Ako ne razumiješ svoju majku, to je zato što ti je dopustila da postaneš drugačija žena od nje

Talijanski autori na hrvatskom: objavljen hrvatski prijevod knjige Marca Balzana “Kad se vratim” u izdanju Hene Com

Tekst Luisa SORBONE

20.03.2023.

“Kad se vra­tim”, hrvat­ski pri­je­vod roma­na Marca Balzana (“Quando tor­nerò”), koji je doži­vio veli­ki uspjeh u Italiji, već je neko­li­ko dana u knji­ža­ra­ma. U Italiji ga je obja­vio Einaudi 2021. godi­ne, a u Hrvatskoj ga objav­lju­je nak­lad­nič­ka kuća Hena Com u pri­je­vo­du Mirne Čubranić. Knjiga je pre­ve­de­na zahva­lju­ju­ći dopri­no­su pri­je­vo­du tali­jan­skog Ministarstva vanj­skih pos­lo­va i među­na­rod­ne suradnje.

“Kad se vra­tim” govo­ri o migra­ci­ja­ma i pre­ki­nu­tim obi­telj­skim odno­si­ma, kroz pogled i glas svo­jih pro­ta­go­nis­ta: maj­ke i nje­zi­ne dje­ce. Priča je to od veli­ke važ­nos­ti koja nam poma­že razu­mje­ti dubo­ke i bol­ne raz­lo­ge i impli­ka­ci­je onih koji mis­li da je ise­li­ti neg­dje drug­dje naj­bo­lje rje­še­nje. Priča koja pos­ta­je sim­bol, u svo­joj repre­zen­ta­ci­ji žen­skog sta­nja koje je, čini se, pre­do­dre­đe­no za nevidljivost.

Daniela je žena s Istoka koja odlu­ču­je napus­ti­ti obi­telj i emi­gri­ra­ti na Zapad, “boga­ti Zapad”, u potra­zi za pos­lom. Jer život u malom selu izme­đu Rumunjske i Moldavije ne nudi puno izgle­da za buduć­nost, pogo­to­vo za nje­nu dje­cu. Nema pos­la, a nov­ca je malo. Jedina šan­sa je potra­ži­ti posao tamo gdje ga ima – kao nje­go­va­te­lji­ca, kuć­na pomoć­ni­ca ili babysitterica.

I tako Daniela jed­nog jutra rano odla­zi. Bez da iko­me išta kaže, bje­ži od kuće “kao lopov” u Italiju, a u Milanu nala­zi posao.

Čini se da u počet­ku sve funk­ci­oni­ra: obi­telj­ska rav­no­te­ža je odr­ži­va, novac sti­že iz Italije, a uz nje­ga i daro­vi i obe­ća­nja. Ali nakon nekog vre­me­na taj izbor poka­zao se teškim za sve. Danieli nije lako “drža­ti sve na oku­pu”: bijeg kao čin lju­ba­vi i veli­ko­duš­nos­ti, nos­tal­gi­ja, pri­sil­na dis­tan­ca. Krivnja. Čak i za hra­bru i odluč­nu ženu poput nje, uvi­jek vre­ba pomi­sao da je napus­ti­la svo­ju obi­telj kako bi otiš­la neg­dje drug­dje, bri­nu­ti se za dru­ga ljud­ska bića.

Djeca, Manuel i Angelica, koje bi soci­olo­zi defi­ni­ra­li kao “ostav­lje­ne”, ne mogu ništa dru­go nego čeka­ti. Nesposobni razu­mje­ti zna­če­nje maj­či­ne odlu­ke, suoča­va­ju se s ljut­njom i osje­ća­jem napuštenosti.

Jedan dra­ma­ti­čan doga­đaj spo­jit će koma­di­će obi­telj­skog moza­ika koji je pos­tao pre­vi­še zbr­kan, s nima­lo oči­gled­nim isho­dom koji čita­te­lju ostav­lja važ­na pita­nja. Poput ono­ga što će Daniela uči­ni­ti sebi kada se vra­ti u Rumunjsku: “Može li se maj­ka koja je dugo odsut­na još uvi­jek zva­ti majkom?”

Tijekom jed­nog susre­ta rek­li ste da pri­če mora­te zna­ti sas­lu­ša­ti pri­je no što ih ispri­ča­te. Jeste li i vi slu­ša­li pri­če žena poput Daniele dok ste pisa­li ovaj roman?

- Tom sam fra­zom želio reći da se ne može pret­pos­ta­vi­ti da su mašta i pro­uča­va­nje dovolj­ni: ako je pri­ča utje­lov­lje­na u muškar­cu ili ženi koji pos­to­je, mora­te ih oti­ći i pos­lu­ša­ti. To je naj­bo­lji način da joj date život, osje­ća­je, pogled, glas. Sve to poseb­no vri­je­di za ovu knji­gu: inter­v­ju­irao sam mno­ge žene koje obav­lja­ju pos­lo­ve nje­go­va­te­lji­ce, medi­cin­ske ses­tre, spre­ma­či­ce, dadi­lje… Skrbništvo je posao koji ima jedins­tve­nu dina­mi­ku, zamis­li­te samo da se rad­no mjes­to i dom podu­da­ra­ju, da tra­je 24 sata dnev­no i tako dalje… Zanimalo me je vra­ti­ti hra­brost tim žena­ma, istin­skim pro­ta­go­nis­ti­ca­ma suvre­me­ne eko­nom­ske migra­ci­je, ali i nji­ho­vu usam­lje­nost i nji­ho­vu emancipaciju.

Koliko vam je bilo važ­no, s etič­ke i lite­rar­ne stra­ne, ispri­ča­ti baš ovak­vu priču?

- O emi­gra­ci­ji govo­ri­mo vrlo aprok­si­ma­tiv­no i to stva­ra kli­še­je koji brzo otva­ra­ju vra­ta popu­liz­mu, a pone­kad i rasiz­mu. O ise­lja­va­nju se govo­ri kao da je to još uvi­jek prvens­tve­no muško pita­nje. Zadnjih tri­de­set godi­na to ne vri­je­di. Zapad više ne tre­ba mno­go muških ruku, već skr­b­niš­tvo za svo­je volje­ne, bri­gu za naj­o­sjet­lji­vi­je. Bez tih žena druš­tvo ne može odr­ža­ti svo­ju pro­izvod­nju i druš­tve­nu dina­mi­ku. To nije moral­no, već prak­tič­no pita­nje. A budu­ći da se konač­no sve glas­ni­je govo­ri o jed­na­kim moguć­nos­ti­ma i pra­vi­ma žena, svi­dje­lo mi se i sma­trao sam da je hit­no ispri­ča­ti obi­telj­sku pri­ču o žen­skoj hra­bros­ti. Ove žene gra­de mos­to­ve, omo­gu­ću­ju svo­joj dje­ci život poput onog naše dje­ce, ali pod koju cije­nu? Život čes­to pro­la­zi u vječ­noj uda­lje­nos­ti i u stal­nom išče­ki­va­nju povrat­ka i susre­ta koji ne sti­že. To je pri­ča o uzvra­ća­nju, ako se mogu tako izraziti.

Kako ste doče­ka­li vijest o pri­je­vo­du knji­ge i nje­zi­noj hrvat­skoj distribuciji?

- Hrvatska me pod­sje­ća na neko­li­ko lje­to­va­nja s pri­ja­te­lji­ma, mojom dje­com i jed­no pre­kras­no puto­va­nje koje me odve­lo od Istre do Albanije. To je važ­no i kul­tur­no sve živah­ni­je podru­čje. Usrećila me ta vijest i nadam se da će biti pri­li­ke za susret s hrvat­skim čita­te­lji­ma. Uostalom, knji­ga slu­ži i za upoz­na­va­nje novih lju­di i za mene pri­je­vod u ino­zem­s­tvu vri­je­di više od bilo koje nagra­de jer me stav­lja pred čaro­li­ju mojih rije­či koje pos­ta­ju dru­gi jezik, pone­kad čak i dru­go pismo, a lije­po je vidje­ti kako se tran­sfor­mi­ra­ju i putu­ju daleko.

Marco Balzano rođen je u Milanu 1978. godi­ne gdje radi kao pro­fe­sor knji­žev­nos­ti i pisa­nja. Sa Selleriom je obja­vio roma­ne Il figlio del figlio” (nagra­da Corrado Alvaro za prvi­je­nac),  “Pronti a tut­te le par­ten­ze” (nagra­da Flaiano) i “L’ultimo arri­va­to” (nagra­da Campiello). Za Einaudi je obja­vio knji­gu „Resto qui“ (2018. i 2020.) koja je, izme­đu osta­lih, osvo­jio knji­žev­nu nagra­du Elba, nagra­du Bagutta, nagra­du Mario Rigoni Stern i bila fina­list nagra­de Strega; u Francuskoj je dobi­la Prix Méditerranée, dok se u Njemačkoj brzo pope­la na ljes­tvi­cu naj­pro­da­va­ni­jih knji­ga. Za Einaudija je obja­vio i “Le paro­le sono impor­tan­ti” (2019.), a 2021., opet za Einaudija, svoj peti roman “Kad se vra­tim”. Godine 2022. u nak­la­di Einaudi izla­zi zbir­ka pje­sa­ma “Nature uma­ne” i “Cosa c’en­tra la feli­cità? Una paro­la e quat­tro sto­rie” za Feltrinellija.

Surađuje s kul­tur­nom rubri­kom novi­na Corriere del­la Sera i pre­da­je pisa­nje u ško­li Belleville u Milanu. Njegove su knji­ge pre­ve­de­ne u mno­gim jezicima.

Collabora con le pagi­ne cul­tu­ra­li del Corriere del­la Sera e inseg­na scrit­tu­ra alla Scuola Belleville di Milano. I suoi libri sono a oggi tra­dot­ti in mol­ti Paesi.