Blagost, praštanje, mekoća i lakoća

• Tekst i fotografije Lidija KUHAR

• Povodom Dana žena, u Gradskoj knjiž­ni­ci Umag u čet­vr­tak, 9. ožuj­ka gos­to­va­la je spi­sa­te­lji­ca Đurđica Čilić. Razgovor o nje­zi­nim knji­ga­ma “Fafarikul” i “Novi kraj” vodio je rav­na­telj Neven Ušumović koji je istak­nuo činje­ni­cu da su pre­ko 75% čla­no­va knjiž­ni­ce, pre­ma sta­tis­tič­kim istra­ži­va­nji­ma, zapra­vo čla­ni­ce, pa je i to jedan od raz­lo­ga zašto se knjiž­ni­ca uvi­jek tru­di obi­lje­ži­ti Dan žena.

Na počet­ku je ukrat­ko pred­sta­vio Đurđicu Čilić, polo­nis­ti­cu, izvan­red­nu pro­fe­so­ri­cu na kate­dri za polj­ski jezik i knji­žev­nost na Filozofskom fakul­te­tu, pre­vo­di­te­lji­cu i spi­sa­te­lji­cu. Naglasio je da se ona u svo­jim knji­ga­ma bavi nečim što je jako bit­no za sve koji su proš­li doga­đa­je iz deve­de­se­tih a to je kul­tu­ra sje­ća­nja te dodao da su obje knji­ge izvan­re­dan pri­mjer tak­vog pris­tu­pa u kojem je poseb­no nagla­še­na vri­jed­nost intim­ne, obi­telj­ske povi­jes­ti, nešto što bi mogli nazva­ti mikrohistorijom.

“Ona kroz svo­je knji­ge bra­ni pjes­nič­ki pris­tup živo­tu, jedan pose­ban tip odno­sa pre­ma život­nim činje­ni­ca­ma uko­ri­čen je u ovim knji­ga­ma”, kazu­je Ušumović, dok auto­ri­ca pojaš­nja­va “Mislim da je dos­ta toga što dru­gi nala­ze, što išči­ta­va­ju iz mojih knji­ga u veli­koj mje­ri upi­sa­no čita­telj­skom ges­tom, čita­telj­skom dobro­hot­noš­ću, to je jedi­no što mi poma­že razu­mje­ti zašto su te knji­ge ima­le tako dobar pri­jem, Mislim da su one iz nekog raz­lo­ga naila­zi­le na vrlo, vrlo dobro­na­mjer­ne čita­te­lji­ce i čitatelje.”

Njezina prva knji­ga “Fafarikul” (Disput, 2020.) zbir­ka je u kojoj se nala­ze pri­po­vi­jes­ti, sje­ća­nja i aneg­do­te uobli­če­ne u 104 tek­s­ta, odnos­no 104 krat­ke pro­ze koje je spi­sa­te­lji­ca pret­hod­no objav­lji­va­la na Facebooku. Ušumović je upi­tao Đurđicu kako to da je nakon pro­fe­sor­skog i pre­vo­di­lač­kog rada odlu­či­la poče­ti pisa­ti i pojav­lji­va­ti se kao autorica.

“Da nije bilo Facebooka nikad ne bih obja­vi­la svo­je knji­ge. Obje su ponik­le iz te krat­ke pri­po­vjed­ne for­me koja je puno slič­ni­ja dru­gim tek­s­to­vi­ma na Facebooku nego što je slič­na knji­žev­nos­ti. Inače se bavim knji­žev­noš­ću kao povjes­ni­čar­ka, odnos­no kao inter­pre­ta­to­ri­ca knji­žev­nos­ti, možda sam malo zah­tjev­ni­ja kao čita­te­lji­ca nego što sam kao auto­ri­ca. To što ja pišem nisam sigur­na da bih baš naro­či­to čita­la ili bih čita­la usput. Drago mi je da sam te knji­ge napi­sa­la, dra­go mi je da ima­ju svo­je čita­te­lje, ali volje­la bih i da pre­ko mojih knji­ga lju­di dođi i do boljih auto­ra. Uloga mojih knji­ga nije da budu rek­lam­ni let­ci za neke dru­ge auto­re, no one ipak sadr­že neke refe­ren­ce, spo­mi­nju se neki meni važ­ni, pri­je sve­ga polj­ski, pis­ci, ali i bosan­ski jer su mi oni dru­gi naj­važ­ni­ji”, kaže autorica.

Jedna od važ­nih polj­skih knji­žev­ni­ca čije pri­je­vo­de pot­pi­su­je Đurđica Čilić je i nobe­lov­ka Olga Tokarczuk za koju pre­vo­di­te­lji­ca kaže: “Kada danas pogle­da­te njen opus shva­ća­te koli­ko je on važan, koli­ko je poli­tič­ki dra­go­cjen danas, pogo­to­vo u Poljskoj čija je vlast nešto pot­pu­no suprot­no od onog što Olga živi, zago­va­ra i o čemu piše, pa mis­lim da je jako bit­no da je upra­vo ona dobi­la Nobelovu nagra­du.” Ipak Đurđica je pri­je sve­ga poz­na­ta kao pre­vo­di­te­lji­ca poezi­je, pa je tako pre­ve­la i dje­la veli­ke polj­ske pjes­ni­ki­nje Wisławe Szymborske („Svijet koji nije od ovo­ga svi­je­ta: iza­bra­ne pje­sme“) o kojoj je rek­la: “Szymborska je sjaj­na pjes­ni­ki­nja koja je snaž­no uro­nje­na u polj­sku tra­di­ci­ju, pos­to­ji ta jed­na kon­ti­nu­aci­ja polj­skog knji­žev­nog tek­s­ta od rene­san­se naova­mo i nama koji smo dub­lje upoz­na­ti s polj­skom knji­žev­noš­ću je zapra­vo ta činje­ni­ca oči­gled­na Međutim ono­me tko ne čita, a veći­na čak i lju­bi­te­lja polj­ske knji­žev­nos­ti ne poz­na­je ju u tom nekom sin­tet­skom, duljem smis­lu, Szymborska ne izgle­da naro­či­to polj­ska pjes­ni­ki­nja. Postoji taj uni­ver­za­li­zam nje­zi­ne poezi­je, spoj kon­kret­nog i općeg koji ona vrlo njež­no i sup­til­no spa­ja, zbog čega mi tu poezi­ju čita­mo jed­na­ko odu­šev­lje­no u Hrvatskoj, Italiji, SAD‑u, u Koreji itd, jer ona je pre­ve­de­na na pre­ko 50 jezi­ka. Duhovita je, iro­nič­na, te ima niz karak­te­ris­ti­ka koje je čine jako podat­nom čak i oni­ma koji poezi­ju ne vole”, pojaš­nja­va autorica.

O svo­joj prvoj knji­zi “Fafarikul” knji­žev­ni­ca kaže da je to topla, meka, intim­na obi­telj­ska knji­ga, a o nje­nom neo­bič­nom nazi­vu autor pogo­vo­ra Sinan Gudžević objas­nio je da je to „ono čud­no i čudes­no drvo što lju­di­ma navik­lim na naše buk­ve, hras­to­ve i jele izgle­da kao da je palo s neba i gre­škom se tu pri­mi­lo“. Upitana kako bi nazva­la tu svo­ju krat­ku pro­zu koju piše, auto­ri­ca odgo­va­ra da to ovi­si govo­ri li kao teore­ti­čar­ka knji­žev­nos­ti ili kao auto­ri­ca. Kao auto­ri­ca sma­tra da je to auto­fik­ci­ja, i svi­dje­la joj se ta, sada vrlo moder­na, žan­rov­ska odred­ni­ca. To je auto­fik­ci­ja u smis­lu da je autor unu­tra i on je sam sebi junak, ali je ima­gi­na­ci­ja odi­gra­la tu zapra­vo vrlo snaž­nu ulo­gu i autor koli­ko god izlo­žen bio, zahva­lju­ju­ći fik­ci­ji uspio je osta­ti skri­ven odnos­no uspio je skri­ti oni što sma­tra da ni ne tre­ba biti izlo­že­no čitateljima.

To tako­đer jes­te i auto­bi­ograf­ski tekst, to su vrlo komu­ni­ka­tiv­ne, vrlo pris­tu­pač­ne pri­či­ce i ono što je možda raz­log nji­ho­ve čit­lji­vos­ti jest to što se lako čita­te­lji, a pogo­to­vo čita­te­lji­ce, poseb­no sred­njih godi­na, u nji­ma pre­poz­na­ju. Uspjela sam nešto svo­je toli­ko poop­ći­ti da su dru­gi lju­di to mogli pre­poz­na­va­ti kao neka­kav kalup u koji su oni onda mogli upi­si­va­ti nešto vlas­ti­to. Blagost, pra­šta­nje, meko­ća i lako­ća prov­la­če se kroz obje knji­ge, a i kad se radi o težim tema­ma uvi­jek pos­to­ji neka per­s­pek­ti­va koja ih čini pri­hvat­lji­vim i podnošljivim.

Ušumović je ista­kao kom­plek­s­nost tih 104 zapi­sa, navo­de­ći da tamo nala­zi­mo puto­pi­se, pa vrlo potres­ne momen­te veza­ne uz odras­ta­nje u rat­noj atmo­sfe­ri rasa­pa druš­tva, među­ge­ne­ra­cij­ske odno­se, i sve to nas vodi i u nje­zi­nu novu knji­gu nazi­va “Novi kraj” (Disput, 2022.). „Fafarikul“ je posve­ćen nje­zi­noj dje­ci dok je „Novi kraj“ posve­ćen nje­zi­nim rodi­te­lji­ma. Razlika među nji­ma je i u tome što prva knji­ga nema nas­lo­ve, ima­mo naj­češ­će for­mu gdje ima­mo jed­nu aneg­do­tu odnos­no nji­hov niz koji čita­te­lje pri­vu­ku humo­rom, a zatim kre­će pri­po­vi­je­da­nje, pa nakon ana­li­ze sti­že poan­ta, čes­to s pjes­nič­kim zavr­šet­kom, dok je u „Novom kra­ju“ više prus­tov­ski pris­tup, kada se zaus­tav­lja jedan tre­nu­tak. ““Fafarikul“ je jed­na raz­met­lji­va knji­ga zado­volj­ne žene, a “Novi kraj” je knji­ga zaus­tav­lja­nja neza­us­tav­lji­vog. Malo je tiša, melan­ko­lič­ni­ja i meni puno intim­ni­ja, a iako sam ja u njoj manje pri­sut­na, više je moja baš zato što nije moja”, tuma­či auto­ri­ca koja je potom pro­či­ta­la neko­li­ko ulo­ma­ka iz svo­jih dje­la, dok su je broj­ni posje­ti­te­lji knjiž­ni­ce više puta nagra­di­li toplim i srdač­nim pljeskom.

Đurđica Čilić rođe­na je 1975. godi­ne u Livnu, odras­la u Vitezu u Bosni i Hercegovini. Završila je stu­dij polo­nis­ti­ke i kro­atis­ti­ke na Filozofskom fakul­te­tu Sveučilišta u Zagrebu, gdje radi na Katedri za polj­ski jezik i knji­žev­nost. Izvodi kole­gi­je iz polj­ske knji­žev­nos­ti, pre­vo­đe­nja i teori­je knji­žev­nos­ti. Piše struč­ne i znans­tve­ne rado­ve o polj­skoj knji­žev­nos­ti 19. i 20. sto­lje­ća te pre­vo­di s polj­sko­ga jezi­ka, uglav­nom suvre­me­nu poezi­ju. Godine 2010. obra­ni­la je dok­tor­ski rad pod nas­lo­vom „Oblikovanje auto­ra u poezi­ji Czeslawa Milosza i Tadeusa Rozewicza“.

• GRADSKA KNJIŽNICA UMAG
• Neven Ušumović
• Đurđica Čilić