Vrijeme kad nam je postalo „normalno“ prolaziti pored ljudi koji kopaju po kontejnerima

Predstava „Bakice“ Kolektiva Igralke gostovala u Istarskom narodnom kazalištu

Tekst Ana FORNAŽAR

24.02.2022.

• U izved­bi Kolektiva Igralke koji čine četi­ri diplo­man­ti­ce stu­di­ja Glume i medi­ja u Rijeci, te u reži­ji slo­ven­ske kaza­liš­ne reda­te­lji­ce Tjaše Črnigoj odi­gra­na je 21. velja­če u Istarskom narod­nom kaza­li­štu doku­men­tar­na pred­sta­va „Bakice“. Izvedba je to koja je višes­loj­na, akti­vis­tič­ka i filo­zof­ska te koja nas kroz suro­ve život­ne pri­če današ­nji­ce osvje­šta­va, zabav­lja, ali i ras­tu­žu­je, no bez trun­ke patetike.

Bakice su žene iznad 65 godi­na koje je život natje­rao da u miro­vi­ni pre­živ­lja­va­ju sakup­lja­ju­ći plas­tič­ne boce po kon­tej­ne­ri­ma, one su te „sakup­lja­či­ce boca“ o koji­ma možda ima­mo pre­dra­su­da koje će ova pred­sta­va do kra­ja raz­gr­nu­ti. Autorice i izvo­đa­či­ce u pred­sta­vi Sendi Bakotić, Ana Marija Brđanović, Anja Sabol i Vanda Velagić dono­se nam pri­če stvar­nih žena iz Rijeke s koji­ma su se susre­le i pove­za­le te na kra­ju pos­ta­le one, barem na pozornici.

One se u pred­sta­vi zovu Albina, Ljudmila, Marta i Suzana. Kolektiv Igralke u pred­sta­vi pro­pi­tu­je pozi­ci­ju žena, soci­jal­nu sigur­nost, (ne)ravnopravnost i dos­to­jans­tven život, pos­tav­lja­ju­ći nam pita­nja i daju­ći pone­kad cinič­ne i iro­nič­ne odgo­vo­re rasi­je­ca­ju­ći sus­tav koji je ove žene doveo u ovak­vu pozi­ci­ju. Jasno je da iza ove kaza­liš­ne reali­za­ci­je sto­ji puno teren­skog rada i istra­ži­va­nja čime izved­ba popri­ma jedan repor­taž­ni ele­ment, ali nas tako­đer uvla­či u osob­ne pri­če i pot­pu­no uživ­lja­va­nje – razi­gra­noš­ću audio i video zapi­sa kao i humor­nih glu­mač­kih sek­ven­ci mla­dih i ener­gič­nih glumica.

Predstava zapo­či­nje s činje­ni­ca­ma o miro­vin­skom sus­ta­vu, gdje nas auto­ri­ce pod­sje­ća­ju da su miro­vi­ne koje neki dobi­va­ju, a češ­će su to žene, ispod gra­ni­ce siro­maš­tva u Republici Hrvatskoj. Glumice nam otki­va­ju svi­jet tih „nevid­lji­vih žena“ kroz nji­ho­ve bez­briž­ne uspo­me­ne iz mla­dos­ti i rad­nog vije­ka. Jedna je radi­la u Željezari i Jugobanci, dru­ga je bila komer­ci­ja­lis­ti­ca i nje­go­va­te­lji­ca, pomoć­na rad­ni­ca u res­to­ra­nu, a Ljudmila je diplo­mi­ra­na pro­fe­so­ri­ca kemi­je. Otišla je jed­nom na kon­cert Bonnie M u Moskvu avi­onom i jako je volje­la pre­da­va­ti kemiju.

Uvukle su nam se pod kožu i sve nas to tje­ra da se zapi­ta­mo „zašto kad vidi­mo da net­ko kopa po kon­tej­ne­ru tra­že­ći boce odmah pomis­li­mo da je ta oso­ba nerad­nik, alko­ho­li­čar i da sigur­no ima nekog dru­gog izbora?“

Ekološka mje­ra koja je zapra­vo htje­la očis­ti­ti naš oko­liš od amba­la­že za 50 lipa po boci i dnev­ni mak­si­mum od 80 boca pos­ta­la je naža­lost način pre­živ­lja­va­nja za mno­ge što je Dražena Perušića-Bocu nag­na­lo da napi­še Mali vodič skup­lja­ča boca koji auto­ri­ce koris­te u predstavi.

U nje­mu sto­ji: „Prvi korak, ujed­no i naj­te­ži, je kre­nu­ti pre­ma prvom kon­tej­ne­ru za sme­će. Osjećaj je kao da ide­te uči­ni­ti nešto loše, pro­tu­za­ko­ni­to i čeka vas kaz­na, no sre­ćom, nit­ko vas fizič­ki neće kaz­ni­ti. Ali mora­te zna­ti da prvi par oči­ju koji vas ugle­da zna­či pot­pu­no i sigur­no ruše­nje vašeg ugle­da i pono­sa, ma koli­ko pri­je toga bio izgra­đen. Vi pos­ta­je­te net­ko, tko je po svim mje­ri­li­ma i kri­te­ri­ji­ma, samo dno druš­tva u kojem živi­mo i tu poči­nje vaša pri­la­god­ba tom novo­nas­ta­lom sta­nju. Nakon gubit­ka dos­to­jans­tva više ne može­te puno izgu­bi­ti i vi pos­ta­je­te jedan od nas, sakup­lja­ča boca.“

Naše su nam „sakup­lja­či­ce boca“ pre­pri­ča­le kao se odje­nu­ti i što koris­ti­ti za kre­ta­nje na kon­tej­ner. Kažu da oba­vez­no koris­te štap i nji­me uda­ra­ju po vre­ća­ma sme­ća kako bi u gomi­li otpa­da pre­poz­na­le zvuk plas­tič­ne boce i izvuk­le je van i tako jed­nu po jed­nu… Kako bi se boce mogle pro­da­ti, tre­ba ih izrav­na­ti, ali sad radi koro­ne ne pušu u njih nego ih rav­na­ju šta­pom iznu­tra, pa ih tre­ba ispraz­ni­ti i nali­je­pi­ti im eti­ke­tu ako je otpala.

Dramaturški se nji­ho­ve pri­če ispre­pli­ću, a izvo­đa­či­ce nas dodat­no uklju­ču­ju u pred­sta­vu i raz­go­va­ra­ju s publi­kom tako da sce­na ima ele­men­te kaza­li­šta potla­če­nih u pro­ce­su skup­no osmiš­lje­nog kazališta.

U video isječ­ci­ma upoz­na­je­mo bake samih auto­ri­ca. To su bake koji žive neke dru­ga­či­je živo­te, jed­na se bavi ple­som, svo­jim omi­lje­nim hobi­jem iz mla­dih dana, a dru­ga svo­joj unu­ci objaš­nja­va kako je za lije­pi ten potreb­no koris­ti­ti pri­rod­ne poma­de, od voća i lje­ko­vi­tih bilja­ka. Ona izgle­da odlič­no za svo­je godi­ne i ima odli­čan ten.

Ovaj dra­ma­tur­ški kon­trast naj­s­naž­ni­je nas suoča­va s pozi­ci­jom tih žena u druš­tvu i tu nam „Bakice“ šalju jas­nu poru­ku i daju kaza­li­štu i umjet­nos­ti onu ulo­gu koju bi tre­ba­lo ima­ti, a to je osvi­jes­ti­ti druš­tvo i potak­nu­ti promjenu.

Kolektiv Igralke izda­le su knji­ži­cu o pred­sta­vi „Bakice“ u kojem su svo­je rado­ve u žan­ru „doku­men­tar­nog“ stri­pa na ovu temu izra­zi­li stu­den­ti Akademije pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti u Rijeci, a u knji­ži­ci su napi­sa­le „u vri­je­me kad nam je pos­ta­lo „nor­mal­no“ pro­la­zi­ti pored lju­di koji kopa­ju po kon­tej­ne­ri­ma, pita­mo se gdje smo i kamo ide­mo kao poje­din­ci i kao društvo.“

Knjižica se pro­da­je u slo­bod­noj pro­da­ji nakon pred­sta­ve, a sve dona­ci­je za pro­gram­sku knji­ži­cu dije­le se na četi­ri dje­la i idu direk­t­no baki­ca­ma – Albini, Ljudmili, Marti i Suzani čime cije­li pro­jekt dobi­va i dodat­nu huma­ni­tar­nu dimenziju.

Četiri glu­mi­ce u pred­sta­vi, osim što stu­di­ra­ju glu­mu, ima­ju kako sto­ji u opi­su, poza­di­nu zavr­še­nih fakul­te­ta kom­pa­ra­tiv­ne knji­žev­nos­ti, rusis­ti­ke, soci­jal­ne antro­po­lo­gi­je, menadž­men­ta u kul­tu­ri i logo­pe­di­je, dok je Črnigoj, osim što je stu­di­ra­la reži­ju, tako­đer i filo­zof­ki­nja, koja je zavr­ši­la kom­pa­ra­tiv­nu knji­žev­nost što daje tu pre­poz­nat­lji­vu višes­loj­nost ovoj predstavi.

Scenografiju narav­no čine plas­tič­ne boce, koje pri­ča­ju o živo­tu i svo­jim život­nim uspo­me­na­ma, a izvo­đa­či­ce se pita­ju mogu li „plas­tič­ne boce doži­vje­ti nir­va­nu“ ili je to reciklaža?

Na kra­ju boce ple­šu i sve su jed­na­ke, doži­vje­le su svo­je­vr­s­nu nir­va­nu, no cije­li je taj seg­ment pred­sta­ve koli­ko god on bio meta­fo­rič­ki zanim­ljiv i sim­pa­ti­čan, na odre­đe­ni način suvišan.

Zahvaljujući entu­zi­jaz­mu auto­ri­ca i ori­gi­nal­nos­ti u pris­tu­pu temi „Bakice“ idu dalje. Predstava je izve­de­na već više od dva­de­set i pet puta, na raz­li­či­tim mjes­ti­ma i za raz­no­li­ku publi­ku od kaza­li­šta do neza­vis­nih sce­na, a kako u pre­no­še­nje ozbilj­ne i teške teme koris­te humor dopi­ru ama baš do sva­ko­ga, i zasi­gur­no ostav­lja­ju traga.

Foto