Dani arhitekture u Istri 2022 u Puli od 30. rujna do 9. prosinca

28.09.2022.

Dani arhi­tek­tu­re u Istri 2022. poči­nju u petak, 30. ruj­na, a pro­gram će se do 9. pro­sin­ca odr­ža­va­ti u Galeriji DAI-SAI, Smareglina 1 i u tune­li­ma Zerostrasse pul­skog Kaštela.

PROGRAM

petak, 30. 9. 2022., DAI-SAI, Smareglina 1, Pula

19 h – Otvorenje izlož­be stu­dent­skih rado­va Arhitektonskog fakul­te­ta u Zagrebu Valkane

petak, 21. 10. 2022., DAI-SAI, Smareglina 1, Pula

19 h – Predavanje i izlož­ba: Maria Giuseppina Grasso Cannizzo

sri­je­da, 26. 10. 2022., DAI-SAI, Smareglina 1, Pula

19 h – Predavanje Matevža Grande: Gradnja sa zem­ljom i pri­rod­nim materijalima

petak, 28. 10. 2022., Tuneli Zerostrasse, Povijesni i pomor­ski muzej Istre,  Gradinski uspon 6, Pula

19 h – Otvorenje Godišnje izlož­be ostva­re­nja hrvat­skih arhi­tek­ti­ca i arhi­te­ka­ta u 2021. godini

petak, 11. 11. 2020., DAI-SAI, Smareglina 1, Pula

19 h – Otvorenje Godišnje izlož­be pro­je­ka­ta i reali­za­ci­ja čla­no­va DAI-SAI‑a i gostiju

pone­dje­ljak, 28. 11. 2022., DAI-SAI, Smareglina 1, Pula

12:30 h – Izložba arhi­tek­ton­skog stu­dia Scapelab Cukrarna – otvo­re­nje i okru­gli stol

DETALJNIJE O PROGRAMU

1) Valkane – Izložba rado­va stu­de­na­ta Arhitektonskog fakul­te­ta Sveučilišta u Zagrebu 

Otvorenje izlož­be i pred­stav­lja­nje rado­va – petak, 30.9.2022.,

DAI-SAI, Smareglina 1, Pula, u 19 sati

Izložba osta­je otvo­re­na do pet­ka, 14.10.2022., sva­kim rad­nim danom od 17 do 20 sati

Izloženi stu­dent­ski rado­vi nas­ta­li su u okvi­ru kole­gi­ja Radionica arhi­tek­ton­skog pro­jek­ti­ra­nja 2: Sport + na loka­ci­ji pul­skih Valkana u aka­dem­skim godi­na­ma 2017/2018 te 2018/2019. Interpretacijom karak­te­ris­tič­nih arhi­tek­ton­skih aspe­ka­ta bazen­skih dvo­ra­na – reto­rič­nos­ti kons­truk­ci­je i monu­men­ta­li­za­ci­je ser­vi­sa – u aka­dem­skoj godi­ni 2017/2018 stvo­re­ni su arhi­tek­ton­ski pro­jek­ti pri­mje­re­ni vre­me­nu i kon­tek­s­tu. Izjednačavajući ser­vi­se (ops­lu­žu­ju­će pros­to­re baze­na) s pri­mar­nim (ops­lu­že­nim) pros­to­ri­ma baze­na, a kroz pro­jek­t­nom zadat­kom zada­ni ter­min monu­men­ta­li­za­ci­ja, spo­red­ni pros­to­ri pre­uzi­ma­ju aktiv­nu ulo­gu u pros­tor­noj defi­ni­ci­ji sport­ske funk­ci­je. Tako pri­vid­no nevaž­ne aktiv­nos­ti u pro­jek­ti­ma zatvo­re­nih baze­na popri­ma­ju novo zna­če­nje. Direktnim doti­ca­jem sa zele­ni­lom, kao i dimen­zi­ja­ma i atmo­sfe­rom svje­tla, ser­vis­ni pros­to­ri baze­na pos­ta­ju rav­no­prav­ni pros­to­ru bazen­ske dvorane.

U aka­dem­skoj godi­ni 2018/2019 sport­ska infras­truk­tu­ra vra­ća se iz zatvo­re­nih gra­đe­vi­na u otvo­re­no pri­rod­no okru­že­nje kop­na i mora, stva­ra­ju­ći novu pros­tor­nu, soci­jal­nu i pri­rod­nu struk­tu­ru teri­to­ri­ja s frag­men­tom sport­skog vjež­ba­li­šta. Vegetacija, topo­gra­fi­ja, voda, zem­lja, pro­met­na infras­truk­tu­ra, kli­ma, pul­si­ra­nje godiš­njih doba, itd. – zajed­no s otvo­re­nim sport­skim soba­ma – orga­ni­zi­ra­ju isje­čak teri­to­ri­ja. Klima je pot­po­mog­nu­ta te se dje­lo­mič­no osi­gu­ra­va zašti­ta od kiše, sun­ca, vje­tra i niskih tem­pe­ra­tu­ra. Bez ins­ta­la­cij­skih zah­tjev­nos­ti zatvo­re­nih gra­đe­vi­na te ele­men­tar­nim teh­ni­ka­ma i teh­no­lo­gi­ja­ma kon­cep­ti pot­po­mog­nu­te kli­me omo­gu­ću­ju cje­lo­go­diš­nje, a ne samo sezon­ske aktiv­nos­ti u vanj­skom pros­to­ru. Tako rado­vi idu u smje­ru dija­lo­ga spor­ta i sport­ske infras­truk­tu­re s pri­ro­dom na loka­ci­ji Valkane.

Izlažu Leon Husnjak, Rudolf Martinović, Antonia Dajak, Ema Dunkić, Ivan Mostahinić, Katarina Kazić, Dora Barović pod men­tor­stvom nas­tav­ni­ka Af: Vjera Bakić, Marina Bertina, Juraj Glasinović, Darko Latin, Petar Mišković, Helena Paver Njirić, Veljko Oluić, Tonči Žarnić

Izložba pred­stav­lja kon­tra­pun­kt hotel­sko – ugos­ti­telj­skom nara­ti­vu pros­tor­nog razvo­ja Valkana, koji se u zad­nje vri­je­me name­će. Nadogradnjom sport­sko – rekre­ativ­nog sadr­ža­ja, stu­dent­ski rado­vi nude druk­či­ju per­s­pek­ti­vu ure­đe­nja pros­to­ra Sportsko-rekre­acij­skog cen­tra Valkane od one ponu­đe­ne aktu­al­nim pros­tor­nim pla­nom te kao tak­vi pred­stav­lja­ju važan dopri­nos kri­tič­kom pro­miš­lja­nju prostora.

2) Maria Giuseppina Grasso Cannizzo

Predavanje i otvo­re­nje izlož­be – petak, 21. 10. 2022.,

DAI-SAI, Smareglina 1, Pula, u 19 sati

Izložba osta­je otvo­re­na do pet­ka, 4.11.2022., sva­kim rad­nim danom od 17 do 20 sati

Nakon diplo­me do 1980. godi­ne bavi se peda­go­škim radom te uz pro­fe­so­ra Franca Minissia pre­da­je res­ta­ura­ci­ju na Sveučilištu La Sapienza u Rimu. 1980. godi­ne seli se u Torino gdje sura­đu­je s Fiat Engineering na pro­jek­tu rekons­truk­ci­je povi­jes­nih jez­gri u tali­jan­skoj regi­ji Basilicata. Od 1986. živi i radi na Siciliji. 2005. i 2012. godi­ne nagra­đe­na je s RIBA Awards/EU.  2012. godi­ne Milanski tri­je­na­le dodje­lju­je joj nagra­du za život­no dje­lo Medaglia d’Oro alla Carriera. 2008. godi­ne uz još četi­ri arhi­tek­ta pozva­na je na natje­čaj za pos­tav Talijanskog pavi­ljo­na na XI. Bijenalu arhi­tek­tu­re u Veneciji. 2016. žiri XV. Bijenala arhi­tek­tu­re u Veneciji dodje­lju­je joj poseb­no priz­na­nje za ins­ta­la­ci­ju Onore Perduto (Izgubljeni ponos) s kojom nas­tu­pa na izlož­bi Reporting from the front Alejandra Aravene. 2018. sudje­lu­je u izlož­bi Freespace umjet­nič­kih direk­to­ri­ca Yvonne Farrell i Shelley McNamara na XVI. Bijenalu arhi­tek­tu­re u Veneciji. 2019. dodi­je­lje­na joj je počas­na titu­la inže­nje­ra gra­đe­vi­ne na Sveučilištu u Cataniji. 2021. nagra­đe­na je naci­onal­nom nagra­dom za život­no dje­lo INARCH, te pos­ta­je čla­ni­com Nacionalne aka­de­mi­je sve­tog Luke. Iste godi­ne nagra­đe­na je tali­jan­skom nagra­dom Milanski tri­je­na­le MAXXI za naj­bo­lje ostvarenje.

Na izlož­bi je pri­ka­zan dio širo­kog opu­sa Marie Giuseppine Grasso Cannizzo kon­cen­tri­ran pre­te­ži­to na arhi­tek­ton­ske reali­za­ci­je. Svojim nači­nom rada Grasso Cannizzo hra­bro prko­si svi­je­tu brzih, povr­š­nih i efek­t­nih rje­še­nja. Njen rad je rad maj­sto­ra, zas­no­van na pom­nom pro­miš­lja­nju, inte­lek­tu­al­nom radu, dubo­kom poz­na­va­nju kon­tek­s­ta u kojem dje­lu­je te poz­na­va­nju mate­ri­ja­la i teh­no­lo­gi­je. Projektiranje je inte­lek­tu­al­ni pro­ces koji zah­ti­je­va vri­je­me i pro­miš­lja stvar­nost da bi je izmijenio.

“Nije slu­čaj­nost da autor, u svom malom ure­du, nema potre­be prav­da­ti svo­ju izo­li­ra­nost kroz opse­siv­nu kohe­rent­nost “sti­la”, kao što je slu­čaj s Murcuttom, Fehnom ili Zumthorom. Novost, Zeitgeist, je da može­te biti mali i eklek­tič­ni, a da ne bude­te nevid­lji­vi, pose­bi­ce ako je raz­no­li­kost odgo­vo­ra koje daje­te kom­pen­zi­ra­na jas­nom kohe­rent­noš­ću pita­nja koje pos­tav­lja­te. Zašto nam je toli­ko vre­me­na tre­ba­lo da osvi­jes­ti­mo važ­nost rada Marie Giuseppine? Zato što smo dosad­nom odgo­vo­ru koji se zas­ni­vao na sti­lu suprot­sta­vi­li prez­ri­vu i eks­klu­ziv­nu paž­nju pre­ma urba­nim tema­ma, ras­pa­du gra­da 19. sto­lje­ća, poja­vi nove vrste teri­to­ri­ja, ni urba­nog ni rural­nog, niti indus­trij­skog niti stam­be­nog, ni pri­rod­nog ni arti­fi­ci­jel­nog, već sve to zajed­no, poput neke Ghirrijeve foto­gra­fi­je. U sušti­ni, otkri­va­li smo grad poje­di­na­ca, grad indi­vi­du­al­nos­ti, koji nam je izne­na­da izras­tao pred oči­ma i koji je doveo u pita­nje sve što smo zna­li o arhi­tek­tu­ri i o gra­du. Tek smo tada pri­mi­je­ti­li da je net­ko taj pros­tor indi­vi­du­al­nos­ti već shva­tio i da je u tiši­ni zapo­čeo razvi­ja­ti potreb­na arhi­tek­ton­ska anti­ti­je­la koja se sas­to­je od mani­ja­kal­ne kon­tro­le gra­di­telj­skog pro­ce­sa, od pro­jek­ti­ra­nih pros­to­ra koje čine samo jed­na pod­na plo­ha i koji se sas­to­je od soba koje se miču, od zgra­da koje ras­tu unu­tar dru­gih zgra­da, od tor­nje­va viso­kih tri kata koji izgle­da­ju tako moć­no kao da su viso­ki dva­de­set kato­va. Ukratko, otkri­li smo Grasso Cannizzo.”

Pippo Ciorra, arhi­tekt i kri­ti­čar arhi­tek­tu­re, u “Loose Ends”, Maria Giuseppina Grasso Cannizzo, ure­di­la Sara Marini i aut. arc­hi­tek­tur un tirol, Lars Muller Publisher

3) Matevž Granda

Gradnja sa zem­ljom i pri­rod­nim materijalima

Predavanje – sri­je­da, 26. 10. 2022.,

DAI-SAI, Smareglina 1, Pula u 19 sati

Kamen, drvo i zem­lja naj­sta­ri­ji su gra­đe­vin­ski mate­ri­ja­li. Ljudi su nji­ma od pam­ti­vi­je­ka gra­di­li svo­je domo­ve. Današnjim jezi­kom opi­sa­li bi ih kao odr­ži­ve zbog niskog ugljič­nog oti­ska, pot­pu­no su pri­rod­ni, a nji­ho­va raz­grad­nja tije­kom cije­log život­nog cik­lu­sa zgra­de ne pred­stav­lja opte­re­će­nje za oko­liš. Svi ti mate­ri­ja­li vra­ća­ju se u suvre­me­nu arhi­tek­tu­ru. Ako je arhi­tek­tu­ra proš­lih godi­na teži­la naj­ve­ćoj ener­get­skoj učin­ko­vi­tos­ti, u buduć­nos­ti će arhi­tek­tu­ra tra­ži­ti učin­ko­vi­ta rje­še­nja s pri­rod­nim mate­ri­ja­li­ma. 2⁄3 svjet­ske popu­la­ci­je još uvi­jek gra­di zem­ljom. U zapad­nom svi­je­tu tak­va je grad­nja ima­la pogrd­ni karak­ter jer se za zem­lju govo­ri­lo da je mate­ri­jal siro­ma­ha. Austrijski kipar Martin Rauch pos­ljed­nja je tri deset­lje­ća pro­uča­vao grad­nju zem­ljom u raz­nim dije­lo­vi­ma svi­je­ta, uspjev­ši teh­no­lo­gi­ju nado­gra­di­ti suvre­me­nim spoz­na­ja­ma. Razvio je teh­ni­ku ​​nabi­ja­nja zem­lje koja je sve pri­sut­ni­ja u moder­noj arhi­tek­tu­ri. Gradnja zem­ljom je sama po sebi jed­nos­tav­na. No, s dru­ge stra­ne, zah­ti­je­va puno iskus­tva i poz­na­va­nja materijala.

 

2021. godi­ne u časo­pi­su Outsider zapo­če­li smo seri­ju radi­oni­ca posve­će­nih grad­nji zem­ljom. Kroz njih istra­žu­je­mo i tes­ti­ra­mo raz­li­či­te teh­ni­ke i meto­de kori­šte­nja. Ove godi­ne zapo­če­li smo s izgrad­njom prve zgra­de. Prvi rezul­ta­ti su obećavajući.

Fotografije: Simon Chang

Matevž Granda je suos­ni­vač i suured­nik slo­ven­skog časo­pi­sa Outsider, časo­pi­sa o arhi­tek­tu­ri, kul­tu­ri i zanim­lji­vim lič­nos­ti­ma. Časopis je nas­tao 2015. godi­ne i do danas je sre­diš­nji arhi­tek­ton­ski časo­pis za stru­ku i širu jav­nost. Po obra­zo­va­nju je arhi­tekt. Godine 2005. diplo­mi­rao je na Arhitektonskom fakul­te­tu u Ljubljani. Uz novi­nar­stvo, bavi se i arhi­tek­ton­skom prak­som, pose­bi­ce obno­vom i grad­njom pri­rod­nim materijalima.

Nagrade i selek­ci­je: Plečnikova nagra­da (2017.); ured­nik publi­ka­ci­je za slo­ven­sko pred­stav­lja­nje na Venecijanskom bije­na­lu 2018.; izbor među 20 naj­bo­ljih pro­je­ka­ta Europske nagra­de za jav­ni pros­tor 2022.; počas­no člans­tvo ZAPS‑a (Zbornice za arhi­tek­tu­ru i pros­tor Slovenije) 2022.

4) Godišnja izlož­ba ostva­re­nja hrvat­skih arhi­tek­ti­ca i arhi­te­ka­ta u 2021. godini

Otvorenje izlož­be – petak, 28. 10. 2022., Tuneli Zerostrasse, Povijesni i pomor­ski muzej Istre,  Gradinski uspon 6, Pula, u 19 sati

Izložba osta­je otvo­re­na do čet­vrt­ka, 10.11.2022., sva­kim danom od 8 do 21 sat

Nakon pre­mi­jer­nog otvo­re­nja i dodje­le nagra­da u Lapidariju Arheološkog muze­ja u Zagrebu u lip­nju 2022. godi­ne, te repri­za u Karlovcu, Rijeci i Zadru, Godišnja izlož­ba ostva­re­nja hrvat­skih arhi­tek­ti­ca i arhi­te­ka­ta u 2021. godi­ni dola­zi u Pulu u orga­ni­za­ci­ji Društva arhi­te­ka­ta Istre (DAI-SAI). Godišnje nagra­de Udruženja hrvat­skih arhi­te­ka­ta dodje­lju­ju se od 1960. godi­ne kada je usta­nov­lje­na Nagrada Viktor Kovačić, u cilju poti­ca­nja arhi­tek­ton­skog stva­ra­laš­tva i jav­ne afir­ma­ci­je mis­li i dje­la hrvat­skih arhitekata.

Radove je ocje­nji­vao struč­ni žiri u sas­ta­vu: Krešimir Damjanović, Vjekoslav Gašparović, Krunoslav Ivanišin, Paula Kukuljica, Dinko Peračić, Vanja Rister (pred­sjed­nik), Rosa Rogina (Stručni savjet) i Mojca Smode Cvitanović (Savjet nak­lad­niš­tva). Izložba je orga­ni­zi­ra­na u surad­nji s Udruženjem hrvat­skih arhi­te­ka­ta (UHA).

- nagra­da Viktor Kovačić za život­no dje­lo dodi­je­lje­na je Renati Waldgoni i Andreju Uchytilu.

- nagra­du Viktor Kovačić za naj­us­pješ­ni­je ostva­re­nje u svim podru­čji­ma arhi­tek­ton­skog stva­ra­laš­tva dobi­li su Iva Letilović i Igor Pedišić za Providurovu palaču.

- nagra­du Drago Galić za naj­us­pješ­ni­je ostva­re­nje na podru­čju stam­be­ne arhi­tek­tu­re dobio je Davor Bušnja za Kuću dide Marka.

- nagra­da Bernardo Bernardi za naj­us­pješ­ni­je ostva­re­nje na podru­čju obli­ko­va­nja i unu­traš­njeg ure­đe­nja dodi­je­lje­na je Miji Roth Čerina i Tončiju Čerini za Centar za posje­ti­te­lje i vidi­kov­ce Lonjskog polja.

- nagra­da Neven Šegvić za publi­cis­tič­ki, kri­tič­ki, znans­tven-istra­ži­vač­ki i teorij­ski rad na podru­čju arhi­tek­tu­re dodi­je­lje­na je Andriji Rusanu za Časopis Oris.

5) Godišnja izlož­ba pro­je­ka­ta i reali­za­ci­ja čla­no­va DAI – SAI‑a i gostiju

Otvorenje izlož­be – petak, 11. 11. 2022.,

DAI-SAI, Smareglina 1, Pula, u 19 sati

Izložba osta­je otvo­re­na do pet­ka, 24.11.2022., sva­kim rad­nim danom od 17 do 20 sati

6) Cukrarna – Izložba arhi­tek­ton­skog stu­dia Scapelab

Otvorenje izlož­be i okru­gli stol – pone­dje­ljak, 28. 11. 2022.,

DAI-SAI, Smareglina 1, Pula, u 12:30 sati

Izložba osta­je otvo­re­na do pet­ka, 9.12.2022., sva­kim rad­nim danom od 17 do 20 sati

Projekt ljub­ljan­ske Cukrarne seže u 2009. godi­nu kada su auto­ri reali­za­ci­je dobi­li prvu nagra­du za rekons­truk­ci­ju i obno­vu zna­me­ni­te zgra­de biv­še tvor­ni­ce šeće­ra u Ljubljani. Sagrađena u prvoj polo­vi­ci 19. sto­lje­ća, šeće­ra­na je u to vri­je­me spa­da­la u naj­važ­ni­je indus­trij­ske zgra­de na podru­čju Slovenije, sve do raza­ra­ju­ćeg poža­ra koji je zauvi­jek pre­ki­nuo dje­lo­va­nje tvor­ni­ce. Od kra­ja 19. sto­lje­ća sve do počet­ka 90-tih godi­na 20. sto­lje­ća u zgra­di Cukrarne svoj dom i uto­či­šte naš­li su mno­gi poje­din­ci i obi­te­lji, ali i beskuć­ni­ci. Upravo ta činje­ni­ca obi­lje­ži­la je slo­ven­sku lite­rar­nu povi­jest: naime Cukrarna pred­stav­lja koli­jev­ku slo­ven­skog moder­niz­ma. U njoj su se skup­lja­li i živje­li pred­stav­ni­ci slo­ven­ske moder­ne: Dragotin Kette, Josip Murn Aleksandrov, Ivan Cankar i Oton Župančič.

Početkom 90-tih godi­na 20. sto­lje­ća zgra­da je ispraž­nje­na u namje­ri da se obno­vi, no to se dogo­di­lo tek 30 godi­na kas­ni­je. Uz finan­cij­sku pot­po­ru Vlade Republike Slovenije i Europskog fon­da za regi­onal­ni razvoj, 2018. godi­ne zapo­če­la je rekons­truk­ci­ja i obno­va zgra­de koja je dovr­še­na kra­jem 2021. godi­ne. Obnovljena zgra­da Ljubljani dono­si naj­ve­ći gale­rij­ski pros­tor od 2.500 m² i pose­ban scen­ski pros­tor koji može pri­mi­ti do 1.000 posje­ti­te­lja te omo­gu­ći­ti gos­to­va­nja zah­tjev­nih doma­ćih i ino­zem­nih umjet­nič­ko – izla­gač­kih pro­je­ka­ta. Zgrada veli­či­ne 5.500 m² nami­je­nje­na je i dru­gim doga­đa­ji­ma iz podru­čja kul­tu­re, umjet­nos­ti i obrazovanja.

Projekt je zna­ča­jan i u urba­nis­tič­kom smis­lu. Cukrarna naime pred­stav­lja novo pro­gram­sko teži­šte koje moti­vi­ra posje­ti­te­lje da se pro­še­ta­ju uz rije­ku Ljubljanicu do ruba grad­ske jez­gre, čime se cen­tar gra­da širi pre­ma isto­ku. Glavni ulaz u zgra­du smje­šten je na pro­če­lju pre­ma rije­ci, a jav­na povr­ši­na pred ula­zom omo­gu­ću­je pro­laz i pje­ša­ci­ma i bicik­lis­ti­ma uzduž Poljanskog nasi­pa te ujed­no nudi i odlič­nu kuli­su za doga­đa­je na otvo­re­nom. Dio jav­nog pro­gra­ma nove Cukrarne je i kava­na / jazz klub koja sudje­lu­je u obli­ko­va­nju druš­tve­nog živo­ta tog dije­la gra­da. U suprot­nos­ti s gale­ri­jom, arhi­tek­ti su kava­nu osmis­li­li u crnom, dok jedan od zido­va razot­kri­va izvor­nu kons­truk­ci­ju iz cigle­ne ope­ke. Kavana je ujed­no i pros­tor za mani­fes­ta­ci­je gdje je ure­đen scen­ski pros­tor, a doga­đa­ji se pre­ko veli­kih stak­le­nih sti­je­na mogu otvo­ri­ti i pre­ma vanj­skom pros­to­ru, pove­ća­va­ju­ći kapa­ci­tet pros­to­ra. Prirodni nagib tere­na iza kava­ne omo­gu­ćio je ure­đe­nje amfi­te­atar­skog ste­pe­ni­šta nami­je­nje­nog doga­đa­ji­ma, sje­de­nju i dru­že­nju. Prizemlje je jedi­ni dio zgra­de osvi­jet­ljen pri­rod­nom svje­tloš­ću – oba gale­rij­ska volu­me­na izve­de­na su kao „bije­le koc­ke“ u koji­ma je za izla­ga­nje umjet­nič­kih rado­va pre­dvi­đe­na regu­li­ra­na umjet­na ras­vje­ta, proz­ra­či­va­nje, tem­pe­ra­tu­ra i vla­ga. Lebdeći kubu­si pre­svu­če­ni su per­fo­ri­ra­nim bije­lim, metal­nim plo­ča­ma koje osim jedins­tve­nog estet­skog zna­ča­ja ima­ju i funk­ci­onal­no zna­če­nje: iza njih su skri­ve­ni zvuč­na izo­la­ci­ja koja apsor­bi­ra jeku iz pros­to­ra te dio stro­jar­skih ins­ta­la­ci­ja. U podrum­skoj eta­ži nala­ze se više­na­mjen­ska dvo­ra­na, gale­ri­ja nami­je­nje­na per­for­man­si­ma, gar­de­ro­be i sani­ta­ri­je za posje­ti­te­lje, teh­nič­ki pros­to­ri i radi­oni­ca za pri­pre­mu izlož­bi. Dio drve­ne gra­đe izvor­ne krov­ne kons­truk­ci­je koji je još bio upo­treb­ljiv arhi­tek­ti su u surad­nji s umjet­ni­kom Tobiasom Putrihom pre­ra­di­li u drve­ne klu­pe za gale­rij­ske prostore.

Fotografije: Miran Kambič

Scapelab je arhi­tek­ton­ski biro kojeg čine tro­ji­ca part­ne­ra – Jernej Šipoš, Marko Studen i Boris Matić. Među mno­gim natje­čaj­nim nagra­da­ma i priz­na­nji­ma, biro je dobit­nik priz­na­nja Piranesi (Čufarov trg, 2005.), Zlati svin­č­nik (Obnova Slovenske ces­te, 2015.) i Plečnikove nagra­de (Tehnološko sre­di­šte ELES, 2019). Trenutno zavr­ša­va­ju neko­li­ko zah­tjev­nih pro­je­ka­ta, kao npr. selje­nje pro­izvod­nje i pos­lov­ne zgra­de tvrt­ke Iskra Mehanizmi iz Lipnice u pos­lov­nu zonu Brnik te dru­gu fazu teh­no­lo­škog sre­di­šta ELES. Po nji­ho­vim nacr­ti­ma zapo­če­la je izgrad­nja naj­vi­ših nebo­de­ra u Sloveniji. Riječ je o pos­lov­no – stam­be­nom kom­plek­su Spektra na Celovškoj ces­ti u Ljubljani s pre­ko 200 stanova.

Izvor