Nagrada Ivan Goran Kovačić pripala je Senku Karuzi, a dobitnik Gorana za mlade pjesnike je Vid Bešlić

Objavljeni dobitnici nagrada 60. Goranovog proljeća

15.03.2023.

• Nagrada Ivan Goran Kovačić za naj­bo­lju pjes­nič­ku knji­gu pri­pa­la je Senku Karuzi za knji­gu „Nestajanje“ (MeandarMedia, 2020.), dok je ovo­go­diš­nji dobit­nik nagra­de Goran za mla­de pjes­ni­ke Vid Bešlić, za ruko­pis nas­lov­ljen „Ektoplazma“.

Žiri u sas­ta­vu Dorta Jagić, Miroslav Mićanović i Branislav Oblučar jed­no­glas­no je donio odlu­ku da se nagra­da Ivan Goran Kovačić za naj­bo­lju pjes­nič­ku knji­gu objav­lje­nu u dvo­go­diš­njem raz­dob­lju dodi­je­li knji­zi Senka Karuze „Nestajanje“. Na natje­čaj je pris­ti­glo 95 nas­lo­va, od kojih je 93 odgo­va­ra­lo nje­go­vim uvje­ti­ma i pro­po­zi­ci­ja­ma. U fina­lu su za nagra­du kon­ku­ri­ra­le tako­đer knji­ge: „Ponornice“ Krešimira Bagića (Meandarmedia, 2021), „Vježbe hra­bros­ti“ Gorana Bogunovića (Durieux, 2021), „Skica za juna­ki­nju“ Sanje Lovrenčić (Mala zvo­na, 2021) i „Proces gore­nja“ Darka Šeparovića (Durieux, 2022).

„Knjiga „Nestajanje“ Karuzin je pjes­nič­ki prvi­je­nac, kojim je otvo­rio svo­ju poet­sku dioni­cu. U ovoj je zbir­ci na povr­ši­nu izbio pjes­nič­ki impuls koji se nije oči­to­vao samo u nas­tu­pi­ma, nego i u knji­ga­ma Karuzine krat­ke pro­ze, oso­bi­to ondje gdje se autor osvje­do­čio kao maj­stor krat­kih pote­za, od zbir­ke „Busbuskalai“ (1997) pre­ko „Vodiča po oto­ku“ (2005) pa sve do „Fotografija kra­ja“ (2018). U tek­s­to­vi­ma što sta­nu na jed­nu stra­ni­cu, a koji žan­rov­ski šeću od krat­ke pri­če do crti­ce i pje­sme u pro­zi, Karuza u neko­li­ko naba­ča­ja gra­di atmo­sfe­ru i obli­ku­je per­s­pek­ti­vu, pre­ple­će emo­ci­ju i misao i na kra­ju sve zavr­će auto­iro­nič­nom poan­tom. Ton pri­tom naj­češ­će osta­je sta­lo­žen i kon­tro­li­ran, što je čes­to pod­cr­ta­no karak­te­ris­tič­nim pri­po­vjed­nim „mi“ kojim se donek­le poop­ća­va udio osob­nog i intim­nog. Čita li se zbir­ka „Nestajanje“ u rela­ci­ji pre­ma tak­voj (poet­skoj) pro­zi, u oči upa­da činje­ni­ca da ovdje nije riječ o pukom ogo­lje­nju poet­ske srži od proz­no­ga tki­va niti o sti­hov­nom pre­obli­ko­va­nju poz­na­te proz­ne mate­ri­je – na dje­lu je otkri­va­nje jed­nog sasvim novog pros­to­ra i nje­go­vih moguć­nos­ti, i upra­vo taj zamah otkri­ća nosi ove pje­sme i čini ovu knji­gu uzbud­lji­vim šti­vom. Ono što je naoko pre­poz­nat­lji­vo Karuzino sada se zatje­če iz jed­ne sasvim nove per­s­pek­ti­ve, čuje se kao jedan dru­ga­či­ji glas.

„Na kon­cu, može se reći da je „Nestajanje“ ujed­no i ispo­vi­jest, i svo­đe­nje raču­na, i pušta­nje mašti na volju; knji­ga koja ne pra­vi raz­li­ku izme­đu veli­kih tema i malih stva­ri. Moglo bi se reći da se radi o poezi­ji ste­če­no­ga iskus­tva, ali stvar je u tome da upra­vo to iskus­tvo dola­zi pod znak pita­nja – da poezi­ja poči­nje tamo gdje se iskus­tvo pro­vje­ra­va, pri­hva­ća ili odba­cu­je. Tamo gdje se mije­ša­ju očaj i smi­jeh Karuza ispi­su­je svo­je naj­bo­lje sti­ho­ve, pje­sme koje se pam­te“, piše Branislav Oblučar u obraz­lo­že­nju odlu­ke žirija.

Na ovo­go­diš­nji natje­čaj za nagra­du Goran za mla­de pjes­ni­ke pris­ti­glo je ukup­no 38 ruko­pi­sa. Žiri u sas­ta­vu: Marija Dejanović, Dinko Kreho i Branko Maleš žiri­rao je ano­nim­no, pod šifra­ma, i jed­no­glas­no kao naj­bo­lji oda­brao ruko­pis Vida Bešlića, nas­lov­ljen „Ektoplazma“. Žiri je tako­đer odlu­čio pohva­li­ti ruko­pi­se „Kuća na oto­ku“ Silbe Ljutak, „Kosa nam ne smi­je biti mokra“ Nikole Serdara i „Iz mra­ka se bje­ži rav­no u kak­tus“ Mateje Tutis.

„“Ektoplazma“ Vida Bešlića zaokru­žen je i pom­no osmiš­ljen kon­cep­tu­al­ni ruko­pis pje­sa­ma u pro­zi pisan snaž­nim, ori­gi­nal­nim autor­skim gla­som. Dominantno sred­stvo pri­ka­zi­va­nja tek­s­tu­al­ne gra­đe je nara­ci­ja u prvom licu jed­ni­ne, uz ujed­na­če­no i dos­ljed­no kori­šte­nje inter­punk­ci­je koja svo­jim karak­te­ris­ti­ka­ma ne odstu­pa od sva­kod­nev­nog raz­go­vor­nog jezi­ka. Jednostavnim se i pro­čiš­će­nim sti­lom – koji je, uz pone­ke iznim­ke, pre­te­ži­to lišen meta­fo­ra, meto­ni­mi­ja i epi­te­ta – kom­bi­ni­ra minu­ci­oz­no bilje­že­nje deta­lja iz sva­kod­ne­vi­ce s kon­tem­pla­ci­ja­ma i reflek­si­ja­ma o većim tema­ma poput pro­laz­nos­ti, smrt­nos­ti i buduć­nos­ti, zbog čega se ruko­pis doima goto­vo kao dnev­nič­ki zapis. Tematski, ovaj bi se ruko­pis mogao svr­sta­ti u zavi­čaj­nu i egzis­ten­ci­ja­lis­tič­ku poezi­ju. „Ektoplazma“ je knji­ga o Baniji, o potre­su kao pri­je­lom­noj toč­ki, tre­nut­ku nakon kojeg se ratom obi­lje­že­na proš­lost ove regi­je, iska­za­na kroz usme­ne legen­de i uspo­me­ne na pre­mi­nu­le lju­de, pri­ka­zu­je simul­ta­no s auto­fik­ci­onal­nim zapi­si­ma u prvom licu koji doča­ra­va­ju bes­per­s­pek­tiv­nu sadaš­njost lir­skog subjek­ta i lju­di koji ga okru­žu­ju, tvo­re­ći tako dojam da su proš­lost, sadaš­njost i buduć­nost u ovom ruko­pi­su jed­na toč­ka na kar­ti Banije – toč­ka puca­nja katak­liz­mič­kih raz­mje­ra“, piše Marija Dejanović u obraz­lo­že­nju žirija.

Izvor