Iako mi se gadi, ja politiku, o kojoj pišem, volim

Razgovor: književnik i kolumnist Andrej Nikolaidis

Razgovarala Paola ALBERTINI / Fotografije Manuel ANGELINI i Tone STOJKO / iz arhive Sa(n)jam knjige u Istri

05.01.2022.

• Andrej Nikolaidis, knji­žev­nik i kolum­nist, Bosanac je koji živi i radi u Crnoj Gori a objav­lju­je u Hrvatskoj. Na ovo­go­diš­njem Sajmu knji­ge u Istri pre­mi­jer­no je pred­sta­vio svo­ju novu knji­gu „Hronika pro­pas­ti“. Hrvatskoj je publi­ci poz­nat po hva­lje­noj knji­zi „Mimesis“.

Kako vam je bilo na ovo­go­diš­njem pul­skom Sajmu knji­ga na kojem ste već gostovali? 

- Ovo mi je apso­lut­no naj­dra­ži Sajam. To je, u stva­ri, jedi­ni Sajam gdje se čovjek osje­ća dobro, gdje se osje­ća pri­rod­no. I ne govo­rim to zato što je to Sajam auto­ra a ne knji­ga, pa smo mi u prvom pla­nu. Kao prvo, eki­pa je tak­va, lju­di. Kao dru­go, Pula je tak­va i tre­će, kon­cept Sajma je takav. Bio sam na saj­mo­vi­ma, sve sam ih obi­šao, to je vrlo neugod­no za mene jer sam ja intro­ver­tan pa na tim saj­mo­vi­ma uglav­nom odra­dim svoj pro­gram i onda neg­dje sam pijem kavu ili sam u hotel­skoj sobi. Ovdje ne, ti lju­di koji vode Sajam s vre­me­nom ti pos­ta­nu bli­ži i neka­ko se pri­vik­neš na sam grad, meni je kao kod kuće, pre­div­no je biti u Puli.

Je li vam stvar­no ovo prvi izla­zak od počet­ka koro­ne, kako ste kaza­li na pro­mo­ci­ji knjige?

- Tako je. Sve sam bio otka­zao na počet­ku ove pan­de­mi­je, ja sam ozbilj­no shva­tio ovaj virus i dok me nisu izbo­li tri puta nisam se opus­tio. Sad znam da sam napra­vio sve što je u mojoj moći i mogu nas­ta­vi­ti dalje. Isprva sam se stvar­no zatvo­rio u kuću i pisao, radio sam svoj posao i meni to nije bila toli­ko pro­mje­na zato što sam intro­ver­tan a i ina­če sam radio od kuće. Ja sam zapra­vo imao tu ogrom­nu sre­ću u živo­tu da nikad nisam išao na posao. Iako ja ne živim od pisa­nja već od novi­na za koje pišem kolum­nu, ali sre­ća je da i kolum­ne mogu pisa­ti gdje god bio.

Slažete se s kons­ta­ta­ci­jom mno­gih vaših kole­ga da je pisa­nje usam­lje­nič­ki posao?

- Osim što je to usam­lje­nič­ki posao, to je i dik­ta­tor­ski posao jer nije u pita­nju tim­ski rad i zato mis­lim da mno­gi pis­ci ima­ju tota­li­tar­nu svi­jest. O sve­mu odlu­ču­je jedan čovjek i nema nikak­vih kon­fron­ta­ci­ja a ako ste malo tvr­do­gla­vi­ji pisac, toga nema čak ni s ured­ni­kom. Ja poštu­jem ured­ni­ke a naro­či­to lek­to­re jer sam ovi­san o nji­ma, ali neki pisme­ni­ji pis­ci od mene, ne tre­ba­ju ni njih. Tako da je pisa­nje stvar mono­lo­ga a ne dija­lo­ga i nije stvar demo­kra­ci­je, to je bru­tal­no samo­va­nje. Onda čovjek navik­ne na to i teško mu je funk­ci­oni­ra­ti u svi­je­tu koji nije ras­po­lo­žen da pra­ti nje­go­ve upu­te. Tako da mi je onda bolje kad sam kući.

Može li se na ovim našim pros­to­ri­ma živje­ti od pisanja?

- Književnici uglav­nom ne žive od pisa­nja. Ja da, ali ne od knji­žev­nos­ti već od pisa­nja kolum­ni. Ne znam je li itko može dois­ta pre­ži­vje­ti samo od knji­žev­nos­ti. Ja moram pisa­ti za novi­ne kako bi pre­ži­vio, naime, kako ne znam radi­ti ništa dru­go osim pisa­nja, ja moram od toga živje­ti. Pisanje je moj zanat i nije ništa vrjed­ni­ji od pos­la koji radi pos­to­lar ili pekar. I ne može se, pri­mje­ri­ce, živje­ti od pisa­nja o kul­tu­ri, nego o gnjus­noj poli­ti­ci, to dono­si novac. Potom se jave dvoj­be – jesam li ja neki idi­ot što to radim, koji su inte­re­si lju­di za koje radim, naime, kad ste poli­tič­ki komen­ta­tor vlas­nik ima koris­ti ako za nje­ga piše­te. U ovom svi­je­tu samo loši lju­di ima­ju nova­ca da me pla­te za ono što u kolum­na­ma pišem. Imam sre­će što, iako mi se gadi, ja poli­ti­ku volim. I još sam pla­ćen za to što pišem o njoj, kud ćeš ljepše.

Jeste li dola­skom koro­ne dobi­li neku poseb­nu ins­pi­ra­ci­ju za pisanje?

- U prvom valu koro­ne vodio sam dnev­nik i zavr­šio pri­pre­me za roman koji namje­ra­vam radi­ti idu­će godi­ne te napi­sao mili­jun kolum­ni tako da nisam dan­gu­bio. Mogu reći da nisam uza­lud tro­šio vri­je­me, u sva­kom slu­ča­ju ne zalud­ni­je nego što ga ina­če trošim.

I nova knji­ga vam je u među­vre­me­nu izaš­la, „Hronika pro­pas­ti“, pre­mi­jer­no pred­stav­lje­na u Puli.

- Da, pro­mo­ci­ja je bila vrlo opu­šte­na, bilo je sjaj­no. Mislim da nismo bili dosad­ni i to je naj­važ­ni­je. Ja sam ne mogu slu­ša­ti pro­mo­ci­je koje su dosad­ne a čes­to budu dosad­ne kad ih odra­de lju­di koji to pre­oz­bilj­no shva­te. Ja stvar­no imam pro­blem s lju­di­ma koji sebe ne vide kao Andreja Nikolaidisa nego kao sim­bo­lič­ku figu­ru Andreja Nikolaidisa. Ta iden­ti­fi­ka­ci­ja sa sim­bo­lič­kom funk­ci­jom mi je iri­tant­na, a osim toga je i pato­lo­ška. „Čovjek koji mis­li da je kralj koji mis­li da je kralj nije manje lud od čovje­ka koji mis­li da je Napoleon“. Dakle, kralj je samo sim­bo­lič­na funk­ci­ja, ti nisi kralj. Isto tako i pisac koji stvar­no mis­li da je pisac, nije manje lud od čovje­ka koji tvr­di da je Napoleon. I onda tak­ve lju­de imam pro­blem slu­ša­ti na promocijama.

Zanimljivo je da je na pro­mo­ci­ji o vama i knji­zi govo­rio Milan Rakovac koji je napi­sao i pred­go­vor za „Hronike“.

- On je dobar pri­ja­telj s mojim ocem Jovanom Nikolaidisom, zajed­no su napi­sa­li „Adrianske kar­to­li­ne“, jed­nu knji­gu pre­pi­ske. On mi je i ina­če izu­zet­no mio i izu­zet­no je vješt u tome što radi sto­ga mi je dra­go da je on bio na pro­mo­ci­ji, on uvi­jek otvo­ri pros­tor za raz­go­vor. A moj kole­ga i pri­ja­telj Emir Imamović Pirke i ja smo bosan­ska ško­la, mi smo više za viceve.

Zanimljivo je da kao Bosanac koji živi u Crnoj Gori objav­lju­je­te u Hrvatskoj

- Da, uz to sam član PEN‑a i Društva hrvat­skih pisa­ca. Naime, 2003. godi­ne izaš­la je moja knji­ga „Mimesis“, moj prvi roman koji je zavri­je­dio neku paž­nju publi­ke. Do tada sam u Hrvatskoj bio ano­ni­man, ali ta knji­ga je bila neka vrsta mini hita. I od tada sve što sam ja obja­vio bilo je pre­mi­jer­no objav­lje­no u Hrvatskoj napros­to zato što sam ja tu upoz­nao lju­de, pri­mje­ri­ce, ured­ni­ka Krunu Lokotara. Općenito, naj­vi­še pri­ja­te­lja imam u Hrvatskoj, tako da je meni to pot­pu­no pri­rod­no. Sad već sko­ro 20 godi­na objav­lju­jem u Hrvatskoj i bilo je pot­pu­no pri­rod­no da budem dio te zajednice.

Biti pisac i stva­ra­ti knji­žev­na dje­la i biti novi­nar koji piše kolum­ne, je li to za vas odvojivo?

- Za mene je to neo­dvo­ji­vo, sve je to pisa­nje, zanat. To je meni kao da govo­rim o pos­to­la­ru koji pra­vi cipe­le i pos­to­la­ru koji pra­vi papu­če. Postolar je pos­to­lar, a pisac je pisac. Ja mis­lim da je i dobar novin­ski esej knji­žev­nost. Bitan je stil, tamo gdje ga nema uza­lud je veli­ka tema a stil je zanat, način na koji arti­ku­li­ra­te svo­ju misao. Naravno, tu je i stal­ni rad i onda je u konač­ni­ci pot­pu­no pri­rod­no da vi, ako već ima­te taj ritam pisa­nja dva ili tri tek­s­ta tjed­no, u te tek­s­to­ve uba­ci­te nešto što ćete kas­ni­je koris­ti­ti za pro­zu. Ne može­te povu­ći neku lini­ju izme­đu kolum­nis­tič­kog i knji­žev­nog rada ako se već bavi­te i jed­nim i dru­gim – to se nave­li­ko isprepliće.

Tema za kolum­ne, pret­pos­tav­ljam, ne manjka?

- Tema ne manja, naro­či­to u Crnoj Gori koja je doži­vje­la ozbilj­nu regre­si­ju i vra­ti­la se, ne u 1989. godi­nu, nego prak­tič­ki u 19. sto­lje­će. Propast crno­gor­skog druš­tva je zahva­lan za nas novi­na­re, ali jed­na­ko tako neza­hva­lan za nas koji smo osu­đe­ni živje­ti tamo.

Kakva je pozi­ci­ja medi­ja u Crnoj Gori, je li jed­na­ko loša kao u Hrvatskoj, ili pak gora?

- Hrvatski medi­ji su ipak u boljoj pozi­ci­ji napros­to zato što su medi­ji u Crnoj Gori izlo­že­ni enor­m­nom pri­ti­sku vlas­ti. Kod nas se ništa ne mije­nja, ima­mo kon­ti­nu­itet eks­trem­no nepri­ja­telj­skog odno­sa pre­ma medi­ji­ma. Dakle, vi u ovom tre­nut­ku ako ste kri­tič­ki novi­nar u Crnoj Gori, doži­vjet ćete da vas kabi­net pred­sjed­ni­ka skup­šti­ne „ad homi­nem“ napa­da zbog vaših sta­vo­va, da objav­lju­ju nele­gal­no snim­lje­ne video i ton­ske zapi­se raz­go­vo­ra izme­đu novi­na­ra i poli­ti­ča­ra, doži­vjet ćete da pred­sjed­nik Vlade jav­no kaže da medi­ji ne tre­ba­ju pos­to­ja­ti i da ih tre­ba uga­si­ti ako ne budu pod nji­ho­vom kon­tro­lom, doži­vjet ćete i fizič­ke napa­de. Tako da mis­lim da je sta­nje ipak gore nego u Hrvatskoj. Naravno, i vi i mi ćete uvi­jek naići na neke koji s ne sla­žu s onim što ste napi­sa­li ali stva­ri su jako ozbilj­ne kad drža­va stva­ra sis­tem­sko nasi­lje nad novi­na­ri­ma i medi­ji­ma što je slu­čaj u Crnoj Gori.

Je li zbog toga „Hronika pro­pas­ti“ oka­rak­te­ri­zi­ra­na kao „muč­na i teška knji­ga“? Naime, ona sadr­ži vaše kolumne.

- Ja se tru­dim biti duho­vit čak i tamo gdje su naj­mrač­ni­je stva­ri u pita­nju. Uvijek se može ispri­ča­ti dobar vic upra­vo tamo gdje su stva­ri naj crnje. A ja se kao „Bernhardovac“ držim nje­go­vih upu­ta da tra­ge­di­ju tre­ba pisa­ti kao kome­di­ju a kome­di­ju kao tra­ge­di­ju i onda stva­ri budu mno­go lak­še. Ali to su sve meha­niz­mi samo­obra­ne. Stvarnost zbog toga nije manje groz­na, samo je ja lak­še podnosim.