Ivan Čolović na 27. Sajmu knjige u Istri

26.11.2021.

„XX vek – Nezavisna čitalačka republika“

• „Nek 21. ide svo­jim putem, sam sam ostao u XX. veku.“ •

• Osim što mu je dodi­je­lje­na čast otvo­ri­ti 27. Sajam, ured­nik bibli­ote­ke „XX vek“, Ivan Čolović se na nje­mu poja­vio u još dva navra­ta – prvog dana na pros­la­vi 50. obljet­ni­ce pos­to­ja­nja bibli­ote­ke i pre­mi­jer­nom pred­stav­lja­nju zbor­ni­ka o njoj „Pola veka XX veka“, a potom i na Doručku s autorom.

Na počet­ku pro­mo­ci­je Aljoša Pužar ovu bibli­ote­ku „džep­nih“ knji­ga nazvao je „apart­nom poja­vom ovih pros­to­ra“, a Sinan Gudžević, jedan od auto­ra koji su napi­sa­li ese­je za zbor­nik „pra­vim čudom“, jer se uspje­la odr­ža­ti una­toč svim bura­ma i olu­ja­ma kroz koje je tije­kom pro­tek­lih 50 godi­na pro­la­zi­la. Pužar je riječ prvo dao ured­ni­ci zbor­ni­ka, soci­jal­noj povjes­ni­čar­ki prof. Dubravci Stojanović. Ona je već povo­dom 40. rođen­da­na ove vri­jed­ne edi­ci­je zna­čaj­nih nas­lo­va iz druš­tve­nih zna­nos­ti obja­vi­la knji­gu „Noga u vra­ti­ma – pri­lo­zi za poli­tič­ku biogra­fi­ju Biblioteke XX vek“. Sada je, zajed­no s nizom dru­gih kole­ga auto­ra, pri­re­di­la i ovaj zbor­nik. Obje knji­ge poka­zu­ju da je, mada se po tira­ža­ma i bro­ju objav­lje­nih nas­lo­va (do sada 250) kao i pros­to­rom koji joj se davao u jav­nom živo­tu neko­me može čini­ti i mar­gi­nal­nom, ova bibli­ote­ka „sme­ta­la svim sis­te­mi­ma“. Ipak, uspje­la je nad­v­la­da­ti sve teško­će i pro­mje­ne sis­te­ma i odr­ža­ti se kao anti-rat­na bibli­ote­ka i kao „pros­tor slo­bo­de“ u Beogradu, a nje­ni se čita­te­lji vole s njo­me pois­to­vje­ći­va­ti, pa je XX vek jed­na „zamiš­lje­na zajed­ni­ca čita­la­ca“ ili , kako je u jed­nom ese­ju u zbor­ni­ku reče­no, „neza­vis­na čita­lač­ka republika“.

„Pročitavši ove knji­ge moje se zna­nje o bibli­ote­ci obo­ga­ti­lo i sada mogu dos­ta govo­ri­ti o njoj“, naša­lio se Čolović, pohva­liv­ši se i kako u Dubravci ima vlas­ti­tog his­to­ri­ogra­fa, slič­no kao što je Tito imao Vladimira Dedijera ili Luis XIV Jean Racinea.

„Obradovala su me svje­do­čans­tva u zbor­ni­ku“, nas­ta­vio je Čolović, „u nje­mu lju­di pri­ča­ju kako su odras­ta­li uz ove knji­ge i mno­gi su im nas­lo­vi osta­vi­li tra­jan uti­sak. To su za mene dra­go­cje­na i uzbud­lji­va otkri­ća, poseb­no jer sam vidio da su se u svo­jim dalj­njim stu­di­ji­ma i znans­tve­nim rado­vi­ma mno­gi odlu­či­li posve­ti­ti nekim od tema koje su čita­li u našoj biblioteci.“

Povijest ove bibli­ote­ke nije samo povi­jest ide­ja, nego se kroz nju može pra­ti­ti i kako su se razvi­ja­li kon­cep­ti druš­tve­nih nauka, objaš­nja­vao je dalje Čolović: „Kad je 70-ih godi­na pokre­nu­ta bilo je to vri­je­me struk­tu­ra­liz­ma, kad nas je tero­ri­zi­rao ter­min „struk­tu­ra“ – sve je bilo struk­tu­ra, znak, ozna­če­no i ozna­ču­ju­će, para­dig­ma i sin­tag­ma… Morali smo se bavi­ti lin­gvis­ti­kom, ne samo kako bismo zna­li više o jezi­ku, nego i o mno­gim dru­gim stva­ri­ma, jer su u to vri­je­me lin­gvis­ti­ka i fone­ti­ka bile nauke-pilo­ti. Smatrao sam da je potreb­no našoj publi­ci ponu­di­ti neke nepre­ve­de­ne važ­ne stu­di­je o lin­gvis­ti­ci i struk­tu­ra­liz­mu. Naravno, i sam sam čitao i pre­vo­dio. Mogli ste kroz vri­je­me vidje­ti kako se ta para­dig­ma mije­nja i kako smo od „struk­tu­re“ doš­li do jed­nog novog ter­mi­na koji je danas neo­p­ho­dan za sna­la­že­nje u kon­tek­s­tu govo­ra druš­tve­nih zna­nos­ti – „diskurs“, a onda je pored nje­ga doš­la još jed­na riječ koja se sad name­će, a to je „nara­tiv“ – pro­baj­te pro­či­ta­ti u nekim novi­na­ma dva-tri tek­s­ta, a da ne nale­ti­te, da ne uga­zi­te u narativ!“

S ras­pa­dom SSSR‑a, padom Berlinskog zida, ratom i ras­pa­dom Jugoslavije poja­vi­la se potre­ba za alat­ka­ma koji­ma se raz­ma­tra­ju te povi­jes­ne situ­aci­je, pa je izda­vač­ka poli­ti­ka „XX veka“ fokus s lin­gvis­ti­ke pre­ba­ci­la na antro­po­lo­gi­ju i soci­olo­gi­ju. Objavljivana je važ­na kri­tič­ka lite­ra­tu­ra o naci­ona­liz­mu, etnič­kim suko­bi­ma, iden­ti­te­tu i poli­ti­ka­ma iden­ti­te­ti­ma itd. Posljednjih 20-ak godi­na je pak u svi­je­tu aktu­al­na poli­tič­ka antro­po­lo­gi­ja, pa je i „XX vek“ naj­vi­še foku­si­ran na objav­lji­va­nje zna­čaj­nih nas­lo­va iz tog podru­čja. Uvijek oslu­šku­ju­ći bilo vre­me­na i čita­telj­ske potre­be, Čolović ne mari toli­ko o broj­ci godiš­nje objav­lje­nih knji­ga: „Ne teba biti sto­ti­ne knji­ga, mogu biti dvi­je ili tri dobro oda­bra­ne i tem­pi­ra­ne kad je riječ o kon­tek­s­tu, o potrebi.“

Ambiciozniji stu­den­ti nas­lo­vi­ma iz ove bibli­ote­ke mogu upot­pu­ni­ti svo­je zna­nje onkraj  popi­sa oba­vez­ne lite­ra­tu­re, a čes­to se one koris­te i u izra­di dok­tor­skih diser­ta­ci­ja: „Često dobi­vam zahva­le i u oba­ve­zi sam pre­ma tim lju­di­ma da nas­ta­vim jer vidim da to i dalje ima smis­la, a dok ga ima ima­mo i raz­log da pos­to­ji­mo“, zaklju­čio je Čolović.

Na Doručku s auto­rom idu­ćeg je dana Aljoša Pužar Čoloviću priz­nao kako mu je kao stu­den­tu jed­na od bit­nih knji­ga bila nje­go­va „Divlja knji­žev­nost, etno-lin­gvis­tič­ko pro­uča­va­nje para-lite­ra­tu­re“, a Čolović mu je odgo­vo­rio kako danas mno­gi auto­ri žele obja­vi­ti svo­ju knji­gu u XX veku, dok je nje­go­va ambi­ci­ja kao mla­dog znans­tve­ni­ka bila iza­ći u „Sazvežđima“, kul­t­noj Nolitovoj huma­nis­tič­koj edi­ci­ji pokre­nu­toj 1963. godi­ne „Bijegom od slo­bo­de“ Erica Fromma. Čolović je u njoj prvo obja­vio svoj pri­je­vod Roland Barthesove „Književnost, mito­lo­gi­ja i semi­olo­gi­ja“, a „sre­ći mu nije bilo kra­ja“ kad je tu obja­vio i spo­me­nu­tu „Divlju knji­žev­nost“. Izrazio je veli­ko pošto­va­nje pre­ma ured­ni­ku te seri­je, Milošu Stamboliću, koji je nakon ras­pa­da Jugoslavije „Sazvežđa“ pres­tao objavljivati.

„S dola­skom novog vije­ka oče­ki­va­lo se da pro­mi­je­nim nas­lov bibli­ote­ke u „21. vek“, ali nisam, rekao sam nek ide 21. svo­jim putem i usko­ro sam ostao sam u XX. veku. Kasnije se to poka­za­lo pogod­nom, „retro“, odlu­kom, osta­ti u toj retro­vi­zi­ji“, naša­lio se Čolović, a Pužar je dodao kako je to „sada naj­hip­s­ter­ski­ja bibli­ote­ka u Europi“.

Pužar ga je pitao i o rod­nom mu Beogradu i nje­go­vim mije­na­ma, ali je on odgo­vor izbje­gao skre­nuv­ši u pri­ču o jed­nom dru­gom svom zavi­ča­ju, oto­ku Cresu koji je posje­ći­vao više od 30 godi­na i tamo ste­kao mno­ge dra­ge pri­ja­te­lje, među koji­ma i nedav­no pre­mi­nu­log sli­ka­ra Mateja Solisa. Za Beograd je rekao samo: „pus­ti­te me još par dana da o nje­mu ne mislim.“

Ipak, neza­obi­laz­no je bilo u raz­go­vo­ru se pod­sje­ti­ti i na tzv. „Beogradski krug“ čiji je Čolović bio jedan od osni­va­ča, „udru­že­nja neza­vis­nih inte­lek­tu­ala­ca“ osno­va­nog 1991. od oso­ba iz jav­nog živo­ta koje su usta­le pro­tiv rata i naci­ona­lis­tič­ke poli­ti­ke Slobodana Miloševića. Izrastao je iz ini­ci­ja­ti­ve „Druga Srbija“, kao odgo­vor na onu rat­no­hu­škač­ku, „memo­ran­dum­sku“. Nailazili su na puno nera­zu­mi­je­va­nja i napa­da od vla­da­ju­ćih u smis­lu „Šta vam je to? Ima samo jed­na Srbija!“ ili „šta je to „Udruženje“, šta “Nezavisni inte­lek­tu­alac“?!? „Bilo je to vri­je­me anga­žma­na kad ste se odmah mora­li u sebi odlu­či­ti što ćete radi­ti, smo­ći sna­gu i volju usta­ti pro­tiv tog zla.“ U ta su se vre­me­na, vođe­ni goto­vo isklju­či­vo kri­te­ri­ji­ma vlas­ti­te savjes­ti, mora­li suoči­ti s mno­go raz­nih kon­ce­pa­ta, pa tako i naci­ona­liz­mom o kojem rani­je goto­vo nisu raz­miš­lja­li. Termin je zapra­vo prvo sko­vao beč­ki stu­dent Vuk Karadžić i u nje­go­vo je vri­je­me u for­mi­ra­nju naci­onal­nog iden­ti­te­ta bila napred­na oslo­bo­di­lač­ka ide­ja. Međutim, u izmi­je­nje­nom kon­tek­s­tu 90-ih ter­min je zlo­upo­tri­jeb­ljen i pos­ta­je sim­bol mrž­nje i raz­ra­ču­na­va­nja i koris­te­ći ga – na svim sukob­lje­nim stra­na­ma – mno­gi su se osra­mo­ti­li, mis­le­ći da se pona­ša­ju kao Vuk kad sta­ju na „stra­nu tzv. „našeg“ naro­da, bez obzi­ra što su u ime tog naro­da neke para­voj­ne ubi­ce na tamo nekim rati­šti­ma pro­vo­di­le mons­tru­oz­ne zločine.“

„To je sad sra­mo­ta poje­di­na­ca, ali i neke kul­tu­re u cje­li­ni koja ne radi dovolj­no na tome da se od toga dis­tan­ci­ra. Druga Srbija je bila Srbija koja se ne miri sa zlo­či­nom i to nemi­re­nje ni danas nije dove­de­no do kra­ja“, zaklju­čio je Čolović.

Na „Doručku“ je zahva­će­no još mno­go bit­nih tema koji­ma se kroz godi­ne bavio Čolović, („kul­tur­nog tero­riz­ma“, kri­mi­na­la, utje­ca­ja nogo­met­nih navi­ja­ča, Kosovskog mita itd.) pišu­ći o nji­ma ili ih objav­lju­ju­ći u „XX veku“, ali nji­ho­vo ela­bo­ri­ra­nje išlo bi dale­ko pre­ko for­ma­ta ovog izvješ­ća. Svakako bi – ako već ne pro­či­ta­ti nje­go­ve knji­ge – bilo uput­no detalj­ni­je na YouTubeu pres­lu­ša­ti i snim­ku tog Čolovićevog nas­tu­pa sa Sa(n)jma, te po vlas­ti­toj savjes­ti raz­lu­či­ti s čime se od izre­če­nog sla­že­mo. U kraj­njoj lini­ji, bar se zapi­ta­ti ima­mo li, u ovom za ops­ta­nak huma­ni­te­ta nape­tom tre­nut­ku eks­pe­ri­men­tal­nog „glo­bal­nog rese­ta“, uop­će više vre­me­na i pra­va na pole­mič­no teore­ti­zi­ra­nje i pro­miš­lja­nje, ili zapra­vo već neko vri­je­me jesmo usred glo­bal­nog rata i još smo jed­nom pri­si­lje­ni na „bira­nje strana“?

Ispričavši na kra­ju kako mu nije bilo milo čuti kad su ga jed­nom nazva­li „arhe­tip­nim mudrim star­cem“, jer sebe sma­tra oso­bom u „dubo­koj mla­dos­ti“, Čolović se dek­la­ri­rao „opti­mis­tom u osno­vi“ i izra­zio nadu da „rata ipak neće biti“.

Tekst Daniela Knapić

Foto Manuel ANGELINI iz arhi­va 27. Sa(n)jma knji­ge u Istri