VESTERN 21. STOLJEĆA

08.05.2023.

TV: DO ZADNJEG METKA, reda­te­lja Daniela Barbera

U nedje­lju 7. svib­nja nave­čer na HRT‑u je pri­ka­zan vrlo zanim­ljiv novi­ji ame­rič­ki ves­tern “Do zad­njeg met­ka” (The Keeping Room, 2014), bri­tan­skog reda­te­lja Daniela Barbera.

U toj pri­či pra­ti­mo dvi­je ses­tre koje s biv­šom rop­ki­njom žive na napu­šte­nom juž­njač­kom ima­nju kra­jem Američkog gra­đan­skog rata, pri­si­lje­ne na suro­vu bor­bu za ops­ta­nak dok su nji­ho­vi muški čla­no­vi obi­te­lji na rati­štu. Kao da to nije dovolj­no, ubr­zo se nađu na putu uni­šte­nja dvo­ji­ce psi­ho­pa­ta, odbje­glih sje­ver­njač­kih voj­ni­ka koji iza sebe ostav­lja­ju samo palež i leševe.

Iako ova nara­tiv­na dosjet­ka o sku­pi­ni žena koje se same bore za egzis­ten­ci­ju usred Američkog gra­đan­skog rata izgle­da inven­tiv­no, bolji poz­na­va­te­lji ves­ter­na sje­ti­ti će se fil­ma “Opčinjen” (The Beguiled, 1971), reda­te­lja Dona Siegela, slič­ne rad­nje o ranje­nom sje­ver­njač­kom voj­ni­ku (Clint Eastwood) koji dos­pi­je­va u juž­njač­ki žen­ski inter­nat. No, Barberov film je po natu­ra­liz­mu i pri­ka­za­noj okrut­nos­ti milja­ma dale­ko od Siegelovih ves­ter­na, što je odli­ka veći­ne ame­rič­kih ves­ter­na koji se u manjim pro­duk­ci­ja­ma sni­ma­ju tije­kom zad­njih dese­tak godina.

U tim ves­ter­ni­ma nema kla­sič­nih dvo­bo­ja pišto­lji­ma, nego se ubi­ja gnus­no s leđa, pro­ta­go­nis­ti su gad­ni izgle­dom i pos­tup­ci­ma, a svi­jet koji ih okru­žu­je pri­ka­zan je kao izra­zi­to mučan, nepriv­la­čan i uzro­ku­je tje­sko­bu kod gle­da­te­lja. Na samo da tak­vi ves­ter­ni nema­ju ništa sa svje­to­vi­ma Johna Forda i Howarda Hawksa, nego su čak i anti­ves­ter­ni ili revi­zi­onis­tič­ki ves­ter­ni s kra­ja 1960-ih i počet­ka 1970-ih pre­ma nji­ma kamilica.

“Do zad­njeg met­ka” se, osim sve­ga nave­de­nog, može pohva­li­ti i ose­buj­nim tret­ma­nom žen­skih liko­va, što i ne čudi budu­ći da je sce­na­rij pisa­la žena (Julia Hart). Ne samo da su juna­ki­nje fil­ma odvaž­ne i supe­ri­or­ne muškar­ci­ma, svo­je­vr­s­ne pionir­ke u bor­bi za žen­ska pra­va, nego je u fil­mu dobro pri­ka­za­no i buđe­nje ras­ne samo­svi­jes­ti kod biv­še ropkinje.

Vestern vje­ro­jat­no više nika­da neće ima­ti zna­čaj i utje­caj kao u svo­jem zlat­nom kla­sič­nom raz­dob­lju, ali vese­li činje­ni­ca da i u 21. sto­lje­ću pos­to­je reda­te­lji s novim pris­tu­pom bru­tal­noj povi­jes­ti stva­ra­nja Sjedinjenih Američkih Država. Šteta je samo da ovak­ve ves­ter­ne ne može­mo gle­da­ti u hrvat­skim kinima.

 

Elvis Lenić