Otvorena izložba „Nevidljivi krajolici“ u galeriji Poola

03.12.2021.

Krajolici smješteni u našem unutarnjem svijetu najbolje mogu komunicirati s prirodom koja nas okružuje

• Izložba „Nevidljivi krajolici“  otvorena je u Galeriji Poola, u srijedu 1. prosinca • Kod autorica Ane Ratković Sobota i Marte Tutta tema prirode istisnula je urbanu ili digitalnu paradigmu najčešće prisutnu kod suvremenih, mlađih autora • Vraćaju se prirodi koju istražuju slikarskim, grafičkim i crtaćim tehnikama •

Tekst i fotografije Ana FORNAŽAR

• Bojan Šumonja vodi­telj gale­ri­je Poola je izlož­bu otvo­rio na uli­ci ispred gale­ri­je, pred već poz­na­tom pul­skom gale­rij­skom publi­kom i novim posje­ti­te­lji­ma mla­đe gene­ra­ci­je. U nje­go­vom druš­tvu je sli­ka­ri­ca Ana Ratković Sobota, dok je Marta Tutta odsut­na zbog naj­ljep­ših raz­lo­ga, netom je rodi­la, pa nije mogla doći na otvorenje.

Anina ide­ja je bila da izlož­ba ima svo­je­vr­s­nu tur­ne­ju po Hrvatskoj, pa je izlož­ba već gos­to­va­la u Varaždinu i u Splitu, a ovo joj je tre­će predstavljanje.

„Izložba je ustva­ri jedan kon­cep­tu­alan pro­jekt koji u sebi sadr­ži notu akti­viz­ma. Ana je u svo­jim rado­vi­ma kao pred­lo­žak koris­ti­la sta­re raz­gled­ni­ce Plitvičkih jeze­ra kad su jeze­ra još bila nede­vas­ti­ra­na, nebe­to­ni­zi­ra­na i u nekom dru­gom okru­že­nju. Danas se na račun pro­fi­ta devas­ti­ra i uni­šta­va taj eko­sus­tav pa Ana svo­jim rado­vi­ma poku­ša­va osvi­jes­ti­ti lju­de, da obra­te pozor­nost na ovaj zna­ča­jan oko­liš koji je pod zašti­tom UNESCO‑a i naj­ve­ća je hrvat­ska pri­rod­na atrak­ci­ja, a odno­si­mo se pre­ma tome kao da nam nije sta­lo“, otvo­rio je izlož­bu Šumonja.

Ana Ratković Sobota, po voka­ci­ji i gra­fi­čar­ka i sli­ka­ri­ca, koris­ti se kom­bi­na­ci­jom gra­fi­ke i sli­kar­stva tako što na paus papir nano­si ulja­nu boju koju potom oti­sku­je na sli­kar­sko plat­no i onda gre­ba­njem i ski­da­njem boje radi efek­te koji­ma pos­ti­že volu­mi­noz­nost, a nje­zi­no likov­no izra­ža­va­nje može­mo nazva­ti mono­ti­pi­ja (teh­ni­ka oti­ski­va­nja samo jed­nog otiska).

Marta Tutta izla­že crte­že na papi­ru koje radi tušem i perom, koris­ti se ovim „škr­tim“ likov­nim sred­stvom kako bi mono­krom­nim pri­ka­zi­ma nagla­si­la linij­sko opi­si­va­nje for­ma­ci­ja i raz­nih sit­nih struk­tu­ra kra­jo­li­ka koji je okru­žu­je. Male for­ma­te koje je ocr­ta­la kas­ni­je skla­pa u veli­ki for­mat po prin­ci­pu moza­ika i kolaža.

„Dakle ona ne zna koji će joj biti kraj­nji rezul­tat jer je sva­ki crtež radi­la zaseb­no. Marta živi na Pagu tako da pris­tu­pa pej­za­žu, ne samo kao estet­skoj, nego i kao eko­lo­škoj vri­jed­nos­ti. Njezini crte­ži pri­ka­zu­ju Velebit kojeg sva­ki dan gle­da i upi­ja nje­go­ve vizu­re“, objaš­nja­va Šumonja.

Ono što auto­ri­ce pove­zu­je je suži­vot s pri­ro­dom. Jedna živi na Pagu, iako je Zagrepčanka, otoč­na ju je atmo­sfe­ra i pri­rod­no okru­že­nje nag­na­lo da na jed­noj dru­ga­či­joj razi­ni doživ­lja­va pri­ro­du. Ana živi u Zagrebu, na Maksimiru, tako­đer u bli­zi­ni prirode.

„One su se obje vra­ti­le pri­ro­di i inter­pre­ti­ra­ju pri­ro­du što danas pos­ta­je ino­va­tiv­no, jer kad pogle­da­mo koji su moti­vi suvre­me­nog sli­kar­skog svi­je­ta to su uglav­nom urba­ni moti­vi, iako ima tu i dis­to­pij­skih moti­va, ali ovo je baš ona pra­va pri­ro­da i to mi se čini spe­ci­fič­no“, kaže Šumonja.

Monokromni Martini crte­ži perom i tušem na papi­ru dobar su kon­tra­post Ani koja je ovdje pri­sut­na kolo­ris­tič­ki, one zapra­vo govo­re o istoj stva­ri samo na dva raz­li­či­ta načina.

„Moja počet­na toč­ka u likov­nom smis­lu za cik­lus Jezera je bila knji­ga prvih foto­gra­fi­ja Plitvičkih jeze­ra, to su foto­gra­fi­je vrhun­ske kom­po­zi­ci­je, sta­re pre­ko sto­ti­nu godi­na. Kad sam već dobar dio cik­lu­sa napra­vi­la saz­na­la sam da su Plitivice u vrlo lošem sta­nju, o kojem nit­ko ne pri­ča. Naime Hrvatska je već dobi­la neko­li­ko upo­zo­re­nja da će Plitvice mak­nu­ti s UNESCO-ve lis­te pri­rod­ne bašti­ne uko­li­ko se ne izgra­di potre­ban sus­tav odvod­nje i kana­li­za­ci­je, jer sva voda ide direk­t­no u jeze­ra. Tako je moj cik­lus dobio jedan dodat­ni motiv i želja mi je da pri­čam o tome dok izla­žem svo­je rado­ve. Ne može­mo baš osta­ti imu­ni na tu činje­ni­cu da jedan takav biser može biti toli­ko zapos­tav­ljen una­toč upo­zo­re­nju koje je aktu­al­no već više od 20 godi­na, nadam se da će se nešto pro­mi­je­ni­ti“, rek­la je auto­ri­ca Ana Ratković Sobota.

„Pratim auto­re na svjet­skoj razi­ni i vidim da je opet popu­lar­no i posve aktu­al­no sli­ka­ti pri­ro­du, jer nas pri­ro­da okru­žu­je cije­lo vri­je­me. Puno je bit­ni­ji način na koji je nešto nas­li­ka­no, a ne sama tema, pa tako ja eks­pe­ri­men­ti­ram s teh­ni­ka­ma“, nado­ve­zu­je se Ratković Sobota.

Njezin je cik­lus podi­je­ljen na dva dije­la, veli­ka plat­na i mali rado­vi u teh­ni­ci tem­pe­re. Boju nano­si isklju­či­vo oti­ski­va­njem, mini­mal­no koris­ti kist, a zatim ure­zu­je tj. crta s raz­nim ala­ti­ma poput špa­tli, drve­nih poma­ga­la, gre­ba­la kako bi na toj debe­loj boji s povr­ši­ne dobi­la kon­trast izme­đu mate­ri­je pla­ni­ne, šume i vode u tono­vi­ma pla­ve, sive, sme­đe i žute boje.

„Ovi manji for­ma­ti naprav­lje­ni su tako da sam mije­ša­la pig­ment s jaj­ča­nom tem­pe­rom i nano­si­la bih 30-ak, 40-ak slo­je­va boje što je dugo­traj­ni pro­ces jer je tem­pe­ra dos­ta pro­zir­na. Kad se to osu­ši­lo gre­ba­la sam sloj po sloj da bih dobi­la ove efek­te, tako da mogu reći da zapra­vo tu ima više crta­nja nego slikanja“.

Marta crta ono što je okru­žu­je, bez pred­lo­ška, crta po memo­ri­ji, po sje­ća­nju, igra se tek­s­tu­ra­ma i pote­zi­ma, nije joj bit­no pre­ni­je­ti direk­t­no ono što je vidje­la nego to prov­la­či to kroz neki svoj ima­gi­nar­ni fil­ter. Njezini veli­ki for­ma­ti su boga­ti i polu­ap­s­trak­t­ni, nas­ta­li su iz puno malih seg­me­na­ta, koje je auto­ri­ca sli­ka­la dio po dio. Svaki je seg­ment dru­ga­či­ji čime dobi­va­mo moza­ik koji je dale­ko od realis­tič­nog, iako može­mo pre­poz­na­ti da se radi o liš­ću, o ras­li­nju i o biljkama.

„Ovi su kra­jo­li­ci nevid­lji­vi svi­ma, osim nama. Krajolici smje­šte­ni u našem unu­tar­njem svi­je­tu mogu naj­bo­lje komu­ni­ci­ra­ti s pri­ro­dom koja nas okru­žu­je. Ja sam stva­ra­la pri­ka­ze Plitvica kak­vi više ne pos­to­je, zna­či ne radi se o realis­tič­nim nego o ima­gi­nar­nim pri­ka­zi­ma. Marta tako­đer radi s nere­alis­tič­nim tek­s­tu­ra­ma, crti­ca­ma, toč­ki­ca­ma, lini­ja­ma, zapra­vo dobar naziv ove izlož­be bio bi ima­gi­nar­ni kra­jo­li­ci“. Ili unu­tar­nji krajolici.