Priča o moći i nemoći žena u patrijarhalnom svijetu

Predstavljanje knjiga Olje Savičević Ivančević „Ljeta s Marijom“ i „Pisma čitateljici“ u Klubu & knjižari Giardini 2

Tekst Dušanka BABIĆ • Fotografije iz arhive Kluba & knjižare Giardini 2

25.03.2023.

• Roman „Ljeta s Marijom“ povijest je jedne obitelji, odnosno njenih žena, često prešućivanih i zanemarenih, u njoj se govori o nekim temeljnim ženskim iskustvima: djetinjstvo, problemi odrastanja, prva mjesečnica, prijateljstva, zaljubljivanja, brakovi, preljubi, razvodi, pobačaji, majčinstvo, obiteljska okupljanja, bolesti, smrti… •

• Predstavljanje dvi­ju naj­no­vi­jih knji­ga Olje Savičević Ivančević, roma­na „Ljeta s Marijom“ i „Pisma čita­te­lji­ci“, dnev­nič­kih zapi­sa koji su pra­ti­li nas­ta­ja­nje roma­na, odr­ža­no je u čet­vr­tak 23. ožuj­ka u pul­skom Klubu & knji­ža­ri Giardini 2. Razgovor sa spi­sa­te­lji­com vodi­la je Helena Vodopija, a usli­je­dio je nakon naj­a­ve Roberta Raucha koji je spo­me­nuo kako je na nedav­nom Noćnom mar­šu povo­dom obi­lje­ža­va­nja Dana žena čita­na poz­na­ta pje­sma Olje Savičević Ivančević „Ne čitaš žene“, a pod­sje­tio nas je i na nje­ne rani­je knji­ge, proz­ni prvi­je­nac „Nasmijati psa“ te kul­t­ni roman „Adio kaubo­ju“. Najnoviji roman „Ljeta s Marijom“ izda­la je Fraktura u kolo­vo­zu proš­le godi­ne i doži­vio je ponov­lje­no izda­nje, a „Pisma čita­te­lji­ci“ izaš­la su u izda­nju Buybooka ove godine.

Radnja roma­na „Ljeta s Marijom“ odvi­ja se naj­ve­ćim dije­lom u neime­no­va­nom dal­ma­tin­skom gra­di­ću, u vre­men­skom ras­po­nu od sto godi­na, a pra­ti sud­bi­nu žen­ske gra­ne jed­ne obi­te­lji čije sve čla­ni­ce nose ime Marija ili neku ina­či­cu tog ime­na: Marijeta, Meri, Maša, Mariola, Mare…Osim što su pove­za­ne srod­stvom i istim ime­nom, svim je juna­ki­nja­ma zajed­nič­ko i da su na neki način pri­jes­tup­ni­ce, odnos­no da su odba­ci­le neko pra­vi­lo, uči­ni­le neka­kav isko­rak, pobu­nu, pre­kr­šaj kojim su uzdr­ma­le pri­hva­će­ne vri­jed­nos­ti vlas­ti­te obi­te­lji, ali i šire druš­tve­ne zajednice.

Nakon uvod­nih rije­či koji­ma nas je upoz­na­la s nara­ti­vom okos­ni­com knji­ge, Helena Vodopija pos­ta­vi­la je pita­nje spi­sa­te­lji­ci koli­ko nas odre­đu­ju naša vlas­ti­ta sje­ća­nja, a koli­ko sje­ća­nja naših pret­ki­nja, odnos­no koli­ko su nji­ho­ve uspo­me­ne, koje su počes­to i pre­šu­ći­va­ne ili pri­po­vi­je­da­ne ispod gla­sa, a koje se, uspr­kos sve­mu, tran­sge­ne­ra­cij­ski pre­no­se, utka­ne u naše živo­te. Olja Savičević Ivančević odgo­vo­ri­la je na to da nas ta iskus­tva u veli­koj mje­ri odre­đu­ju, ali ne samo iskus­tva naših biolo­ških pret­ki­nja, već i žena koje su s nama u duhov­nom srod­stvu, koje su naši svo­je­vr­s­ni ido­li, žena čije je stva­ra­laš­tvo obli­ko­va­lo naš svje­to­na­zor. Pri tom su se i mode­ra­to­ri­ca i spi­sa­te­lji­ca pri­sje­ti­le nedav­no pre­mi­nu­le Dubravke Ugrešić, spi­sa­te­lji­ce čije je knji­žev­no dje­lo, ali i hra­brost i beskom­pro­mis­nost da se govo­ri isti­na, bilo uzor mla­đim gene­ra­ci­ja­ma spi­sa­te­lji­ca i ne samo. „Dubravka je bila čita­va jed­na galak­si­ja i u knji­žev­nom smis­lu i kao oso­ba, nje­nim odla­skom nes­ta­lo je i sve što je još mogla dati“, ust­vr­di­la je Savičević Ivančević pri­je no što je pro­či­ta­la zavr­š­ni ulo­mak iz pos­ljed­njeg roma­na Dubravke Ugrešić „Lisica“.

Roman „Ljeta s Marijom“ povi­jest je jed­ne obi­te­lji, odnos­no nje­nih žena, čes­to pre­šu­ći­va­nih i zane­ma­re­nih, u njoj se govo­ri o nekim temelj­nim žen­skim iskus­tvi­ma: dje­tinj­stvo, pro­ble­mi odras­ta­nja, prva mje­seč­ni­ca, pri­ja­telj­stva, zaljub­lji­va­nja, bra­ko­vi, pre­lju­bi, razvo­di, poba­ča­ji, maj­čins­tvo, obi­telj­ska okup­lja­nja, boles­ti, smr­ti…  Željela sam napi­sa­ti knji­gu malih povi­jes­ti nasu­prot veli­koj povi­jes­ti, u knji­zi se ispre­pli­ću fik­ci­onal­no i fak­to­graf­sko u svr­hu neke uni­ver­zal­ni­je pri­če koja svje­do­či o sna­zi žen­sko­ga, o moći i nemo­ći žena u patri­jar­hal­nom svi­je­tu. Vraćanje u obi­telj­sku povi­jest, sma­tra Savičević Ivančević, svo­je­vr­s­na je intim­na arhe­olo­gi­ja jer doku­men­ti, foto­gra­fi­je i pisma mogu se pro­na­ći, ali kako to uklju­či­ti u pri­ču ili kako od toga obli­ko­va­ti pri­ču, to je posao pis­ca. Smatra da je pišu­ći roman arhi­vi­ra­la pri­če tih žena i tako si donek­le olak­ša­la noše­nje obi­telj­skog bremena.

Na pita­nje Helene Vodopije koli­ko je rad na knji­zi utje­cao na upoz­na­va­nje vlas­ti­te obi­te­lji Olja Savičević Ivančević rek­la je kako se, osim na činje­ni­ce, dobrim dije­lom osla­nja­la na ono od čega je sat­kan i život i knji­žev­nost, a to je obi­telj­ska mito­lo­gi­ja i mito­ma­ni­ja, a koje ni jed­na obi­telj nije pošte­đe­na, oso­bi­to ne obi­telj s viškom sud­bi­ne kak­va je nje­na. Na pita­nje da malo pojas­ni publi­ci što je to višak sud­bi­ne, spi­sa­te­lji­ca je rek­la kako je višak sud­bi­ne nešto što nije dobro za život, ali je dobro za knji­žev­nost, a to su slu­ča­je­vi kad povi­jes­na zbi­va­nja i druš­tve­ne situ­aci­je pot­pu­no uvje­tu­ju živo­te lju­di, kad uđu u nji­ho­vu intim­nu sfe­ru, kad pot­pu­no ispre­tu­ra­ju i uni­šte nji­ho­vu pri­vat­nost, tak­ve okol­nos­ti u sta­nu su uni­šti­ti ljud­ske živo­te, ali od toga je mogu­će nači­ni­ti pri­ču, pri tom se osvr­nu­la i na doga­đa­je iz Drugog svjet­skog rata i iz rata 90-ih te zaklju­či­la kako je o rato­vi­ma nuž­no pisa­ti, ali ne na način da se oni pri­ka­žu kao nešto čas­no i junač­ko, kako nala­že patri­jar­hal­ni obra­zac, već kao nešto suštin­ski nečas­no. Svi bi tre­ba­li ispri­ča­ti svo­je pri­če, svo­ja tra­uma­tič­na iskus­tva, pos­lu­ša­ti onog dru­gog pa ćemo se bolje razu­mje­ti, zaklju­či­la je autorica.

Na pita­nje je li pišu­ći ima­la konač­nu vizi­ju svog dje­la odgo­vo­ri­la je kako na počet­ku pisa­nja uvi­jek ima osnov­nu struk­tu­ru, nara­tiv­nu nit, oko koje se knji­žev­no dje­lo obli­ku­je, ali da nije zna­la kako će sve pri­če izgle­da­ti kad ih sta­vi ispred sebe i oso­bi­to zanim­lji­vo joj je bilo zamiš­lja­ti kako bi juna­ki­nje roma­na da su sve žive i sje­de za kuhinj­skim sto­lom, kao u nje­nom dje­tinj­stvu dok ih je radoz­na­lo pris­lu­ški­va­la, reagi­ra­le, kakav bi joj odgo­vor dale.

Sva poglav­lja, osim ono o Marioli, koje je pisa­no u prvom, pisa­na su u tre­ćem licu, zna­či li to da je Mariola nje­zin alter ego, pita­la je Vodopija, oso­bi­to uzme li se u obzir da se nje­zi­no dje­tinj­stvo i mla­dost doga­đa­ju kas­nih 80-ih i 90-ih godi­na, što se pok­la­pa sa život­nim dobi­ma same spi­sa­te­lji­ce. Odgovor je gla­sio kako je Mariola samo jedan nje­zin mogu­ći alter ego i kako za je za samo pisa­nje bit­ni­je je li tekst kva­li­te­tan ili ne. Dodala je i kako ju je u pro­ce­su pisa­nja zani­ma­lo izno­še­nje radi­kal­ne isti­ne, ali koja bi isto­vre­me­no bila i neo­ba­vez­na, kako izni­je­ti iskus­tvo kojim su se bavi­le i teore­ti­čar­ke knji­žev­nos­ti i roda, a to je iskus­tvo usme­nog pri­po­vi­je­da­nja žena kad su same u pros­to­ri­ji, kada se izgo­va­ra ono što se ne smi­je izgo­vo­ri­ti o muškar­ci­ma, niti pred nji­ma, a uđe li neki muška­rac u pros­to­ri­ju taj se žen­ski diskurs istog tre­na mije­nja. Govoreći o žen­skom diskur­su i pre­no­še­nju iskus­tva koje se iz per­s­pek­ti­ve patri­jar­ha­ta čes­to pro­ma­tra­lo kao tri­vi­jal­no, banal­no ili čak degu­tant­no Olja Savičević Ivančević nado­ve­za­la se na para­lel­no nas­ta­ja­nje svo­je dru­ge knji­ge „Priča čita­telj­ci“, svo­je­vr­s­nog dnev­ni­ka o nas­ta­ja­nju roma­na, a koji se može čita­ti i kao samos­tal­no dje­lo. „Pisala sam malo kon­tra sebe, nas­to­ja­la sam iza­ći iz zone kom­fo­ra, sru­ši­ti stereotipe.“

Pitanja koja su usli­je­di­la odno­si­la su se na odnos čovje­ka pre­ma pri­ro­di, na eko­lo­gi­ju i femi­ni­zam. Književnica je pot­vr­di­la kako u obje knji­ge ima dos­ta pri­ro­de te kako su naši pre­ci bili u većem dodi­ru s pri­ro­dom, sa zem­ljom, s morem, mi pri­ro­du ne razu­mi­je­mo i pone­kad smo nije­mi pred nje­nom moći. Pročitala je ulo­mak o buge­nvi­li­ji čija je lje­po­ta i sim­bo­li­ka bit­na za pro­ta­go­nis­ti­ce nje­zi­nog roma­na, zatim je pro­go­vo­ri­la i o vezi izme­đu femi­niz­ma i cvi­je­ća: o kon­tro­verz­noj osob­nos­ti odre­đe­nog cvi­je­ća, o her­ba­ri­ji­ma koje su sakup­lja­le i saču­va­le pjes­ni­ki­nja Emily Dickinson i revo­lu­ci­onar­ka Rosa Luxemburg, o pje­smi “Kruh i ruže” iz 1912. godi­ne te zašto bi svat­ko tre­bao zna­ti omi­lje­ni cvi­jet svo­ga oca. U pri­log o zna­ča­ju femi­niz­ma istak­la je kako su i pobu­ne nje­nih juna­ki­nja počes­to bile i bes­plod­ne ili nji­ma sami­ma na šte­tu, a jedi­nu istin­sku korist i napre­dak doni­je­le su one koje su se odno­si­le na eman­ci­pa­ci­ju i obra­zo­va­nje. Odgajajmo femi­nis­te to je eko­lo­ški, pro­ko­men­ti­ra­la je Helena Vodopija, a auto­ri­ca je tu misao pot­kri­je­pi­la argu­men­ti­ma kako ni muškar­ci­ma ni žena­ma nije lako u okvi­ri­ma patri­jar­ha­ta te da je eman­ci­pa­ci­jom žena, koju nije rav­no­mjer­no sli­je­di­la eman­ci­pa­ci­ja muška­ra­ca, nas­tao svo­je­vr­s­ni disba­lans te zaklju­či­la da nas femi­ni­zam uči čovječ­nos­ti jer žen­ska pra­va su ljud­ska prava.

Po želji mode­ra­to­ri­ce i na zado­volj­stvo publi­ke spi­sa­te­lji­ca je na kra­ju pro­či­ta­la ulo­mak iz svo­je knji­ge koji se odno­sio na juna­ki­nji­no suoča­va­nje s oče­vom boleš­ću, a u kojem je muška­rac pri­ka­zan kao ranji­vo biće, a odnos rodi­telj – dije­te i obi­telj­ski odno­si opće­ni­to, kao vrlo deli­kat­ni, oso­bi­to u vre­me­ni­ma kad je prok­la­mi­ra­na dobro­bit zajed­ni­ce stav­lje­na ispred stvar­ne dobro­bi­ti pojedinca.