Otvorene prijave – Nagrada za mlade umjetnike Zlatna lubenica 6.0 udruge Metamedij

19.05.2022.

Otvoren je natje­čaj za Nagradu za mla­de umjet­ni­ke Zlatna lube­ni­ca 6.0 nami­je­njen umjet­ni­ci­ma i umjet­nič­kim kolek­ti­vi­ma koji se bave suvre­me­nom umjet­noš­ću, novim medi­ji­ma i ino­va­tiv­nim umjet­nič­kim prak­sa­ma. Natječaj ras­pi­su­je Udruga Metamedij u povo­du 24. izda­nja Media Mediterranea fes­ti­va­la, koji će biti odr­žan u Puli od 4. do 6. kolo­vo­za 2022. godi­ne. Ovogodišnjom temom natje­ča­ja i fes­ti­va­la, “Svjetovanja hidro­sfe­re”, pre­is­pi­tu­je­mo pojam hidro­sfe­re (oce­ana, mora i ukup­ne vode na Zemlji) u kon­tek­s­tu inte­rak­ci­ja, kola­bo­ra­ci­ja i pre­ple­te­nos­ti raz­li­či­tih orga­ni­za­ma, teh­no­lo­gi­ja i obli­ka znanja.

Stručni žiri u sas­ta­vu Oleg Šuran (UMAS), Olga Majcen Linn (kus­to­si­ca, Kontejner), Jerica Ziherl (kus­to­si­ca, Muzej Lapidarium) i Kristina Marić (proš­lo­go­diš­nja dobit­ni­ca nagra­de) oda­brat će 5 fina­lis­ta čiji će rado­vi biti izlo­že­ni na skup­noj izlož­bi u pul­skoj gale­ri­ji Srpskog kul­tur­nog cen­tra u Istri u sklo­pu fes­ti­va­la Media Mediterranea 24. Selekcija rado­va bit će pred­stav­lje­na i putu­ju­ćom izlož­bom u Muzeju Lapidarium u Novigradu i gale­ri­ji Xcen­ter u Novoj Gorici u stu­de­nom i pro­sin­cu 2022. godine.

Na natje­čaj mogu biti pri­jav­lje­ni goto­vi rado­vi hrvat­skih umjet­ni­ka ili umjet­nič­kih kolek­ti­va nas­ta­li nakon siječ­nja 2019. godi­ne. Isti pri­ja­vi­telj može pos­la­ti mak­si­mal­no dvi­je pri­ja­ve. Stručni žiri će iza­bra­ti 5 fina­lis­ta, a dobit­nik nagra­de Zlatna lube­ni­ca osvo­jit će sim­bo­lič­nu nov­ča­nu nagra­du u izno­su od 2.000 kuna. Svim fina­lis­ti­ma bit će osi­gu­ra­ni put­ni tro­ško­vi i smje­štaj za vri­je­me tra­ja­nja festivala.

Kome je poziv namijenjen?

Poziv je nami­je­njen umjet­ni­ci­ma od 18 do 35 godi­na ili umjet­nič­kim kolek­ti­vi­ma koji ih okup­lja­ju, a koji se bave suvre­me­nom umjet­noš­ću, novim medi­ji­ma i ino­va­tiv­nim umjet­nič­kim praksama.

Postupak pri­ja­ve

Prijava tre­ba sadržavati:

– ime i pre­zi­me auto­ra / umjet­nič­kog kolek­ti­va uz popis svih članova

– kon­takt

– naziv rada / koncepta

– opis rada / kon­cept na hrvat­skom i engle­skom jezi­ku (maks. 1 kar­ti­ca teksta)

– ski­ce i dokumentacija

– pre­gled pro­duk­cij­skih / dis­tri­bu­cij­skih tro­ško­va (pre­gled potreb­ne opre­me za izlaganje)

– por­t­fo­lio / povez­ni­ca na web-stra­ni­cu autora

– biogra­fi­ju auto­ra na hrvat­skom i engle­skom jeziku.

Prijave s naz­na­kom “Zlatna lube­ni­ca 6.0” šalju se na e‑adresu mediterraneafest@gmail.com do 19. lip­nja 2022. godi­ne u 23.59 sati.

Autori rado­va će o isho­du natje­ča­ja biti oba­vi­je­šte­ni e‑poštom do kra­ja lip­nja 2022. godine.

 

Koncept natječaja

Svjetovanja hidrosfere

Bitno je s pomo­ću kojih stva­ri mis­li­mo o dru­gim stva­ri­ma; s pomo­ću kojih pri­ča pri­ča­mo dru­ge pri­če; bit­no je koje pet­lje ple­tu sple­to­ve, kojim mis­li­ma mis­li­mo dru­ge mis­li, kojim opi­si­ma opi­su­je­mo opi­sa­no, koje niti vežu spone.

Bitno je koje pri­če stva­ra­ju svje­to­ve, koji svje­to­vi stva­ra­ju priče.

－Donna Haraway, Staying with the Trouble: Making Kin in the Chthulucene

More je tije­lo na tisu­ću neubro­ji­vih nači­na, jer je bro­ja­nje pres­ta­bil­na tran­sak­ci­ja za taj vrtlog, ali ipak, valo­vi dodi­ru­ju oba­le u gro­mo­glas­noj pli­mi, a potom ose­ki, goto­vo nečuj­noj do li tihog puc­ke­ta­nja mje­hu­ri­ća, ponov­no i ponov­no, poput rit­ma otku­ca­ja srca, more koje je uvi­jek to tije­lo izo­kre­nu­to iznu­tra na van i otvo­re­no pre­ma nebu, a tije­lo uvi­jek more prek­lop­lje­no u sebe, tije­lo poput nautič­ke kar­te savi­nu­te u papir­na­tu čašu.

－Rebecca Solnit, Storming the Gates of Paradise: Landscapes for Politics

Pri kra­ju ese­ja “Woolf’s Darkness”, govo­re­ći o mogu­ćim pozi­tiv­nim ele­men­ti­ma neiz­vjes­nos­ti, Rebecca Solnit piše kako je “uni­šte­nje Zemlje veli­kim dije­lom rezul­tat neus­pje­ha ima­gi­na­ci­je, ili nje­zi­na zasje­nji­va­nja sus­ta­vi­ma ura­ču­na­va­nja koji ne mogu ura­ču­na­ti ono što je zbi­lja bit­no.” Ako je buduć­nost neiz­vjes­na, to zna­či da nije odlu­če­na. Ovdje bi valja­lo zas­ta­ti, u tom pros­to­ru neiz­vjes­nos­ti, i poj­mi­ti što je u nje­mu mogu­će. U kon­tek­s­tu tre­nut­ne kli­mat­ske kri­ze, iona­ko ga ne može­mo zaobići.

Geologinja Marcia Bjornerud kao pre­du­vjet odr­ži­vog druš­tva spo­mi­nje nuž­nost vre­men­ske pisme­nos­ti – svjes­nos­ti o geolo­škoj proš­los­ti pla­ne­ta koja ga je obli­ko­va­la u for­mu koju nas­ta­nju­je­mo danas. Takva pisme­nost uklju­ču­je spo­sob­nost pre­do­ča­va­nja ljud­skog druš­tva kao d(i)jela toka dubo­kog geolo­škog vre­me­na umjes­to nečeg odvo­je­nog od nje­ga, kao d(i)jela pri­ro­de koja je giba­ju­ća, a ne pasiv­na i statična.

Zemljina hidro­sfe­ra, koja ozna­ča­va ukup­nost vode na pla­ne­tu, možda je naj­vid­lji­vi­ji pri­mjer nepres­ta­nog giba­nja pri­ro­de, kre­ta­nja geolo­ških uzro­ka i pos­lje­di­ca kroz dubo­ko vri­je­me koji su rezul­ti­ra­li oko­li­šem pogod­nim za ljud­ski život. U kon­tek­s­tu kli­mat­ske kri­ze, pohra­nji­va­nje viška uglji­ko­va diok­si­da otpu­šte­nog glo­bal­nim kori­šte­njem fosil­nih gori­va jed­no je od ključ­nih pita­nja sav­la­da­va­nja opas­nos­ti sve nes­ta­bil­ni­jeg oko­li­ša. U tome oce­ani ima­ju zna­čaj­nu ulo­gu tako što ga inkor­po­ri­ra­ju u lju­štu­re i tije­la mor­skih bića koja pos­lje­dič­no stva­ra­ju sedi­men­te mor­skog dna. No, pre­tje­ran izlov ugro­ža­va ovaj pro­ces, kao što ga ugro­ža­va i podi­za­nje tem­pe­ra­tu­re mora te nje­go­va pos­tup­na acidifikacija.

Naše neiz­vjes­ne buduć­nos­ti izrav­no ovi­se o buduć­nos­ti­ma fito­plan­k­to­na i školj­ka­ša, jed­na­ko kao što ovi­se o ops­tan­ku pra­šu­ma koje omo­gu­ću­ju kisik za disa­nje ili zem­lja­nih crva koji čine tlo plod­ni­jim za rast hra­nid­be­nih bilja­ka. Najveća je zablu­da antro­po­ce­na ide­ja da ljud­ska civi­li­za­ci­ja može biti neo­vis­na o osta­lim enti­te­ti­ma s koji­ma dije­li­mo pla­net. Valjalo bi se sto­ga nauči­ti kre­ta­ti po tim pros­to­ri­ma neiz­vjes­nos­ti bez zala­že­nja u eska­pi­zam, rezig­na­ci­ju ili teh­no­lo­ški solu­ci­oni­zam koji­ma su ras­pra­ve o kli­mat­skim pro­mje­na­ma čes­to ome­đe­ne te spri­ja­te­lji­ti se s nje­go­vom gra­vi­ta­ci­jom bez uživ­lja­va­nja u sce­na­ri­je vlas­ti­te propasti.

Takvo osta­ja­nje s nevo­ljom (uoči kli­mat­ske kri­ze) Donna Haraway u isto­ime­noj knji­zi Staying with the Trouble opi­su­je i kao stva­ra­nje “neo­če­ki­va­nih kola­bo­ra­ci­ja i kom­bi­na­ci­ja” izme­đu ljud­skih i kom­ple­men­tar­no ljud­skih enti­te­ta što sači­nja­va­ju ovaj pla­net. Njezina svje­to­va­nja (engl. wor­l­ding) zani­ma­ju među­po­ve­za­nos­ti i koope­ra­ci­je u koji­ma se raz­na bića, vrste, teh­no­lo­gi­je, obli­ci zna­nja i dru­gi čini­te­lji svi­je­ta kojeg nas­ta­nju­je­mo ispre­pli­ću te među­sob­no informiraju.

Stoga je ovaj poziv otvo­ren rado­vi­ma i pro­miš­lja­nji­ma koji se bave svje­to­va­njem hidro­sfe­re: koja tra­že, zamiš­lja­ju ili gra­de pute­ve neo­če­ki­va­nih kola­bo­ra­ci­ja i kom­bi­na­ci­ja sa sple­tom Zemljinih voda te svi­me oni­me što ih sači­nja­va i nas­ta­nju­je. Zanimaju nas rado­vi koji stva­ra­ju srod­stva s pli­ma­ma, peri­ska­ma, sedi­men­ti­ma mor­skog dna, jati­ma migri­ra­ju­ćih riba, mito­lo­gi­ja­ma mor­ske vode, tran­s­pa­rent­noš­ću medu­zi­nih tije­la, povi­si­va­nju razi­na oce­ana, pra­po­vi­jes­nim puta­nja­ma lede­nja­ka, potop­lje­nim ostat­ci­ma ljud­skih civi­li­za­ci­ja, evo­lu­ci­ja­ma mor­skih orga­ni­za­ma… Željeli bismo raz­go­va­ra­ti o ulo­zi i važ­nos­ti mora za ljud­sku civi­li­za­ci­ju sada i kroz povi­jest, pre­poz­na­ti pos­to­je­ća mjes­ta uza­jam­nog uva­ža­va­nja te poče­ti gra­di­ti nova ondje gdje nedos­ta­ju ili izmje­nji­va­ti ona koja su štetna.

Ostati s nevo­ljom – sva­kod­nev­no, kom­pli­ci­ra­no, nesa­vr­še­no – ne govo­ri tek o navi­ka­va­nju na neugo­du, već o pro­na­la­že­nju nači­na za prak­ti­ci­ra­nje ima­gi­na­ci­je koja obi­ta­va izvan uobi­ča­je­ne logi­ke kapi­ta­liz­ma. Imaginacije koja je spo­sob­na zamis­li­ti kak­vi bi nači­ni živ­lje­nja, pove­zi­va­nja i dje­lo­va­nja mogli ubla­ži­ti učin­ke kli­mat­ske kri­ze te izgra­di­ti buduć­nos­ti koje su odr­ži­vi­je, paž­lji­vi­je, i kojim pute­vi­ma doći do njih.  Jasno je kako eko­lo­ške katas­tro­fe nisu toli­ko pro­blem nedos­tat­ka teh­no­lo­gi­je, koli­ko pro­blem orga­ni­za­ci­je druš­tva u glo­bal­nim odno­si­ma te nedos­tat­ka poli­tič­ke volje. Ugroza kli­mat­ske kri­ze može se odmak­nu­ti uz pomoć naših zna­nos­ti i teh­no­lo­gi­ja. Ali ako aspekt pro­mje­ne druš­tva, eko­no­mi­je, kul­tu­re, poli­tič­kih prak­si i toga kako tuma­či­mo svo­ju fizič­ku (i dru­gu) oko­li­nu izos­ta­ne, može­mo jedi­no odgo­di­ti katas­tro­fu i naći se ponov­no na ovom istom (ili gorem) mjes­tu za koje deset­lje­će ili sto­lje­će. Bitno je kojim mis­li­ma mis­li­mo o nama.

Imaginacija koja je spo­sob­na svje­to­va­ti tak­ve pros­to­re koji su nam potreb­ni da bismo zaci­je­li­li antro­po­cen i izaš­li iz okvi­ra nje­go­vih opas­nos­ti, ima­gi­na­ci­ja je koja nas­to­ji pro­na­ći prak­se suži­vo­ta, adap­ta­ci­je, bri­ge, for­mi­ra­nja zajed­ni­ca, ljud­skih i kom­ple­men­tar­no ljud­skih sim­bi­oza i surad­nji, kom­pro­mi­sa, nje­ge i svih dru­gih “umjet­nos­ti živ­lje­nja na ošte­će­nom pla­ne­tu”. To je ima­gi­na­ci­ja koja je spo­sob­na ispri­ča­ti pri­če mor­skog dna, pra­ži­vo­ti­nja, fito­plan­k­to­na, krh­kos­ti pla­nin­skih lana­ca ili sre­do­zem­nih oba­la, jed­na­ko kao što je spo­sob­na govo­ri­ti o krh­kos­ti­ma ljud­skih tije­la i nači­ni­ma druš­tve­ne reor­ga­ni­za­ci­je. Slične pri­če i umjet­nič­ka pro­miš­lja­nja volje­li bismo potak­nu­ti ovim pozi­vom, foku­si­ra­ju­ći se na inter­dis­ci­pli­nar­ne, ino­va­tiv­ne, novo­me­dij­ske i srod­ne umjet­nič­ke prakse.

Ako je sve što može­mo zamis­li­ti tek nešto “bolja” ver­zi­ja antro­po­ce­na u kojem nove teh­no­lo­gi­je omo­gu­ću­ju nas­ta­vak istog isko­ri­šta­va­nja ljud­skih i pla­ne­tar­nih resur­sa kak­vom svje­do­či­mo danas, ako ne može­mo niti zamis­li­ti dru­ga­či­je, odr­ži­vi­je buduć­nos­ti u koji­ma želi­mo živje­ti – kako onda oče­ku­je­mo da ćemo zna­ti kora­ke koji­ma se izmak­nu­ti s ove toč­ke živ­lje­nja u kli­mat­skoj opasnosti?

Bitno je kojim pri­ča­ma pri­ča­mo o budućnosti.

Tekst: Teuta Gatolin

Dizajn: Oleg Šuran

Izvor