Priča o različitosti, prihvaćanju, tuzi, radosti i ljubavi

• Topla, mašto­vi­ta, dina­mič­na i vrlo dir­lji­va pred­sta­va, „Bijeli kla­un“ pre­mi­je­ru je doži­vje­la 6. pro­sin­ca na daska­ma Istarskog narod­nog kaza­li­šta – Gradskog kaza­li­šta Pula.

Već tra­di­ci­onal­no, uoči blag­da­na, INK dono­si raskoš­ne dje­čje pred­sta­ve za čime ne zaos­ta­je ni ova pri­ča rađe­na pre­ma isto­ime­nom roma­nu Damira Miloša. Nimalo lakog zadat­ka reži­je uhva­tio se Luka Mihovilović koji je u sat vre­me­na tra­ja­nja pred­sta­ve na sce­nu uspio pos­ta­vi­ti bit ove pri­če. Naime, Bijeli kla­un, ina­če uvr­šten u škol­sku lek­ti­ru, pri­ča pri­ču o raz­li­či­tos­ti, pri­hva­ća­nju, tuzi, rados­ti i ljubavi.

Priča je ispri­po­vi­je­da­na iz pozi­ci­je kla­una koji svi­jet vidi sivim s obzi­rom da ne raz­li­ku­je boje. Koliko mu je teško sna­ći se u svi­je­tu kojim vla­da­ju boje, pose­bi­ce onom cir­ku­skom, pri­po­vi­je­da sam glav­ni lik.

„Neobični dje­čak sin je rodi­te­lja kla­uno­va, a opi­re se nas­tav­lja­nju obi­telj­skog zani­ma­nja zbog svog dal­to­niz­ma i nes­na­la­že­nja u ulo­zi zabav­lja­ča koji akro­bat­skim vje­šti­na­ma i “kla­une­ri­ja­ma” nasmi­ja­va publi­ku“, kaže o pred­sta­vi dra­ma­tur­gi­nja Dina Vukelić.

Njegova sud­bi­na pra­ti se kroz zgo­de i nez­go­de, ponaj­pri­je spoz­na­je i uče­nja o boja­ma koje pos­ta­ju mno­go više od nji­ho­va osnov­na zna­če­nja; putem boja dje­čak uči o sebi, o svo­joj svr­si, o lju­di­ma i oko­li­ni, a ponaj­vi­še o raz­li­či­tos­ti i pri­hva­ća­nju emo­ci­ja – oso­bi­to tuge.

Ova pred­sta­va dono­si vrlo dojm­ljiv svi­jet cir­ku­sa, pokret je tu izu­zet­no bitan, mla­di glum­ci kre­ću se po sce­ni poput kla­uno­va, gega­ju se, pre­vr­ću, pada­ju, hoda­ju po štu­la­ma pa čak i penju po svili.

Tu je još jed­nom kore­ograf­ki­nja Andrea Gotovina poka­za­la svo­je umi­je­će u radu s mla­di­ma. Oni su pak poka­za­li sprem­nost na rad i uče­nje te izni­man talent u ples­nim i glu­mač­kim izved­ba­ma. Naime, u pred­sta­vi izu­zev Aleksandra Bančića igra­ju polaz­ni­ci Dramskog i ples­nog stu­di­ja INK.

Igraju Nicolas Grizilia, Noa Ilić, Claudia Šuster, Paulina Galant, Noel Smailbašić, Noa Pavlinović, Lina Šuran, Tihomil Pletikos, Anna Štifanić, Lena Devedžič, Lucas Angelini, Marta Rosanda, Zora Cvijanović, Noah Cvijanović i Mark Marić.

Uvjerljivom su glu­mom pri­ka­za­li pri­ču o odras­ta­nju, vje­ru u sebe i sna­zi da se pra­te vlas­ti­te želje i sno­vi, a ne oni koje su nam namet­nu­te te koli­ko je bit­no iska­za­ti svo­je osje­ća­je, pa makar oni bili i nega­tiv­ni. Posebno je upe­čat­lji­va impo­zant­na sce­na sa zma­jem kojeg glav­ni lik susre­će u sno­vi­ma, a ani­mi­ra­ju ga čak tri glumca.

Glazba koju pot­pi­su­je Mihovilović, ima važ­nu ulo­gu u pred­sta­vi kao i sivo bije­li kos­ti­mi koji su una­toč nedos­tat­ku boja pra­vi cir­ku­ski i poma­žu nam da vidi­mo svi­jet kak­vog ga vidi Bijeli kla­un. Redatelj se poigrao i pro­jek­ci­ja­ma za koje je zas­luž­na Noemi Ribić, koje daju dubi­nu raskoš­noj, ali vrlo jed­nos­tav­noj sce­no­gra­fi­ji. Naime, veli­ki šator pred­stav­lja cir­kus u kojem kla­un živi i u kojem se odr­ža­va­ju pred­sta­ve, a na sce­ni se izmje­nju­ju jed­nos­tav­ni, ali efek­t­ni rekviziti.

„Bijeli kla­un“ je pred­sta­va koja će mla­du publi­ku zasi­gur­no potak­nu­ti na raz­miš­lja­nje, a neki od njih vje­ro­jat­no će poseg­nu­ti i za isto­ime­nim knji­žev­nim djelom.

Predstava se na daska­ma INK može pogle­da­ti do 12. prosinca.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.

Tekst Paola ALBERTINI

Fotografije iz arhi­va INK‑a

• Andrea Gotovina
• Damir Miloš
• Istarsko narodno kazalište - Gradsko kazalište Pula
• Luka Mihovilović