Doticati rubna mjesta nelagode

Klub & knjižara Giardini 2: Tanja Stupar Trifunović u Art parku

Tekst Daniela KNAPIĆ • Fotografije iz arhiva Kluba & knjižare Giardini 2

28.07.2023.

Sinoć je u Art par­ku Rojc pored DC‑a Rojc, koji se dru­gu godi­nu za redom lje­ti pre­tva­ra u priv­lač­no večer­nje svra­ti­šte, odr­ža­no pred­stav­lja­nje nagra­đi­va­ne pjes­ni­ki­nja i pro­za­is­ti­ce Tanja Stupar Trifunović. Ovo je dru­gi u nizu doga­đa­nja u orga­ni­za­ci­ji Kluba & knji­ža­re Giardini 2, u koji­ma se kroz opu­šte­ne raz­go­vo­re upoz­na­je­mo s život­nim pute­vi­ma i svje­to­na­zo­ri­ma doma­ćih i stra­nih autora.

Voditeljica pro­gra­ma, kao i jed­na od vodi­te­lji­ca Kluba-knji­ža­re Helena Vodopija, odmah je napo­me­nu­la da na ovaj način taj „nevid­lji­vi“ pros­tor na 2. katu zgra­de s adre­som Giardini 2, želi pora­di­ti na svo­joj vidljivosti.

Kako smo doz­na­li iz raz­go­vo­ra koji je usli­je­dio, Tanja Stupar Trifunović rođe­na je u Zadru, gdje je pro­ve­la dje­tinj­stvo, a pos­ljed­njih 30-ak godi­na živi u Banja Luci. Za njom je šest knji­ga poezi­je, jed­na knji­ga pri­ča, te dva roma­na i jedan gra­fič­ki roman. Prevođena je na pet­na­es­tak svjet­skih jezi­ka, a zas­tup­lje­na je i u više anto­lo­gi­ja i izbo­ra iz poezi­je i pro­ze, u zem­lji i inozemstvu.

Prvo što ju je upi­ta­la Helena Vodopija bilo je jesu li joj pisa­nje pro­ze i poezi­je dva raz­li­či­ta iskus­tva… Odgovorila je kako se u poezi­ji osje­ća komot­ni­je jer je dulje piše (poče­la ju je pisa­ti još kao dije­te) i dra­ža joj je od pro­ze, jer voli jez­gro­vit i stras­tve­ni­ji izraz. Prozu, među­tim, sma­tra svo­je­vr­s­nim izazovom:

„Jako je zabav­no bori­ti se s proz­nom knji­gom. To je jed­na vrsta hrva­nja u kojem nikad ne zna­te hoće li tekst pobi­je­di­ti vas ili vi nje­ga, što je hrva­nje inten­ziv­ni­je knji­ga može biti bolja, ali poan­ta je da vi ipak ukro­ti­te taj tekst.“ Kaže da je uvi­jek mašta­la kako će pisa­ti i pro­zu, ali je sma­tra­la da se to radi tek kad čovjek saz­ri­je i ne samo pro­či­ta mno­go knji­ga već i saku­pi dovolj­no život­nog iskus­tva koje može podi­je­li­ti, a to mu daje puni­nu i lako­ću kojom se može posve­ti­ti proz­nom pisa­nju… „Možda nisam u pra­vu, jer ima odlič­nih mla­dih auto­ri­ma s odlič­nim prvim knji­ga­ma, ali meni je jed­nos­tav­no tre­ba­lo vri­je­me da saz­rim do proz­nih knjiga“.

Tijekom pred­stav­lja­nja auto­ri­ca je pro­či­ta­la više svo­jih pje­sa­ma, a još jed­no pita­nje koje joj je upu­ti­la vodi­te­lji­ca odno­si­lo se na žen­ska iskus­tva o koji­ma Stupar piše u svoj puni­ni – od naj­bru­tal­ni­jih do naj­njež­ni­jih. Zašto se – upi­ta­la je Vodopija – una­toč boli koju ona dono­se sa sobom ipak o nji­ma odlu­ču­je pisati?

Stupar je ispri­ča­la kako je odras­ta­la u Dalmaciji koja je tada bio još vrlo patri­jar­ha­lan kraj… Još kao dije­te bila je užas­nu­ta, začu­đe­na, upla­še­na i lju­ta s tak­vim odno­som pre­ma ženi, što je u njoj osta­vi­lo dubo­ke tra­go­ve i kas­ni­je kre­nu­lo izra­nja­ti u tema­ma i stva­ri­ma koji­ma se bavi­la. Osjetila je potre­bu to arti­ku­li­ra­ti i dati glas svo­jim pret­ki­nja­ma… “Moja baka je bila pamet­na i zanim­lji­vo je pri­ča­la, ali i ona je ima­la taj stav da žene ne tre­ba­ju jav­no pri­ča­ti i da valja dru­ga­či­je tre­ti­ra­ti mušku i žen­sku dje­cu. Stalno mi je govo­ri­la „Srećo moja, ne valja ti žen­sko biti puno pamet­no!“ …Može izgle­da­ti dosad­no, kao – što sad ima­mo pri­ča­ti o baba­ma?, ali mis­lim da je važ­no da sva ta iskus­tva neg­dje pos­to­je kako bi ih mi pre­is­pi­ta­li i iz njih shva­ti­li što u nji­ma nije u redu. Naravno da uvi­jek ima i pozi­tiv­nih stra­na, ali mis­lim da su živo­ti tih žena bili jako teški, nisu ima­le osob­ni pros­tor u kojem bi iska­za­le svo­ju bol i to što im se doga­đa­lo. Naprosto su bile gur­nu­te u te svo­je ulo­ge maj­ki, baka, zapos­le­nih žena ili doma­ći­ca… Učinilo mi se važ­nim da to pisa­njem pre­is­pi­tu­jem i da tako nji­ma dam neko mjes­to u svijetu…“

Vodopija je potom pri­mi­je­ti­la da je tema maj­ke vrlo pri­sut­na u svim dje­li­ma Tanje Stupar Trifunović, ali njo­me se dub­lje poza­ba­vi­la u svom prvi­jen­cu, roma­nu „Satovi u maj­či­noj sobi“ (Arhipelag, 2020., ovjen­čan nagra­dom Europske unije)…„U sušti­ni tu je više riječ o ulo­zi nego o kon­kret­nom maj­čins­tvu. Žena i ako nije maj­ka ima odgo­jem namet­nu­tu tu vrstu bri­ge o svi­je­tu, o dru­gi­ma, o situ­aci­ja­ma u koji­ma se nala­zi. Zapravo se radi o nekom tip­skom odgo­ju žena, rek­la bih – na Balkanu. Naravno je da se stva­ri mije­nja­ju, što mi je dra­go, ali bilo mi je važ­no dati nekak­vu ski­cu, por­tret toga da je riječ o maj­ci kao druš­tve­noj ulo­zi“, kaza­la je Stupar, te je ukrat­ko pre­pri­ča­la temu svog roma­na u kojem glav­na juna­ki­nja, pos­pre­ma­ju­ći nakon maj­či­ne smr­ti njen stan i stva­ri ana­li­zi­ra slo­žen, inten­zi­van i pone­kad des­truk­ti­van odnos sa svo­jom rodi­te­lji­com, poku­ša­va­ju­ći rekons­tru­ira­ti njen život i iskus­tvo patri­jar­ha­ta. Također je to i roman o živo­tu suvre­me­nih žena, o depre­si­ji, nači­ni­ma saz­ri­je­va­nja… Zaključila je da bi volje­la kad bi ovak­ve knji­ge koje pri­ča­ju o žen­skim intim­nim pro­živ­lja­va­nji­ma čita­li i muškar­ci, jer one upot­pu­nju­ju zajed­nič­ki svijet.

„Pogotovo u lek­ti­ri još uvi­jek ima­mo veći­nom muške glav­ne liko­ve, a mis­lim da je važ­no ima­ti sli­ku unu­tar­njeg živo­ta i muška­ra­ca i žena. Mi smo u knji­žev­nos­ti bili dos­ta zaki­nu­ti za taj unu­tar­nji život žene, pogo­to­vo jer smo je svi ste­re­otip­no trpa­li u tu ulo­gu maj­ke, a teško nam je o maj­ci raz­miš­ljat kao oso­bi s vrli­na­ma i mana­ma, već je radi­je drži­mo u nekoj uko­če­noj sli­ci… Dok sam pisa­la roman bilo mi je i iza­zov­no i teško na emo­tiv­nom pla­nu, jer mada je roman fik­ci­ja, ima uklop­lje­na i neka osob­na iskus­tva i osje­ća­je koji su pro­ra­di­li kroz samo pisanje.“

I u dru­gom roma­nu, „Otkako sam kupi­la labu­da“, prov­la­či se tema maj­ke, ali roman govo­ri i o iden­ti­te­tu, zavi­ča­ju, pri­pad­nos­ti, inti­mi i odno­su s vanj­skim svi­je­tom. Vodopija je iz roma­na izdvo­ji­la reče­ni­cu „Igre okrut­nos­ti uče se u dje­tinj­stvu“ i pita­la auto­ri­cu, koja se bavi i tera­pi­jom kroz knji­žev­nost, da li je mogu­će pre­va­zi­ći te obras­ce okrut­nos­ti i nasi­lja koje dono­si­mo iz djetinjstva?

Stupar to sma­tra mogu­ćim, ali na način da se ti obras­ci pre­poz­na­ju, da se s nji­ma suoči­mo, pro­ži­vi­mo ih, ime­nu­je­mo i odre­di­mo, a „kad ih i pri­hva­ti­mo pola pos­la je već rije­še­no. Ne tre­ba bje­ža­ti od nepri­jat­nih stva­ri, od bol­nih mjes­ta u nama. Svi smo neg­dje u svom biću svjes­ni gdje su te bol­ne toč­ke, ali od njih bje­ži­mo. U sušti­ni, kad ih dotak­ne­mo i dopus­ti­mo da taj bol iza­đe lak­še je, ali to je dug put psi­ho­te­ra­pi­je i uz knji­žev­nost ide nešto dru­ga­či­je. U tom je smis­lu meni knji­žev­nost bila sred­stvo za doti­ca­nje tih bol­nih mjes­ta u sebi. Ne zvu­či zabav­no, ali to je gor­ki lijek. Iscjeljenje od tra­uma i teških život­nih iskus­ta­va ide upra­vo kroz suoča­va­nje sa stva­ri­ma koje smo potis­nu­li. Zato mi je zanim­lji­vo kroz pisa­nje doti­ca­ti ta rub­na mjes­ta nela­go­de. Smatram da je, pored pre­is­pi­ti­va­nja druš­tve­nih pro­ble­ma, jedan od zada­ta­ka knji­žev­ni­ka doti­ca­ti i ta osob­ni­ja i bol­ni­ja mjes­ta od kojih svi voli­mo bježati…“

Tanja Stupar Trifunović ujed­no je i dru­ga goš­ća Azila za pis­ce – rezi­den­ci­jal­nog pro­gra­ma Kluba-knji­ža­re Giardini 2 nas­ta­log u surad­nji s pazin­skom Hižom od besid, u sklo­pu kojeg će bora­vi­ti u knji­ža­ri od 25. do 31. srp­nja. U jutar­njim sati­ma će posje­ti­te­lji­ma dava­ti pre­po­ru­ke za knji­ge koje voli, a eks­klu­ziv­no će u knji­ža­ri biti dos­tup­na i nje­na naj­no­vi­ja knji­žev­na ostvarenja.