Pula kao velegradska provincija ili provincijski velegrad

• Razgovarala Paola ALBERTINI

• Fotografije iz arhiva Sa(n)jam knjige u Istri

• Amir Alagić autor je zbir­ki pri­ča i neko­li­ko roma­na, a ina­če pre­da­je engle­ski jezik. Najnoviji roman „Ogledalo za krlet­ku“ pred­sta­vio je na nedav­no odr­ža­nom Sajmu knji­ge u Puli. Porazgovarali smo o nje­go­vom radu, rod­noj Banja Luci i živo­tu u Puli. Za poče­tak smo raz­go­va­ra­li o nje­go­vim prvim spi­sa­telj­skim koracima…

- Prema dje­li­ću doku­men­ta­ci­je pro­izaš­le iz mog živo­ta, sprem­lje­ne na jed­nu audio kase­tu boje bije­le kave, čini se da pri­če smiš­ljam i izmiš­ljam otkad sam pro­go­vo­rio. Na tu su me kase­tu sni­ma­li dok sam pri­čao pri­če o nekom Batatou. Godinama kas­ni­je znao sam slu­ša­ti tepa­ju­ći glas dje­te­ta kako bez kra­ja i kon­ca nešto pri­po­vi­je­da, i nije mi bilo jas­no otkud su sve te pri­če do nje­ga dola­zi­le i kroz nje­ga pro­la­zi­le da bi izaš­le na lice svi­je­ta i bile snim­lje­ne na crven­kas­tu vrp­cu kase­te boje bije­le kave. Nažalost, kroz dugo vri­je­me, kroz pri­sil­na i manje pri­sil­na selje­nja, ta je kase­ta neg­dje izgub­lje­na. Moj even­tu­al­ni talent škol­ski sis­tem nikad nije pre­poz­nao, pa su svi oni pisa­ni sas­ta­vi, što obič­no zapo­či­nju famoz­nom šablo­nom sadr­ža­nom u rije­či­ma: „Bio je lijep i sun­čan dan“, pro­la­zi­li dale­ko od uči­telj­skih rada­ra. Vjerojatno s pra­vom. Čitavo dje­tinj­stvo sam pone­što pisao, uglav­nom pos­kri­već­ki, kao da činim nešto sra­mot­no. To što sam pisao nije sli­či­lo ono­me što su nala­ga­li škol­ski sis­te­mi, bilo je posve druk­či­je struk­tu­ri­ra­no i od njih tvr­do odi­je­lje­no, kao držav­nom gra­ni­com ili željez­nom zavje­som. Tek sam se u mla­dos­ti počeo stid­lji­vo otva­ra­ti, a slo­bod­ni­je poka­zi­va­ti svo­je pisa­ri­je s prvom zrelošću.

Kažeš da ne pri­pa­daš više ni u rod­nu Banja Luku, a u pot­pu­nos­ti ni u Pulu. Ipak, u Puli upor­no osta­ješ. Zbog čega si joj toli­ko pri­vr­žen? Jednom si izja­vio da je to bila lju­bav na prvi pogled.

- Moja nepri­pad­nost, koja se možda više nagla­ša­va od stra­ne tuma­ča mojih tek­s­to­va nego mene samog, izgra­đe­na je po samoj pri­ro­di stva­ri. Jednostavno sam imao pre­vi­še godi­na da bih bio bez­bol­no išču­pan s jed­nog i uspješ­no pre­sa­đen na dru­go mjes­to. U meni je osta­lo dovolj­no onog sta­rog da mi kom­pli­ci­ra život na novom mjes­tu, a da situ­aci­ja bude još slo­že­ni­ja to sta­ro je u među­vre­me­nu pres­ta­lo pos­to­ja­ti. I da se hoću neg­dje vra­ća­ti, makar meta­fo­rič­ki, nemam gdje. Imao sam sre­će da me nešto nani­je­lo u Pulu, grad koji sam zavo­lio, s kojim sam se vezao i kojem sam na kra­ju kra­je­va, una­toč cije­loj toj pri­či o nepri­pad­nos­ti, ipak pri­pao. Jednom sam je nazvao vele­grad­skom pro­vin­ci­jom ili pro­vin­cij­skim vele­gra­dom u kojem se svi pute­vi, pru­ge i ces­te uli­je­va­ju u more. Ona to dois­ta i jest. U istoj šet­nji nje­zi­nim uli­ca­ma može te zapah­nu­ti dašak New Yorka kao i dah mem­lji­ve kasa­be. Ima nešto u našim sud­bi­na­ma, gra­da i mene, što nas dubin­ski pove­zu­je. Tako je doš­lo do toga da kad odne­kud kre­nem kući, ja kre­nem pre­ma Puli. Da budem jasan, upor­no živim u njoj jer ne vidim mjes­to na kojem bi mi moglo biti ugod­ni­je. To vri­je­di i ako zane­ma­ri­mo emo­ci­je i teži­šte sta­vi­mo na praktičnost.

O Puli si pisao i u svo­jim knji­ga­ma, a u zad­njoj si se posve­tio i Banja Luci. Jesu li ta dva gra­da i tvo­je iskus­tva rata, izbje­gliš­tva, ono što te naj­vi­še okupira?

- Ta dva gra­da dvi­je su naj­važ­ni­je moje život­ne pozor­ni­ce. Ako im pri­do­da­mo i Rovinj, to su mjes­ta na koji­ma su mi se doga­đa­le naj­važ­ni­je stva­ri u živo­tu, lije­pe i ruž­ne, kao i sve one koje sta­nu izme­đu te dvi­je kraj­nos­ti. Radnja mog prvog roma­na „Osvetinje“ deša­va se u Rovinju. „Stogodišnjeg dje­tinj­stva“ u Puli, gdje Pula nije samo pozor­ni­ca već se pro­me­će u jedan od glav­nih liko­va. Ista stvar, samo u nešto druk­či­joj izved­bi, doga­đa se s Banjalukom u „Ogledalu za krlet­ku“. Pišem o ono­me što me se tiče i o čemu imam nešto reći pa je logič­no da ću rad­nje svo­jih pri­ča smjes­ti­ti na meni bli­ska i poz­na­ta mjes­ta. Sve se neka­ko nadam da ću se jed­nom rije­ši­ti te svo­je bolje­ti­ce, bilje­ga kojim me ozna­čio rat, ali nika­ko da se to u pot­pu­nos­ti dogo­di. S dru­ge stra­ne ne pada mi na pamet pisa­ti o neče­mu što me se ne tiče ili u što nisam dubin­ski uklju­čen. Ne bi mi bilo pamet­no pisa­ti roman o bera­či­ma pamu­ka u Louisiani s počet­ka 19. sto­lje­ća ili brač­nim pro­ble­mi­ma skup­lja­ča koko­so­vih oraha.

U peri­odu lock downa i koro­ne bio si, kako si ispri­čao, u nekoj čud­noj psi­ho­zi, slič­noj kao za vri­je­me rata. Tada si i dobio ide­ju za novu knji­gu. Kako te to raz­dob­lje moti­vi­ra­lo na pisa­nje iako si ispr­va imao blokadu?

- Nakon roma­na „Tuneli“ dugo nisam ništa napi­sao. Toliko dugo da sam se već počeo pita­ti je li to već to i jesam li ja sve svo­je ispi­sao, a onda se na tu muku još nava­li­la koro­na. Svijet se naoči­gled mije­njao i virus je pro­dro u sva­ku nje­go­vu poru, da smo već poče­li poma­lo zabo­rav­lja­ti kako je taj isti svi­jet izgle­dao pri­je nje­ga. Veoma slič­na stvar se deša­va kada započ­ne rat. Odjednom smo bili zatvo­re­ni po kuća­ma i sve ono što smo do jučer bez pre­vi­še raz­miš­lja­nja čini­li naj­ed­nom nam je bilo uskra­će­no. Da ne bude zabu­ne, i dalje sma­tram kako je to bila isprav­na i struč­no ute­me­lje­na odlu­ka. Uplašio sam se odu­ze­tog vre­me­na, mje­se­ci i godi­na koje će nam pojes­ti ska­kav­ci, kako reče Pekić. Neke moje godi­ne rane mla­dos­ti ska­kav­ci su već bili poje­li. A onda mi se u jed­nom tre­nut­ku, u vri­je­me prvog pan­de­mij­skog lje­ta, u gla­vi pos­lo­ži­la čita­va pri­ča, sa svim važ­nim ele­men­ti­ma, iz koje je, u rela­tiv­no krat­kom peri­odu, nas­tao roman „Ogledalo za krlet­ku“. Bilo je to jedins­tve­no iskus­tvo. Kasnije sam o tome raz­miš­ljao i poku­šao raci­ona­li­zi­ra­ti kako se to dogo­di­lo. U to rat­no doba, u vri­je­me dale­ko krva­vi­je i kom­pli­ci­ra­ni­je od pan­de­mij­skog, imao sam šes­na­es­tak godi­na i, iako sam uglav­nom stra­ho­vao, ipak nisam u dovolj­noj mje­ri mario za ozbilj­nost situ­aci­je. Da jesam, vje­ro­jat­no bih te dvi­je godi­ne pro­veo skri­ven u mišjoj rupi. A mene je bilo posvu­da, mno­go puta sam se našao u opas­nos­ti­ma iz kojih sam se pukom sre­ćom i lukav­s­tvom izvla­čio živ. Kao da sam igno­ri­rao vrlo izvjes­nu moguć­nost da se u tom hoda­nju po rubu sve može u jed­nom tre­nu okre­nu­ti i igru pri­ves­ti tra­gič­nom kra­ju. Ništa me nije sprje­ča­va­lo da nas­ta­vim dalje. Nisam bio posve svjes­tan ni stra­ho­va­nja mojih rodi­te­lja. Ili mi nji­ho­vo stra­ho­va­nje nije bilo toli­ko važ­no, barem ne važ­ni­je od dru­že­nja za kojim rana mla­dost toli­ko žudi. A onda je, goto­vo tri­de­set godi­na kas­ni­je, sti­gla koro­na. Baš kad sam došao u godi­ne u koji­ma su moji rodi­te­lji bili kada je zapo­čeo rat. Najednom sam osje­tio nešto što bi moglo nali­ko­va­ti nji­ho­vu stra­hu. Vjerujem da je taj strah posi­jao sje­me iz kojeg je izras­la pri­ča ispri­ča­na u romanu.

Tvoj novi roman „Ogledalo za krlet­ku“ oka­rak­te­ri­zi­ran je kao pse­udo kri­mić. Zanimljiv je to spoj kri­mi­ća i jed­ne vrlo emo­tiv­ne pri­če. Kako si uspio u knji­zi pomi­ri­ti to dvoje?

- Nije se tu ima­lo što miri­ti. Poslužio sam se jed­nim žan­rom, pri­lič­no se slo­bod­no koris­te­ći svim nje­go­vim ele­men­ti­ma, kako bih ispri­čao za mene jed­nu jako važ­nu pri­ču. Te su dvi­je nara­tiv­ne lini­je ras­le jed­na uz dru­gu, usput se poče­le pre­pli­ta­ti, sve dok nisu jed­na s dru­gom posve sras­le. Kao što sam rani­je rekao, cije­lu sam pri­ču imao u gla­vi pri­je nego što sam zapo­čeo pisa­ti, uklju­ču­ju­ći i jasan glas pri­po­vje­da­ča, tako da mi se čini da nije bilo niti može biti dru­gog nači­na da se ona ispri­ča. Uz sve ispri­ča­no, veoma je važ­no i ono pre­šu­će­no. Upravo to naj­vi­še odje­ku­je u svo­joj tišini.

Što čitaš, kak­vo šti­vo voliš?

- Važno je čita­ti mno­go i dobro. Da bi se dobro pisa­lo, potreb­no je biti dale­ko veći čita­telj nego pisac. Uspijevam pro­na­ći dobre i važ­ne knji­ge. U toj rabo­ti koris­tim se iskus­tvom, kat­kad ins­tin­k­tom, a čes­to i pre­po­ru­ka­ma lju­di čijem uku­su vjerujem.

Na čemu tre­nut­no radiš? Imaš li ide­ju za novi roman, pri­če ili tre­nut­no odma­raš od pisanja?

- Oko pisa­nja ja uglav­nom stra­hu­jem. Nekad je to strah od pisa­nja, a nekad od ne pisa­nja. Kako već dugo ništa ne pišem, još otkad sam zavr­šio „Ogledalo za krlet­ku“, ta dva stra­ha se već poma­lo uje­di­nju­ju. „Ogledalo“ je dosad moj naj­o­sob­ni­ji roman. Prilično me iscr­pio, iako se nije čini­lo da će biti tako dok sam ga pisao. Trenutno sam u praz­ni­ni koja i nije toli­ko neugod­na. Godine na leđi­ma kao da su ubla­ži­le onaj pri­ti­sak koji bih osje­ćao u gru­di­ma dok sam bio mla­đi. Sad pisa­nju pris­tu­pam oprez­ni­je, uz više pri­pre­me i pro­miš­lja­nja, što me zasi­gur­no koči pri zapo­či­nja­nju nečeg novog. U jed­nom tre­nut­ku mi se uči­ni­lo da sam na tra­gu nove ide­je, no ispos­ta­vi­lo se da sam bio u krivu.

• Akir Alagić