Fizičko tijelo – nova “Terra incognita”?

• Razgovarala Daniela KNAPIĆ

• Fotografije iz privatne arhive Gaije Radić

• Kvalitetan umjetnik nikada ne mora strahovati od toga da će njegovo djelo postati samo potrošačka roba • Istinsku originalnost i kvalitetu nitko ne može oduzeti, niti artificijalno fabricirati •

• Svojom ins­ta­la­ci­jom „Terra Incognita“ Puljanka Gaia Radić je na nedav­no okon­ča­nom 36. salo­nu mla­dih u zagre­bač­kom Meštrovićevom pavi­ljo­nu osvo­ji­la 2. nagra­du. Ovim raz­go­vo­rom nas­to­ja­li smo upoz­na­ti tu sves­tra­nu mla­du kre­ativ­ku i nje­ne broj­ne umjet­nič­ke interese.

Rođena si 2001. u Puli, a tre­nut­no stu­di­raš, para­lel­no, pri­mi­je­nje­nu umjet­nost u Rijeci i arhi­tek­tu­ru u Ljubljani, koju si upi­sa­la nakon polo­že­ne prve godi­ne na riječ­kom fakul­te­tu. Kako ti to uspi­je­va, kako uskla­đu­ješ oba­ve­ze? Zašto si se povrh riječ­kog stu­di­ja odlu­či­la i na stu­dij u Ljubljani?

- Živim u Ljubljani te mi je stu­dij arhi­tek­tu­re pri­ma­ran budu­ći da zah­tje­va više vre­me­na i rada, po dogo­vo­ru s pro­fe­so­ri­ma s Akademije više puta mje­seč­no putu­ju­ći u Rijeku. Tim pro­fe­so­ri­ma sam poseb­no zahval­na zato što mi zais­ta ne ote­ža­va­ju situ­aci­ju i ima­ju razu­mi­je­va­nja. Ipak, to nika­ko ne zna­či da nemam svo­je stu­dent­ske duž­nos­ti, sva­ka­ko moram redov­no obav­lja­ti sve oba­ve­ze koje ima­ju i osta­li stu­den­ti. Nije lako i nekad zna biti pra­va ago­ni­ja, ali pri­je sve­ga uvi­jek mora­te zna­ti zašto nešto radi­te, da bis­te se u kriz­nim tre­nut­ci­ma na to mogli podsjetiti.

Što se arhi­tek­tu­re tiče, ona je za mene odu­vi­jek bila mis­te­rij. Ipak, ima­la sam inte­res za pros­tor, koji je u meni ras­tao kroz likov­ne radi­oni­ce i dram­sku. Oduvijek sam i men­tal­no „koke­ti­ra­la“ s arhi­tek­tu­rom, nakon osnov­ne ško­le čak izvor­no i upi­sav­ši Tehničku ško­lu u Puli, smjer arhi­tek­ton­ski teh­ni­čar. Ipak, odmah sam se pre­ba­ci­la u Opću gim­na­zi­ju zato što tada uop­će nisam zna­la što me toč­no zani­ma, a s gim­na­zij­skim pro­gra­mom se nije tre­ba­lo tako rano opredijeliti.

Došavši na Akademiju nakon gim­na­zi­je, osje­ća­la sam da ne radim dovolj­no i da, iako bih pro­na­la­zi­la nove hobi­je i inte­re­se, imam pre­vi­še slo­bod­nog vre­me­na. Ipak, nisam htje­la odmah odus­ta­ti, već prvo upi­sa­ti dru­gi faks pa uko­li­ko ispu­ni oče­ki­va­nja, osta­ti ondje, ili ako pro­pad­ne, osta­ti na Akademiji. Budući da je nisam htje­la odmah otpi­sa­ti, poče­la sam fan­ta­zi­ra­ti o para­lel­nom stu­di­ju. U tom peri­odu sam kopa­la sve mogu­će fakul­te­te u oko­li­ci, tako naba­sav­ši i na arhi­tek­tu­ru. Krajem prvog semes­tra prve godi­ne na Akademiji sam, nakon puno istra­ži­va­nja i ras­pi­ti­va­nja, kre­nu­la na pri­pre­me za pri­jem­ni ispit arhi­tek­tu­re koje su se odr­ža­va­le u Društvu arhi­te­ka­ta Rijeka. Nakon neko­li­ko mje­se­ci je sti­glo lje­to, ja sam zavr­ši­la prvu godi­nu Akademije, otiš­la na pri­jem­ni u Ljubljanu, bila prim­lje­na i osta­lo je povijest.

Svoje glav­no podru­čje inte­re­sa svr­sta­vaš u „novo­me­dij­ske umjet­nos­ti“. Koje su spe­ci­fič­ne gra­ne tog širo­kog poj­ma koje te poseb­no okupiraju?

- Novomedijska umjet­nost odno­si se na sve obli­ke suvre­me­ne umjet­nos­ti naprav­lje­ne kori­šte­njem novih obli­ka medij­ske teh­no­lo­gi­je. To uklju­ču­je digi­tal­nu umjet­nost, inte­rak­tiv­nu umjet­nost, inter­net art, 3D mode­li­ra­nje i ani­ma­ci­ju, kao i umjet­nič­ka dje­la koja leže na gra­ni­ci s infor­ma­ti­kom. U mom slu­ča­ju je ponaj­vi­še riječ o 3D mode­li­ra­nju, dok same rado­ve naj­češ­će reali­zi­ram u for­mi (inte­rak­tiv­nih) ani­ma­ci­ja, koje potom pos­tav­ljam u izlož­be­ni pros­tor slu­že­ći se ekra­ni­ma ili projekcijama.

Počela sam se bavi­ti 3D mode­li­ra­njem iz raz­lo­ga što sam htje­la mate­ri­ja­li­zi­ra­ti svo­je ide­je u pros­to­ru, ali kako sam tada tek bila na prvoj godi­ni Akademije, za to nisam ima­la mate­ri­jal­ne ni teh­nič­ke moguć­nos­ti. U tom smis­lu je 3D mode­li­ra­nje bila moja plat­for­ma za eks­pe­ri­ment, pris­tu­pa­čan medij za kojeg nisam tre­ba­la ni rad­ni pros­tor, ni poseb­ne mate­ri­ja­le, pa niti novac. Imala sam svoj lap­top i inter­net, te je to sve što mi je tre­ba­lo za mate­ri­ja­li­za­ci­ju mojih prvih umjet­nič­kih koncepata.

Kažeš da umjet­nič­ki rad ne poči­nje po okon­ča­nju fakul­te­ta i držiš se toga – za sobom već imaš impo­zan­tan por­t­fo­lio – dvi­je samos­tal­ne i niz skup­nih izlož­bi (u Hrvatskoj i Sloveniji), pre­da­va­nja i radi­oni­ca. Reklo bi se da si vrlo svjes­na potre­be za „vid­lji­voš­ću“ umjet­ni­ka koji od svo­je kre­ativ­ne pasi­je želi živje­ti, te mar­lji­vo gra­diš svo­ju kari­je­ru i mjes­to u umjet­nič­kom svijetu?

- Po pri­ro­di sam eks­tro­vert­na oso­ba, te sam kroz iskus­tvo na raz­nim aktiv­nos­ti­ma odras­la u kons­tant­noj komu­ni­ka­ci­ji s lju­di­ma raz­li­či­tih pro­fi­la i ide­olo­gi­ja. Pohađanje dram­ske u Istarskom narod­nom kaza­li­štu je važan aspekt mog odras­ta­nja, ali ne i jedi­ni kata­li­za­tor mog psi­ho­so­ci­jal­nog razvo­ja. Tu su još broj­ne izvan­škol­ske, ali i škol­ske aktiv­nos­ti – novi­nar­ska gru­pa i debat­ni klub u Gimnaziji Pula, radi­oni­ce medij­ske pisme­nos­ti, te uče­nje stra­nih jezi­ka (koje sam tra­gič­no zabo­ra­vi­la). Koncem sred­nje ško­le sam se zain­te­re­si­ra­la i za pro­ject mana­ge­ment, pro­šav­ši neko­li­ko radi­oni­ca i iz tog podru­čja. Neko vri­je­me sam pisa­la i član­ke za onli­ne por­ta­le, kao fre­elan­cer. Uglavnom, sve te ste­če­ne vje­šti­ne i pri­rod­na ten­den­ci­ja ka lju­di­ma i komu­ni­ka­ci­ji rezul­ti­ra­la je izgrad­njom moje vid­lji­vos­ti danas. Važno je ne boja­ti se svi­je­ta i biti pre­dan svom radu. S vre­me­nom lju­di pre­poz­na­ju vaš trud i poč­ne­te dobi­va­ti pozi­ve za anga­žma­ne u izlož­ba­ma i pro­jek­ti­ma, pos­te­pe­no se razvijajući.

Tvoja prva samos­tal­na izlož­ba „Svjetovi“ bavi se unu­tar­njom arhi­tek­tu­rom uma, na tra­gu rado­va pos­t­mo­der­nis­tič­kog filo­zo­fa Gillesa Deleuzea…

- Moj prvi cik­lus Svjetovi izlo­ži­la sam u Galeriji SKC u Rijeci, u siječ­nju 2021. godi­ne. Uz  prin­to­ve digi­tal­nih vizu­ali­za­ci­ja izlo­ži­la sam i umjet­nič­ku knji­gu, koja je zapra­vo slu­ži­la kao nji­hov kata­log, s opi­si­ma po koji­ma su bile oblikovane.

Ovaj cik­lus je u stva­ri nas­tao kao digi­tal­na ver­zi­ja mog pret­hod­nog ana­log­nog rada Unutarnji dnev­ni bora­vak, koji je bio moj prvi umjet­nič­ki rad u živo­tu. Njega sam kre­ira­la za izlož­bu „Potreba, ponu­da, potraž­nja“, pod men­tor­stvom asis­ten­ti­ce Petre Mrše na Akademiji u Rijeci. Radilo se o seri­ji make­ta, od kojih je sva­ka na figu­ra­ti­van način pred­stav­lja­la um poje­di­ne oso­be. Na počet­ku istra­ži­va­nja sam inter­v­ju­ira­la dva­de­se­tak lju­di raz­li­či­tih dobi, spo­lo­va i psi­ho­lo­ških pro­fi­la o tome „kako bi nji­hov um izgle­dao kad bi ga zamis­li­li kao fizič­ku pros­to­ri­ju“. Povratno sam dobi­la neo­če­ki­va­ne, zanim­lji­ve i vrlo sli­ko­vi­te opi­se po koji­ma sam izra­di­la make­te od kar­to­na, drve­ta i gli­ne. Ciklus vizu­ali­za­ci­ja Svjetovi je došao kad sam, ponov­no se slu­že­ći istim opi­si­ma, kre­ira­la (digi­tal­ne) tro­di­men­zi­onal­ne pros­to­ri­je, ali ovog puta koris­te­ći se raču­nal­nom gra­fi­kom, odnos­no 3D modeliranjem.

Tada nisam zna­la da je to što me zani­ma već pos­to­je­ći filo­zof­ski feno­men o koje­mu su pisa­li, kako ste i spo­me­nu­li, Gilles Deleuze i dru­gi pos­t­struk­tu­ra­lis­tič­ki filo­zo­fi poput Jeana Baudrillarda, ali i nji­ho­vi pret­hod­ni­ci. Iako ti rado­vi nisu bili na teh­nič­ki viso­kom nivou, budu­ći da sam još uči­la 3D mode­li­ra­ti, te una­toč mom manj­ku poz­na­va­nja teori­je, nji­hov kon­cept je defi­ni­tiv­no bio na tra­gu i mojih današ­njih pre­oku­pa­ci­ja. Potencijalnost nefi­zič­ke arhi­tek­tu­re u kon­tek­s­tu vir­tu­al­nog pros­to­ra te polar­nost mate­ri­jal­ne i nema­te­ri­jal­ne stvar­nos­ti bile su teme s koji­ma sam zapo­če­la svoj put.

Na netom okon­ča­nom 36. salo­nu mla­dih u zagre­bač­kom Meštrovićevom pavi­ljo­nu, tvom radu „Terra Incognita“ dodi­je­lje­na je 2. nagra­da. Možeš li nam pred­sta­vi­ti osnov­ne ide­je tog višes­loj­nog rada?

- Riječ je o mul­ti­me­dij­skoj ins­ta­la­ci­ji Terra Incognita, sas­tav­lje­noj od četi­ri vrste zem­lje i četi­ri ekra­na na koji­ma se uži­vo emi­ti­ra­ju inte­rak­tiv­ne 360° vizu­ali­za­ci­je umet­nu­te u Google Street View. Te vizu­ali­za­ci­je su aps­tra­hi­ra­ni pri­ka­zi Meštrovićevog pavi­ljo­na, u čijem cen­tru je sam rad i smje­šten. Analiziranjem fizič­kog pros­to­ra pavi­ljo­na, te aps­tra­hi­ra­njem arhi­tek­ton­skih for­mi na jed­nos­tav­ne linij­ske ele­men­te, izmo­de­li­ra­la sam nove digi­tal­ne pej­sa­že direk­t­no eks­tra­hi­ra­ne iz pos­to­je­će arhi­tek­tu­re. Umjetničkom inter­ven­ci­jom ume­ta­nja dobi­ve­nih 3D pros­to­ra u Google Street View, želje­la sam potak­nu­ti pro­ma­tra­ča na poten­ci­jal­nu višu razi­nu shva­ća­nja arhi­tek­tu­re u kojoj se nala­zi za vri­je­me raz­gle­da­va­nja izlož­be, koja nadi­la­zi samu fizič­nost iste.  Četiri vrste zem­lje aran­ži­ra­ne su u oblik kruž­nog linij­skog uzor­ka koji je prvot­no pro­iza­šao iz tri kon­cen­trič­na kru­ga koji domi­ni­ra­ju u samom tlo­cr­tu Meštrovićevog pavi­ljo­na. Ta tri kru­ga su s četi­ri ekra­na pove­za­ni tanjim lini­ja­ma koje aso­ci­ra­ju na kori­je­nje ili pak lišaj. Vizualni kon­trast izme­đu zem­lje i ekra­na slu­ži kao kuri­ozi­tet pri koje­mu dola­zi do suda­ra (ili siner­gi­je?) dvi­je nasu­prot­ne mate­ri­je – na len­ti vre­me­na pri­mor­di­jal­na zem­lja dola­zi s lije­va, dok svje­tle­ći har­dver dola­zi s desna.

Sam naziv rada tako­đer igra važ­nu ulo­gu u nje­go­vom kon­cep­tu. Termin ter­ra incog­ni­ta prvi se put upo­tri­je­bio u Ptolomejevoj kar­to­gra­fi­ji u peri­odu drev­nog Egipta, te su se nji­me u svjet­skim mapa­ma ozna­ča­va­la sva nepoz­na­ta i neis­tra­že­na podru­čja. Često bi se umjes­to ter­ra incog­ni­ta koris­ti­la i suges­tiv­na fra­za hic svnt dra­go­nes (u pri­je­vo­du: “ovdje su zma­je­vi”). To mi je bio zanim­ljiv detalj, jer iz nje­ga može­mo išči­ta­ti kako je čovjek uvi­jek imao ten­den­ci­ju mis­ti­fi­ci­ra­ti sve što mu je bilo nepoz­na­to i inter­pre­ti­ra­ti stva­ran geograf­ski pros­tor kao fan­tas­ti­ku. Naziv rada se refe­ri­ra na to da, iako čovjek svjes­no odlu­ču­je pohra­ni­ti svoj iden­ti­tet u neo­pip­ljiv kiber­ne­tič­ki pros­tor, nje­go­va narav je i dalje suprot­na tom nema­te­ri­jal­nom svi­je­tu u kojeg ura­nja – ona je (i dalje) organ­ska i sve­ko­li­ko tje­les­na. Kroz juk­s­ta­po­zi­ci­ju organ­sko­ga i smrt­no­ga s kiber­ne­tič­kim i vječ­nim, doga­đa se svo­je­vr­s­na koli­zi­ja svje­to­va pri kojoj fizič­nost i vir­tu­al­nost, polar­ne suprot­nos­ti, za čovje­ka mije­nja­ju svo­je ulo­ge. Ironično i para­dok­sal­no, čovje­ku na kra­ju- nje­go­va izvor­na for­ma, odnos­no nje­go­vo fizič­ko tije­lo- pos­ta­je nešto nepoz­na­to, pos­ta­je nova ter­ra incognita.

Osim što si u sklo­pu raz­nih pro­gra­ma te udru­ge odr­ža­la neko­li­ko pre­da­va­nja i radi­oni­ca, sudje­lo­va­la si i na radi­oni­ci spe­ku­la­tiv­nog dizaj­na udru­ge Metamedij. Pojasni nam naj­pri­je o čemu se tu radi, a potom kak­vo je tvo­je iskus­tvo s te radi­oni­ce, da li ti je pomo­gla u dalj­njem pro­fi­li­ra­nju tvo­jih umjet­nič­kih preokupacija? 

- Volim sura­đi­va­ti s Udrugom Metamedij i mis­lim da je ono što rade kru­ci­jal­no za užu lokal­nu sce­nu, te da su zas­luž­ni za zais­ta puno sadr­ža­ja koje­ga, bez nji­ho­ve ini­ci­ja­ti­ve, u Puli možda nika­da ne bi ni bilo. To narav­no uklju­ču­je i radi­oni­ce koje odr­ža­va­ju sva­ko lje­to u sklo­pu Festivala Media Mediterranea.

Prošle godi­ne sam tako sudje­lo­va­la na među­na­rod­noj radi­oni­ci spe­ku­la­tiv­nog dizaj­na pod vod­stvom Jasne Dimitrovske i Petera Purga gdje smo po timo­vi­ma osmiš­lja­li umjet­nič­ke rado­ve, potom ih izlo­živ­ši na zavr­š­noj izlož­bi u Galeriji DAI-SAI. To pam­tim kao pre­li­je­po iskus­tvo, ne samo zato što smo osmis­li­li zanim­ljiv rad, već i zato što sam po možda prvi put bila zado­volj­na rade­ći u timu. Do tad sam mis­li­la da ne volim tim­ski rad i kom­pro­mi­se, sma­tra­ju­ći se step­skim vukom, što je zapra­vo pre­ras­lo u unu­tar­nju ide­olo­gi­ju tok­sič­nih pre­dra­su­da za koju je dobro da sam je se rješila.

Rad kojeg sam osmis­li­la zajed­no sa svo­jim timom, umjet­ni­ci­ma Deborah Mora iz Italije i Romanom Paxyutkinom iz Rusije, zove se Ousia Virtual, te se bavi ritu­alom opla­ki­va­nja pre­mi­nu­lih i poten­ci­jal­nim nači­ni­ma na koje on može evo­lu­ira­ti uz pomoć teh­no­lo­gi­je. Zamislili smo spe­ku­la­ti­van znans­tve­no-fan­tas­ti­čan sce­na­rij u koje­mu je pla­ne­ta toli­ko pre­na­pu­če­na da u urba­nim sre­di­šti­ma više nema mjes­ta za fizič­ka grob­lja te se, umjes­to poka­pa­nja, tije­la pre­mi­nu­lih pre­tva­ra­ju u jes­ti­ve sup­s­tan­ce. Ti jes­ti­vi arte­fak­ti su halu­ci­no­ge­ni, no te halu­ci­no­ge­ne efek­te nakon kon­zu­ma­ci­je mogu doži­vje­ti samo bli­ske oso­be koje je pre­mi­nu­li naveo u opo­ru­ci. U ovom fik­tiv­nom sce­na­ri­ju u koje­mu na svi­je­tu ima pre­vi­še lju­di i pre­ma­lo pros­to­ra (kako fizič­kog, tako i digi­tal­nog) bi i svi medij­ski podat­ci pre­mi­nu­le oso­be bili pre­tvo­re­ni u pokret­ne vizu­ale koje bi halu­ci­no­ge­ni efek­ti jes­ti­vih sup­s­tan­ci „pri­ka­zi­va­li“. Nakon sve­ga toga dois­ta ništa od pre­mi­nu­le oso­be ne bi osta­lo, te smo na taj biza­ran tran­shu­ma­nis­tič­ki način pro­miš­lja­li kako smrt­nost i pro­laz­nost, tako i ulo­gu smr­ti u našoj kul­tu­ri i konven­ci­je ritu­ala oplakivanja.

Rezultat je bila pros­tor­na ins­ta­la­ci­ja koja se sas­to­ja­la od uok­vi­re­nog izmiš­lje­nog „Ustava“ s pra­vi­li­ma moral­no korek­t­nog opho­đe­nja pri novom ritu­alu, tele­vi­zij­skog ekra­na, boči­ca i zdje­li­ca s obo­ja­nom teku­ći­nom i pra­hom koji su „glu­mi­li“ te halu­ci­no­ge­ne sup­s­tan­ce. Ekran je emi­ti­rao ani­ma­ci­ju koja je pri­ka­zi­va­la kako bi ti halu­ci­no­ge­ni efek­ti naprav­lje­ni od medij­skog sadr­ža­ja pre­mi­nu­log „izgle­da­li“. Tu ani­ma­ci­ju smo kre­ira­li koris­te­ći se vlas­ti­tim medij­skim sadr­ža­ji­ma – osob­nim foto­gra­fi­ja­ma iz naših mobi­te­la – koje smo potom uba­ci­li u GANs algo­ri­tam stroj­nog uče­nja, a on je na teme­lju njih napra­vio nove aps­trak­t­ne ani­mi­ra­ne vizuale.

Općenito, okos­ni­cu svog dje­lo­va­nja opi­su­ješ kao istra­ži­va­nje kore­la­ci­je fizič­kog, men­tal­nog i vir­tu­al­nog pros­to­ra. Kao pri­pad­ni­ca gene­ra­ci­je Z, odras­le uz nove teh­no­lo­gi­je, u nji­ma se dobro sna­la­ziš i čini se da – za raz­li­ku od nas sta­ri­jih, nemaš strah ili bar nepo­vje­re­nje pre­ma sve­mu što nam dono­se ide­je transhumanizma?

- Smatram da je sta­pa­nje čovje­ka s teh­no­lo­gi­jom i više nego logi­čan idu­ći korak na evo­lu­cij­skoj len­ti vre­me­na. Mislim da je teh­no­lo­gi­ja naj­bli­že što je čovjek ika­da došao magi­ji – ona je mate­ri­ja­li­zi­ra­na nema­te­ri­jal­nost. Može se reći da smo već i sada kibor­zi, budu­ći da naši pamet­ni tele­fo­ni dje­lu­ju kao eks­ten­zi­je naših umo­va. U njih pohra­nju­je­mo svo­je uspo­me­ne, putem njih raz­go­va­ra­mo, šalju­ći svo­je mis­li iz moz­ga jed­ne oso­be do moz­ga dru­ge – odnos­no iz jed­nog mobi­te­la u dru­gi. Štoviše, mobi­te­li ne samo da slu­že kao eks­ter­ni hard disko­vi naših umo­va, već i pre­uzi­ma­ju naše sva­kod­nev­ne zadat­ke. Umjesto da pam­ti­mo smje­štaj uli­ca u gra­du, mi otvo­ri­mo (nema­te­ri­ja­lan) Google Maps koji nas navi­gi­ra kroz (mate­ri­ja­lan) prostor.

Kod tran­shu­ma­niz­ma nije pro­blem u samom napret­ku teh­no­lo­gi­je i umjet­ne inte­li­gen­ci­je, već u našem kapi­ta­lis­tič­kom ustro­ju. Tehnologija je čudes­na, neo­s­po­ri­vo može olak­ša­ti i pobolj­ša­ti uvje­te sva­kod­nev­nog živo­ta na sto nači­na. Međutim, pos­tav­lja se pita­nje koja tvrt­ka ju je kre­ira­la i s kak­vim inte­re­si­ma, odnos­no tko ju pro­da­je, a tko joj robu­je. Ovdje dola­zi­mo do pro­ble­ma teh­no­fe­uda­liz­ma unu­tar kojeg vlas­nik, odnos­no kor­po­ra­ci­ja, ima kon­tro­lu nad koris­ni­kom koji upo­treb­lja­va uslu­ge teh­no­lo­gi­je u nje­zi­nom vlasništvu.

Svjesna sam da je za moje sta­ja­li­šte dje­lo­mič­no zas­luž­no doba u koje­mu sam odras­la, budu­ći da sam dos­lov­no od tre­će godi­ne živo­ta kons­tant­no izlo­že­na ekra­ni­ma. Štoviše, nikad nisam bila sklo­na borav­ku u pri­ro­di, niti vlas­ti­toj tje­les­nos­ti, te me fizič­ki akti­van život nikad nije naro­či­to priv­la­čio. Uglavnom, može­mo reći da sam pot­pu­na suprot­nost tipu oso­be koja u slo­bod­no vri­je­me igra odboj­ku uz more… Što se mene tiče, naj­ra­di­je bih bila mozak u bačvi bez svih muka koje pos­to­ja­nje u fizič­kom tije­lu donosi.

Koje sve pre­pre­ke na svom umjet­nič­kom putu vidiš u tom teh­no­fe­uda­lis­tič­kom „bor­gu“ i imaš li koji trik koji možeš podi­je­li­ti s kole­ga­ma koje muče slič­ne muke? 

- Neosporivo je da u suvre­me­nom živo­tu umjet­ni­ka, a pogo­to­vo mla­dih novo­me­dij­skih umjet­ni­ka, ogrom­nu ulo­gu igra­ju druš­tve­ne mre­že. Zbog njih umjet­nič­ki svi­jet danas funk­ci­oni­ra pot­pu­no dru­ga­či­je nego kao pri­je reci­mo dva­de­se­tak ili čak samo dese­tak godi­na. Dobivamo puno više inpu­ta na dnev­noj bazi, što na neko­ga tko se bavi vizu­al­nom umjet­noš­ću može osta­vi­ti još inten­ziv­ni­ji efekt. Iako umre­že­nost može biti pozi­tiv­na, slu­že­ći nam kao izvor ins­pi­ra­ci­je i omo­gu­ća­va­ju­ći nam širu eks­po­ni­ra­nost, ona može nosi­ti i nega­tiv­ne pos­lje­di­ce. Budući da danas više goto­vo ne pos­to­ji moguć­nost stva­ra­nja rada u „izo­la­ci­ji“ – rada koji neće barem u nekoj mje­ri biti uvje­to­van podra­ža­ji­ma zaprim­lje­nim pre­ko druš­tve­nih mre­ža – to pos­lje­dič­no može kom­pro­mi­ti­ra­ti i nje­go­vu ori­gi­nal­nost. U tom kon­tek­s­tu i eks­klu­ziv­nost autor­skih pra­va gubi na važ­nos­ti, što je vid­lji­vo i kroz apsurd­ni feno­men NFT umjetnosti.

Ideja usam­lje­nog boema koji vir­tu­oz­no baca kan­te boje po plat­nu u svom zatvo­re­nom ate­ljeu danas je stvar proš­los­ti. Ipak, jed­na­ko kao što sam i u pret­hod­nim pita­nji­ma izra­zi­la svo­ju sklo­nost k teh­no­lo­gi­ji, mis­lim da je i ovo kata­li­za­tor bri­sa­nja usta­lje­nih konven­ci­ja. Općenito sma­tram da je umjet­nost, i to naro­či­to danas, jedan veli­ki glo­bal­ni „raz­go­vor“ koji ne poz­na­je gra­ni­ce fizič­kog pros­to­ra i vre­me­na. Umjetnost je kolek­tiv­na kul­tur­na bašti­na naše civi­li­za­ci­je across time and spa­ce. Ona je zajed­nič­ko dobro, nešto što iona­ko ne bi tre­ba­lo biti pri­va­ti­zi­ra­no i zaklju­ča­no od jav­nos­ti. Što je više ima i što je dub­lje u svi­je­tu (što druš­tve­ne mre­že danas iona­ko poten­ci­ra­ju), to se taj raz­go­vor više gra­na i razvi­ja. Na kra­ju kra­je­va, kva­li­te­tan umjet­nik nika­da ne mora stra­ho­va­ti od toga da će nje­go­vo dje­lo pos­ta­ti samo potro­šač­ka roba. Istinsku ori­gi­nal­nost i kva­li­te­tu nit­ko ne može odu­ze­ti, niti arti­fi­ci­jel­no fabricirati.

U jed­nom tvom inter­v­juu zapeo mi je za oko citat nedav­no pre­mi­nu­log psi­ho­lo­ga Roberta Torrea o pat­nji kao sas­tav­nom dije­lu auten­tič­nog, ispu­nje­nog živo­ta i poseb­no me izne­na­di­lo tvo­je raz­miš­lja­nje (kao tako mla­de oso­be) o trp­lje­nju kao osnov­noj kva­li­te­tu koju valja nje­go­va­ti kako bi se tak­vo živ­lje­nje postiglo…

- Mislim da je to puka isti­na ovog ljud­skog živo­ta kojeg živi­mo i da napros­to nema dru­ge opci­je uko­li­ko želi­mo pro­ves­ti svoj vijek „dubo­ko u živo­tu“ (kako ja volim reći). Što rani­je net­ko to shva­ti i pri­hva­ti, sve bis­tri­je će mu svi­jet izgle­da­ti. Jednostavno, ako želi­te da vaš život ima smi­sao i želi­te nešto pos­ti­ći, ne pos­to­ji put do toga bez odre­đe­nog stup­nja pat­nje, ne može­te se samo tele­por­ti­ra­ti do cilja. To ne zna­či da se mora­te izla­ga­ti nepo­treb­nim muka­ma – uvi­jek tre­ba raci­onal­no odvag­nu­ti što je vri­jed­no vaše ener­gi­je, a što nije.

Nesumnjivo je u živo­tu lak­še oni­ma koji su rođe­ni u veli­koj pri­vi­le­gi­ji, među­tim vje­ru­jem da svat­ko ima unu­tar­nju duž­nost od svog živo­ta napra­vi­ti naj­vi­še što može, uzev­ši u obzir uvje­te kon­tek­s­ta u koje­mu se rodio. I ja bih naj­ra­di­je bila rođe­na u New Yorku u funk­ci­onal­noj obi­te­lji s rodi­te­lji­ma koji­ma su mje­seč­ni pri­ho­di pete­ros­tru­ko veći nego mini­mal­ni život­ni stan­dard, ali naža­lost to ne može­mo bira­ti… No, kako se još i u sto­iciz­mu zago­va­ra­lo – ne tre­ba se bri­nu­ti o ono­me što ne može­mo pro­mi­je­ni­ti, već je ključ pri­hva­ti­ti ono što je izvan naše kon­tro­le, foku­si­ra­ju­ći se na ono što jest pod njome.

Trenutno pri­pre­maš dvi­je samos­tal­ne izlož­be u Splitu i Zagrebu?

- Da, u stva­ri je to jedan te isti cik­lus rado­va nazi­va Babilonski vise­ći “vrto­vi” kojeg ću pred­sta­vi­ti naj­pri­je u Splitu kra­jem ruj­na, a potom i u Zagrebu. Dio rada sam rani­je ovog mje­se­ca, u redu­ci­ra­noj ver­zi­ji, već izlo­ži­la u riječ­koj Galeriji Kortil na izlož­bi „Teorija i prak­sa: Prostor“. U nje­noj pot­pu­noj for­mi riječ je o ambi­jen­tal­noj ins­ta­la­ci­ji koja se bavi poj­mo­vi­ma simu­li­ra­nog kra­jo­li­ka, kao i ulo­gom organ­ske pri­ro­de u kon­tek­s­tu suvre­me­ne “ekran­ske” svakodnevnice.

Ishodište kon­cep­ta jest biblij­ska pri­ča koja pri­po­vi­je­da o uje­di­nje­nom naro­du koji je nakon Velikog poto­pa zapo­čeo s obno­vom drev­nog Babilona. Uz obno­vu poplav­lje­nog  gra­da, želje­li su sagra­di­ti i kulu dovolj­no viso­ku da doseg­ne sam raj, putem koje bi mogli “dotak­nu­ti” Boga, time zapra­vo mate­ri­ja­li­zi­ra­ju­ći nema­te­ri­jal­no i dema­te­ri­ja­li­zi­ra­ju­ći sebe same. Bog ih je u tome odlu­čio spri­je­či­ti, stvo­riv­ši raz­li­či­te jezi­ke, čime je zauvi­jek obus­ta­vio izgrad­nju kule.

Ukratko, gle­da­mo li na ovu pri­ču kroz priz­mu 21. sto­lje­ća, koje je ispu­nje­no svje­tle­ćim ekra­ni­ma i teh­no­lo­gi­jom, zaklju­ču­je­mo da je današ­nja meto­da poku­ša­ja dema­te­ri­ja­li­za­ci­je ljud­skog uma upra­vo taj digi­ta­li­zi­ran način živo­ta koji nas sve više odva­ja od vlas­ti­te tje­les­nos­ti. Kroz Metaverse, kri­oni­ku, data traf­fic­king i spe­ku­la­tiv­no uči­ta­va­nje vlas­ti­tog iden­ti­te­ta u Oblak, mi čez­ne­mo za ura­nja­njem u pot­pu­nu nema­te­ri­jal­nost i pre­va­zi­la­že­nje smrt­nos­ti. Rad sto­ga pos­tav­lja otvo­re­na pita­nja o tome koli­ko viso­ku „kulu“ gra­di­mo danas, koji je naš Bog kojeg poku­ša­va­mo dose­ći, te iz kojih raz­lo­ga nas isti u tome sprječava.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.

• (Ne)vidljivi – mladi u kulturi
• Gaia Radić