad net­ko tamo nekog ubi­je uvi­jek zna­mo ime­nom i pre­zi­me­nom tko je koga ubio i to se pre­no­si s kolje­na na koljeno.“

„Ja sam pra­vi pri­mjer da je pri­rod­na pozi­ci­ja pis­ca da bude u nes­po­ra­zu­mu sa svo­jom oko­li­nom“, kazao je Karakaš, navo­de­ći kako se po nje­go­vim knji­ga­ma sni­ma­ju fil­mo­vi i rade pred­sta­ve, pre­ve­den je na 10-ak jezi­ka i dobio mno­ge doma­će i stra­ne nagra­de, od ove jese­ni biti će i u čitan­ci i lek­ti­ri za 3. raz­red gim­na­zi­je, ali iz Like ga nit­ko nikad nije pozvao da pred­sta­vi svo­je knji­ge. Premda se nje­go­va Likom pone­se­na, obo­je­na i nado­je­na pro­za u zavi­ča­ju rijet­ko dois­ta čita, na osno­vu raz­nih rek­la-kaza­la (i film­ske ver­zi­je Karakaševe knji­ge „Kino Lika“, koja je 5. dana pri­ka­zi­va­nja u Otočcu ski­nu­ta s pro­gra­ma, a maj­ka je film komen­ti­ra­la sa „Dobro što je tata zas­pao već na počet­ku!“) mno­gi su tamo kiv­ni na nje­ga, pa već jako dugo ne posje­ću­je rod­no Brinje. Kad bi odla­zio na sahra­ne, doba­ci­va­li su mu mno­ge pogr­de i pri­jet­nje: „Naše su sahra­ne toli­ko nape­te da je opu­šten samo pokoj­nik“, naša­lio se.

Na Doručku s auto­rom posje­ti­te­lji su ima­li pri­li­ke dodat­no uži­va­ti u Karakaševoj brit­koj duho­vi­tos­ti i kroz nju upoz­na­ti broj­ne deta­lje iz nje­go­ve boga­te biogra­fi­je, doz­na­ti gdje ga je sve vodi­lo „prok­let­stvo“ nje­go­ve mul­ti­ta­len­ti­ra­nos­ti (od har­mo­ni­ka­ških glaz­be­nih kori­je­na te punk i psyc­ho­bil­ly nado­grad­nje, zatim aka­dem­skih, likov­nih, rat­nič­kih i novi­nar­skih iskus­tva, do pari­ških godi­na i broj­nih dru­gih pute­šes­tvi­ja), ali i pone­što nauči­ti, npr. teže teh­ni­ke vođe­nja lju­ba­vi, a da ti se pri tom ne raš­ču­pa koko­ti­ca na gla­vi, odnos­no „kako isto­vre­me­no biti raci­ona­lan i uži­va­ti“. Stoga snim­ku s tog doga­đa­ja, koju može­te pogle­da­ti na You tube kana­lu Sa(n)jma, poseb­no preporučamo.

Tekst Daniela KNAPIĆ

Foto Manuel ANGELINI iz arhi­va 27. Sa(n)jam knji­ge u Istri