Boje naspram nijansama sive – realnost naspram “kaosa”

Jana Kunovska i Fabio Gasparini izlažu u grožnjanskoj Gradskoj galeriji Fonticus

Tekst i fotografije Marko ŠORGO

25.05.2023.

U Grožnjanu, gra­du umjet­ni­ka i umjet­nos­ti, u nedje­lju 21. svib­nja, broj­ni posje­ti­te­lji  pri­sus­tvo­va­li su otvo­re­nju dvi­ju samos­tal­nih izlož­bi koje je u nazoč­nos­ti auto­ra otvo­rio kus­tos Eugen Borkovsky. U pri­zem­lju gale­ri­je Fonticus izlo­že­ni su rado­vi Fabia Gasparinija obje­di­nje­ni pod nazi­vom “Neizvjesnost obli­ka”, dok je na prvom katu Jana Kunovska pred­sta­vi­la svo­ju izlož­bu “Ljubav dolazi”.

Ekspresije vremena

Makedonska umjet­ni­ca Jana Kunovska grož­njan­skoj publi­ci pred­stav­lja 12 rado­va većeg for­ma­ta, među koji­ma razaz­na­je­mo više raz­li­či­tih seri­ja, iako sve one pri­ka­zu­ju oso­be. Većina liko­va je pri­ka­za­na u puni­ni izra­ža­ja dok na dvi­je sli­ke uoča­va­mo samo silu­ete pred mono­kro­mat­skom poza­di­nom. Ove pos­ljed­nje pri­pa­da­ju naj­no­vi­joj seri­ji, a sas­to­je se od lini­ja i boja. Kunovska otkri­va da su svi osim jed­nog lika na sli­ka­ma izmiš­lje­ni, a kolo­rit, pose­bi­ce pla­va kosa slu­ži da bi se nagla­si­la svje­tlost. “Nastojim sli­ka­ti real­nost, a ona nije uvi­jek dobro­na­mjer­na, zato sam izlož­bu i nazva­la Ljubav dola­zi, jer mora­mo se uvi­jek nada­ti neče­mu boljem”,  pojaš­nja­va umjetnica.

Borkovsky u svom osvr­tu tuma­či: “Jana Kunovska pred­stav­lja novu kolek­ci­ju rado­va. Radi se o dvi­je seri­je koje se raz­li­ku­ju teh­no­lo­škim pris­tu­pom obli­ko­va­nju. Jedna gru­pa rado­va izve­de­na je sli­ka­njem ulje­nim boja­ma na plat­nu. Drugu gru­pu čine rado­vi kom­bi­ni­ra­nom teh­no­lo­gi­jom, gdje su moti­vi pred­stav­lje­ni crta­njem uglje­nom na kar­ton­skoj pod­lo­zi. Neki od njih nose kolo­ri­ra­ne deta­lje. Izmjenjujući crtež i sli­kar­ski pos­tu­pak, umjet­ni­ci ne nedos­ta­je kom­bi­na­to­ri­ke. Nižući rado­ve, ona istra­žu­je moguć­nos­ti mate­ri­ja­la, sna­gu obli­ka, ali, nada­sve, reper­to­ar impre­si­ja. Izabrani ele­men­ti citi­ra­ju auto­ri­cu koja izgo­va­ra svoj doživ­ljaj. Narativnost, pri­sut­na kroz sas­tav­ni­ce poje­di­nog rada pot­vr­đe­na je nas­lo­vi­ma. Negdje nala­zi­mo real­ne oso­be, a poneg­dje pre­poz­na­je­mo zna­ko­vi­te liko­ve, a na svim rado­vi­ma nala­zi­mo sim­bo­lič­ne deta­lje koji dra­ma­ti­zi­ra­ju rad­nju. Umjetnica pred­stav­lja sta­nje civi­li­za­ci­je kroz seri­ju por­tret­nih rado­va. Iako su neki sti­li­zi­ra­ni ili poop­će­ni, rad­nju nude nji­ho­vi pokre­ti, pozi­ci­je i okru­že­nje u koje ih pos­tav­lja umjet­ni­ca. Problematiziranje real­nos­ti u kojoj živi­mo zajed­no s umjet­ni­com, vid­lji­va je i iska­zi­ma lica i ges­ta­ma ljud­skih akte­ra. Njima su pri­dru­že­ni moti­vi avi­ona, pro­zo­ra, pej­za­ža, zlo­kob­nog bića ili aps­trak­t­ne poza­di­ne koje kolo­rom odre­đu­ju atmo­sfe­ru poje­di­nog rada, a upra­vo te atmo­sfe­re koje zatje­če­mo pri zagle­da­va­nju rado­va uvo­de nas u pro­ble­ma­ti­ku koju umjet­ni­ca obra­đu­je. Zapažamo da su sce­ne nepre­ten­ci­oz­ne, ali da pro­pi­tu­ju među­ljud­ske odno­se. Osjećajući ener­gi­je vre­me­na, Jana Kunovska decent­no komen­ti­ra, uz dozu pro­tes­ta pred­stav­lja juna­ke sadaš­njos­ti, a čini se da zapa­ža­mo i samu auto­ri­cu zas­tup­lje­nu auto­por­tret­nim sce­na­ma. Sve nabro­je­ne situ­aci­je koje su ponu­đe­ne ili na koje nas aso­ci­ra­ju ovi rado­vi, ilus­tri­ra­ju nesi­gur­no vri­je­me real­nos­ti sadaš­njeg pros­to­ra i vre­me­na, a umjet­ni­ca pro­mo­vi­ra osvješ­ći­va­nje pasiv­noš­ću ocr­ta­nih akte­ra. Ljudski liko­vi, nesi­gur­ni i bene­vo­lent­ni, oni­rič­ki su sta­nov­ni­ci ovog pos­ta­va. Tu nala­zi­mo čuđe­nje, pro­pi­ti­va­nje sigur­nos­ti, raz­miš­lja­nje. Činioci ovih aktiv­nos­ti nisu ide­ali­zi­ra­na bića, već naši susje­di, pri­ja­te­lji i poz­na­ni­ci. Analizirajući situ­aci­je, shva­ća­mo da se pred nama pros­ti­ru mali svje­to­vi osob­nih živo­ta. Izražen je odre­đen stu­panj empa­ti­je s naz­na­če­nim liko­vi­ma. Umjetnica je sli­je­dom obli­ko­va­la ljud­ska sta­nja pred­stav­lja­ju­ći odsja­je oso­ba i situ­aci­ja u osob­noj per­cep­ci­ji. Njeni liko­vi, pos­tav­lje­ni u začud­ne pros­to­re, na raz­me­đi real­nos­ti i ale­go­ri­je, mogu nas izne­na­di­ti, ras­po­lo­ži­ti, zamis­li­ti. Jer, ovo nije samo izlož­ba portreta/figura odre­đe­nih oso­ba. Umjetnica nudi kolek­ci­ju stanja.

Jana Kunovska rođe­na je 1969. godi­ne u Skopju. Završila je sred­nju umjet­nič­ku ško­lu u Skopju, 1987. godi­ne. Likovne umjet­nos­ti diplo­mi­ra­la 1994. godi­ne na sve­uči­li­štu Sv. Kiril i Metodij u Skopju,  RN Makedonija, gdje je i  magis­tri­ra­la 2009. godi­ne. Priredila više samos­tal­nih i svo­jim rado­vi­ma učes­tvo­va­la na mno­gim doma­ćim i među­na­rod­nim izlož­ba­ma. Živi i radi u Skopju, Makedonija.

Forma koja opisuje nered

Gasparinijeva izlož­ba “Neizvjesnost obli­ka” je pre­te­ži­to aps­trak­t­na, sive nijan­se su naiz­gled nane­se­ne prska­njem i naoko kaotič­no, a zapra­vo, napo­mi­nje autor, smiš­lje­no. Radovi koji su izlo­že­ni dio su jed­ne seri­je, koju autor pla­ni­ra u cije­los­ti pri­ka­za­ti publi­ci, a jedi­ni izu­ze­ci od aps­trak­ci­je su ljud­ski obli­ci koje je autor razaz­nao i podeb­ljao. Svi su rado­vi nas­ta­li u pos­ljed­nje dvi­je godi­ne, a vrsar­ski sli­kar priz­na­je da se nji­ma poigra­va gle­da­te­lji­ma, bude­ći svjes­nost o sebi, i samo­dis­ci­pli­nu u pri­vi­du kaosa.

Kustos o izlož­bi kazu­je: “Pred nama je seri­ja sli­ko-crte­ža izve­de­nih na papi­ru crtač­kim i sli­kar­skim teh­ni­ka­ma. Pero, kist, tuš i akva­rel neza­hval­ne su teh­ni­ke izra­za usred okru­že­nos­ti prin­te­vi­ma, mega-pla­ka­ti­ma, vide­om, fil­mom. Izazov eli­mi­ni­ra­nja efek­t­ni­je teh­no­lo­gi­je, odri­ca­nje od boja i upo­ra­ba asket­skih teh­ni­ka dozvo­lja­va­ju auto­ru kon­cen­tra­ci­ju na osob­ni doživ­ljaj. Jedan dio rado­va osta­je ovi­san o ges­tu­al­nos­ti izved­be, kori­šte­njem crne boje na bje­li­ni pod­lo­ge, bez kolo­ra. Drugi dio, od ges­tu­al­nog počet­ka, kre­će ka sup­til­noj potra­zi za obli­ci­ma. Na više rado­va, počet­ni, spon­ta­ni obli­ci biva­ju ocr­ta­ni ili docr­ta­ni lini­jom ili gra­fom. Autor svje­do­či da su ele­men­ti kre­ativ­nog rada, mate­ri­jal i stva­ra­lač­ki pro­ces nedje­lji­vi. Tome je potreb­no vra­ća­ti se poseb­no danas kad su poru­ke i dosjet­ke pre­pla­vi­le umjetnost.

Vizualiziranje poči­nje kom­bi­na­ci­jom slu­čaj­nos­ti. Tako se pred nama nižu rado­vi koje može­mo, pre­ma inten­zi­te­tu, pred­sta­vi­ti u nizu koji nije kro­no­lo­ški vezan uz nas­ta­nak, već koli­či­nom uklop­lje­ne ener­gi­je. Autorovo istra­ži­va­nje ras­pros­ti­re se na dva podru­čja: na podru­čje aps­trak­t­nih obli­ka i u smje­ru igre frag­men­ti­ma koji aso­ci­ra­ju figu­ral­no. U jed­noj gru­pi obli­ka prev­la­da­va­ju tono­vi, raz­no­rod­ne naku­pi­ne koje mogu aso­ci­ra­ti na neko biće ili dije­lo­ve pej­za­ža. Drugi obli­ci koje nala­zi­mo na rado­vi­ma su gra­fiz­mi, lini­je ili pote­zi slič­ni nekom zna­kov­nom pismu. Maštovito kom­bi­ni­ra­ni, emi­ti­ra­ju vizu­al­nu infor­ma­ci­ju koja pri­mar­no nije nara­tiv­na. Obje gru­pe dra­ma­tič­no se prek­la­pa­ju u ener­gi­ji kre­ativ­nog čina tije­kom pos­tup­ka i u konač­nom rezultatu.

Prisutna je neten­den­ci­oz­nost koja pro­iz­la­zi iz ostva­re­ne želje za povrat­kom ele­men­tar­nom obli­kov­nom iska­zu. Fabio Gasparini stal­no je na rub­nim podru­čji­ma figu­ra­ci­je i aps­trak­ci­je. Kompozicije veći­ne rado­va, činje­njem, nano­še­njem fle­kas­tih nano­sa, ili kas­ni­je pote­zom pera, pos­ta­je urav­no­te­že­ne. Slučajni pote­zi ili slo­je­vi upot­pu­nje­ni su inter­ven­ci­ja­ma koje nagla­ša­va­ju spon­ta­nost. Čini nam se da u pros­to­ru gale­ri­je, bije­le koc­ke, nala­zi­mo obli­ke koji pro­di­ru direk­t­no iz zida. Naime, autor naj­češ­će zad­nji plan, plo­hu, poza­di­nu ostav­lja bije­lu. Na tak­vim povr­ši­na­ma gra­di kom­po­zi­ci­je snaž­nim kon­tras­ti­ma crne (ne)boje. Na polju bije­le, neutral­ne, čak hlad­ne plo­he, nala­zi­mo ozna­ke doživ­lja­ja. Tako se pred nama nižu sim­bo­lič­ne situ­aci­je koje mora­mo išči­ta­va­ti poput rebu­sa. Možemo pre­poz­na­ti karak­ter pros­to­ra i sta­nje auto­ra: pomak od vid­lji­vog ka sku­pu osje­ća­ja koji oblik pre­tva­ra­ju u pro­živ­lje­ni stav.” zaklju­ču­je Borkovsky.

Fabio Gasparini, rođen 1986. u Puli. Likovnom umjet­noš­ću bavi se od 2015. godi­ne. Pohađao je neko­li­ko edu­ka­tiv­nih pro­gra­ma, od kojih je zna­čaj­na Likovna radi­oni­ca u Poreču, pod men­tor­stvom Eugena Varzića. Svoje je rado­ve pred­stav­ljao neko­li­ko puta na samos­tal­nim i kolek­tiv­nim, selek­ti­ra­nim izložbama.