NOVI STALNI POSTAV ETNOGRAFSKOG MUZEJA ISTRE U PAZINU

13.04.2022.

Ravnateljica Orlić: Postav je dinamičan i stalno promjenjiv

• Prijašnja ravnateljica Lidija Nikočević bila je idejna začetnica i koautorica cijelog postava i osmislila je tada revolucionarnu ideju stalnog postava kroz likove u kojem oni sami govore o sebi – nisu tu važni etnolozi koji interpretiraju već kazivači koji govore o onome što je njima bitno •

Svečano otvo­re­nje Novog stal­nog pos­ta­va Etnografskog muze­ja Istre odr­ža­no je u petak, 8. trav­nja u pazin­skom Kaštelu i to pet godi­na nakon otvo­re­nja nje­go­vog prvog dije­la. EMI je s ovim rezul­ta­tom zaokru­žio jed­nu od naj­o­bu­hvat­ni­jih inves­ti­ci­ja koje je usta­no­va reali­zi­ra­la u pos­ljed­njih čet­vrt stoljeća.

 

Što je toli­ko bit­no kod stal­nog pos­ta­va i zašto se o nje­mu toli­ko dugo pri­ča­lo te tre­ba­li li ga muzej kakav je EMI ima­ti upi­ta­li smo rav­na­te­lji­cu Ivonu Orlić:

- To jest zanim­lji­vo pita­nje i čak je sada u muzej­skim kru­go­vi­ma čes­to pro­pit­ki­va­nje čemu stal­ni pos­tav? Sada kad je sve dina­mič­no i rela­tiv­no kad se sve tako brzo mije­nja da li stvar­no tre­ba stal­ni pos­tav koji će onda osta­ti nared­nih 20, 30 ili 40 godi­na? Već tada kad smo kre­nu­li s ide­ja­ma novog stal­nog pos­ta­va smiš­lje­na je kon­cep­ci­ja da će se ono moću uvi­jek mije­njat – lik po lik. Cijeli pos­tav je dina­mi­čan i ima moguć­nost da se izmje­nju­je pa mu je i naziv „pos­tav u stal­nom nas­ta­ja­nju“. To nam je koris­ti­lo i kao mala ispri­ka zašto nismo, pri­je pet godi­na kada smo ga otvo­ri­li (tri sobe s četi­ri lika i uvod­nom sobom) otvo­ri­li cje­lo­kup­ni stal­ni pos­tav, ali ozna­ča­va i to da je on stal­no pro­mje­njiv, kaza­la je Orlić.

Proces je bio dugo­tra­jan; obu­hva­tio je nova istra­ži­va­nja na teri­to­ri­ju Istre od Momjanštine na sje­ve­ro­za­pa­du, Ćićarije na sje­ve­ro­is­to­ku, Raše i Labina na isto­ku, zapad­ne oba­le i Žminjštine, kao cen­tral­ne žile kuca­vi­ce. Osim teren­skih istra­ži­va­nja koji su pos­ta­li temelj muze­olo­ške kon­cep­ci­je, pro­ces rada na stal­nom pos­ta­vu obu­hva­tio je i inter­dis­ci­pli­nar­nu surad­nju s broj­nim struč­nja­ci­ma iz dome­ne huma­nis­tič­kih zna­nos­ti i kre­ativ­nih indus­tri­ja, te razvoj muze­olo­ške teori­je i prakse.

Nakon prvog dije­la stal­nog pos­ta­va, u kojem je u uvod­noj pros­to­ri­ji dan pre­gled etno­lo­ških istra­ži­va­nja u Istri s nagla­skom na iza­zo­ve repre­zen­ta­ci­je poseb­no u kon­tek­s­tu ste­re­oti­pi­za­ci­je kul­tu­ra, te opće karak­te­ris­ti­ke tla, kli­me i poli­tič­kih okol­nos­ti koje su obli­ko­va­le istar­sku kul­tu­ru, u EMI‑u su nas­ta­vi­li ocr­ta­va­ti Istru kroz nje­ne mikro-sre­di­ne i poseb­ne ljud­ske sud­bi­ne. Tako se u prvom dije­lu novog stal­nog pos­ta­va naj­pri­je naila­zi na vina­ra s Momjanštine i riba­ra iz Fažane, dije­te iz Motovuna i lon­ča­ri­cu iz Raklja. U novom, dru­gom dije­lu pos­ta­va pred­stav­lja­ju se Ćićka i Šavrinka, tka­lac iz Kringe, ratar, Vodnjanka i vod­njan­ski svad­be­ni obi­ča­ji, istar­ski ise­lje­nik, rudar i turis­tič­ki dje­lat­nik. Sva ta lica čine jed­nu sli­ku mul­ti­kul­tu­ral­ne Istre koja se mije­nja poštu­ju­ći svo­je korijene.

- Prijašnja rav­na­te­lji­ca Lidija Nikočević bila je idej­na začet­ni­ca i koauto­ri­ca cije­log pos­ta­va i osmis­li­la je tada revo­lu­ci­onar­nu ide­ju stal­nog pos­ta­va kroz liko­ve u kojem oni sami govo­re o sebi – nisu tu važ­ni etno­lo­zi koji inter­pre­ti­ra­ju već kazi­va­či koji govo­re o ono­me što je nji­ma bit­no. Metodologija etno­lo­gi­je kao zna­nos­ti je izla­zak na teren i raz­go­vor s kazi­va­či­ma. Bitno je napo­me­nu­ti da se kroz rije­či tih liko­va htje­lo pro­go­vo­ri­ti o cije­loj Istri pa oni dola­ze iz raz­li­či­tih dije­lo­va polu­oto­ka i iz raz­li­či­tih povi­jes­nih raz­dob­lja, a uz to smo poku­ša­li da budu podjed­na­ko zas­tup­lje­ni muškar­ci, žene i dje­ca. Osim već spo­me­nu­te rav­na­te­lji­ce Nikočević mora­mo spo­me­nu­ti Roberta Bilića koji više nije naš dje­lat­nik, ali koji je bio tu kada se sve to sku­pa tre­ba­lo reali­zi­ra­ti i koji je osmis­lio dva lika. Bili su tu još i Tajana Ujčić, Tanja Kocković Zaborski, Boris Koroman i Olga Orlić, a oni koji su još i sada u muze­ju su Mario Buletić, Ivona Orlić, Lidija Nikočević, Mirjana Margetić, Dragan Dimovski i Tamara Nikolić Đerić, koja je bila i vodi­te­lji­ca pro­jek­ta u dru­goj fazi. Iza sva­ke izlož­be su lju­di koji to odra­đu­ju pa su Studio Cuculić i Clinica d.o.o. auto­ri vizu­al­nog rje­še­nja, a za mul­ti­me­di­ju su bili zadu­že­ni Novena d.o.o. i AVC d.o.o.. Tu ne smi­je­mo zabo­ra­vi­ti i one koji su nas finan­cij­ski podr­ža­li, a to su Ministarstvo kul­tu­re i medi­ja Republike Hrvatske i Istarska župa­ni­ja, kaza­la je Orlić i doda­la da se od začet­ne ide­je do zavr­š­ne faze na stal­nom pos­ta­vu radi­lo čak 17 godina.

Reportaža reali­zi­ra­na u surad­nji s emi­si­jom Prostor (Radio Rojc)

Razgovarala Nevena TRGOVČIĆ

Fotografije Igor DRAŽIĆ