Lerotić: „Režija je jedan od težih zadataka koje sam u životu obavljao“

Odjeci 70. Pule: Razgovor s Jurjem Lerotićem čiji je film „Sigurno mjesto“ nagrađen trima Zlatnim arenama

Tekst Paola ALBERTINI • Fotografije iz arhiva PFF-a

31.07.2023.

Na pro­tek­lom, 70. Pula film fes­ti­va­lu, Juraj Lerotić dobio je Zlatnu Arenu za reži­ju fil­ma „Sigurno mjes­to“. Kako sto­ji u obraz­lo­že­nju žiri­ja, Lerotić je reži­rao potres­nu osob­nu pri­ču suges­tiv­no i otmje­no; koris­te­ći pre­ci­zan film­ski jezik i u pot­pu­nos­ti izbje­gav­ši sen­ti­men­tal­nost, stvo­rio je osje­ćaj nape­tos­ti do pos­ljed­njeg kadra i inten­ziv­ne, goto­vo ira­ci­onal­ne nade da ćemo neka­ko izbje­ći neiz­bjež­ni ishod. Taj nas osje­ćaj, ne samo suosje­ća­nja nego i vlas­ti­te emo­tiv­ne inves­ti­ci­je u sud­bi­ne liko­va pra­ti još dugo nakon zavr­šet­ka filma.

Lerotić je za film pisao i sce­na­rij, a u nje­mu i glu­mi. Inače, „Sigurno mjes­to“ ovjen­ča­no je s još dva­ma Arenama – Goran Marković dobio je s onu za glav­nu mušku ulo­gu i Marko Brdar za foto­gra­fi­ju. „Sigurno mjes­to“ prvi je Lerotićev dugo­me­traž­ni film, a teme­lji se na nje­go­vom osob­nom iskus­tvu, očaj­nič­kom poku­ša­ju spa­ša­va­nja suici­dal­nog brata.

Film je do sad nagra­đen s ukup­no 34 nagra­de i priz­na­nja osvo­je­nih na fes­ti­va­li­ma diljem svi­je­ta, a bio je i hrvat­ski kan­di­dat za Oscara u kate­go­ri­ji naj­bo­ljeg među­na­rod­nog dugo­me­traž­nog fil­ma. I publi­ka u Puli pre­poz­na­la je vri­jed­nost fil­ma te mu dala ocje­nu 4,64. Od Lerotića smo prvo htje­li doz­na­ti kak­vi su doj­mo­vi nakon Pule i sudje­lo­va­nja na 70. Festivalu?

- U Puli se ponov­no, nakon godi­nu dana, oku­pi­la cije­la eki­pa fil­ma. To je otpri­li­ke atmo­sfe­ra godiš­nji­ce matu­re raz­re­da u koji ste volje­li ići. Lijepo je bilo i to što na Puli nismo ima­li pre­mi­je­ru pa nismo bili opte­re­će­ni s tim kak­va će biti recep­ci­ja fil­ma. Film je već godi­nu dana na fes­ti­va­li­ma i zna­mo otpri­li­ke kako lju­di reagi­ra­ju. Sretan sam što su Goran Marković i Marko Brdar dobi­li nagra­de. Pogotovo mi je dra­go zbog Gorana jer mu je to prva Arena i jer mis­lim da je imao ulo­gu na kojoj se baš mogao pokliznuti.

Voliš film i rad na fil­mu i u tom smis­lu ni ovaj tvoj ura­dak, una­toč vrlo intim­noj i osob­noj pri­či nije bio dru­ga­či­ji. Ipak, ovo je tvoj prvi dugo­me­traž­ni film. Koliko je u tom smis­lu bilo izazovno?

- Da se razu­mi­je­mo – reži­ja i prvi film nisu kirur­gi­ja i prva ope­ra­ci­ja. Neće nit­ko umri­je­ti ako pogri­je­ši­te. Svejedno, rekao bih da je to jedan od težih zada­ta­ka ili pos­lo­va koje sam u živo­tu obav­ljao. Možda je naj­i­za­zov­ni­je pod pri­ti­skom i nale­ti­ma tje­sko­be osta­ti luci­dan i zadr­ža­ti otvo­re­nost. Kroz te tri godi­ne koli­ko radi­te film, mora­te saču­va­ti osnov­nu misao, ono što želi­te reći fil­mom i način na koji to želi­te reći, a isto­vre­me­no tre­ba­te biti dovolj­no elas­tič­ni da inte­gri­ra­te sve ono dobro što usput od surad­ni­ka i čita­vog pro­ce­sa dobivate.

Film baš teče i nape­to ga gle­da­mo iako je zapra­vo od počet­ka jas­no što će se dogo­di­ti. Radnja se odvi­ja unu­tar sve­ga dva dana. Je li ti time namje­ra bila pos­ti­ći tu dinamiku?

- Želio sam da gle­da­telj osje­ti pri­ti­sak pod kojim se liko­vi nala­ze. Čak nije važ­no je li vre­men­ski okvir jedan dan, dva ili tri – važ­no je da jed­na sce­na tako­re­ći pro­uz­ro­či dru­gu, da liko­vi  nema­ju vre­me­na pre­dah­nu­ti jer su kons­tant­no suoče­ni s novim odlu­ka­ma koje tre­ba­ju dono­si­ti, a da zapra­vo ne sti­žu inte­gri­ra­ti pret­hod­no pro­živ­lje­no. Ritam fil­ma nije furi­ozan, ali je neumo­ljiv i nemi­lo­sr­dan baš kao i situ­aci­ja u kojoj se liko­vi nala­ze. Netko je to dobro opi­sao kao marš kadro­va ka neza­mis­li­vom ishodu.

U fil­mu ima i vrlo sup­til­nog crnog humo­ra. Je li on potre­ban u teškim tre­nu­ci­ma, na neki način čak i neophodan?

- Bilo mi je važ­no da film dje­lu­je isti­ni­to i stvar­no upra­vo zato što se u nje­mu doga­đa nešto tako teško zamis­li­vo i zas­tra­šu­ju­će. Stvarnost je čes­to kom­plek­s­na i kon­tra­dik­tor­na, zato sam pazio da u fil­ma pos­to­ji čitav taj ras­pon od uža­sa do humo­ra – da bi svi­jet fil­ma tako­re­ći dje­lo­vao isti­ni­to. Osim što je humor jedan od nači­na s kojim se liko­vi nose sa situ­aci­jom u kojoj se nala­ze, on je zapra­vo i dobar dra­ma­tur­ški alat za grad­nju ili opu­šta­nje ten­zi­je. Potpuno raz­li­čit efekt ima straš­na sce­na nakon straš­ne sce­ne u uspo­red­bi sa straš­nom sce­nom nakon duho­vi­te scene.

Režirao si i pisao sce­na­rij za ovaj film. Kako si ispri­čao u Puli, poče­li ste radi­ti na nje­mu, a da nisi znao ni hoćeš li ga uspje­ti dois­ta i reali­zi­ra­ti. Na kra­ju kao da je „pote­kao“ iz tebe. Kako je doš­lo do toga? Je li se dogo­dio neki pri­je­lom­ni trenutak?

- Mislim da je pri­je­lom­ni tre­nu­tak bio kada sam našao glum­ce Snježanu Sinovčić i Gorana Markovića s koji­ma sam nakon zajed­nič­kog rada uspio oži­vje­ti liko­ve iz sce­na­ri­ja budu­ći da nisam bio sigu­ran može li se to uop­će. Npr. nig­dje u sce­na­ri­ju se ne navo­di zašto si Damir odu­zi­ma život, on nas svo­jom glu­mom mora uvje­ri­ti da više ne može živje­ti, a mi mu kao gle­da­te­lji mora­mo vje­ro­va­ti ili barem osje­ća­ti kako mu je iako ne zna­mo točan uzrok. Mislim da su mi njih dvo­je dali osje­ćaj da imam zdra­vu bazu ili osno­van sas­to­jak fil­ma pa sam lak­še kre­nuo dalje.

Kako je doš­lo do odlu­ke da sam igraš u filmu?

- Tražio sam glum­ca koji bi odi­grao lika sta­ri­jeg bra­ta, ali nika­ko nisam bio sigu­ran da je oda­bir dobar. To je oči­to bila neka moja sli­je­pa pje­ga. Vjerojatno mi je iskus­tvo tog lika toli­ko bli­sko da mi se sve osim mene samog u toj ulo­zi čini­lo zbu­nju­ju­ćim. Činjenica da ja igram sta­ri­jeg bra­ta sigur­no uslož­nja­va gle­da­lač­ki doživ­ljaj, ali tu odlu­ku nisam lako donio. To što glu­mim u fil­mu zamag­lju­je gra­ni­cu izme­đu fik­ci­je i stvar­nos­ti što je bilo dobro za film, ali je bilo i psi­ho­lo­ški iza­zov­no za mene.

Može li ovaj film i nagra­de koje dobi­va podi­ći svi­jest o važ­nos­ti pre­ven­ci­je samo­uboj­stva? Naime, nji­ma se ipak miče stig­ma sa suici­da i men­tal­nog zdrav­lja te bri­ge za tak­ve paci­jen­te koji, na žalost, čes­to ne dobi­ju adek­vat­nu skrb.

- Nisam sigu­ran. Nisam film radio cilja­no s tom namje­rom. Film zrca­li sta­nje u sus­ta­vu, ali se ne iscrp­lju­je u tome. Nadam se da je puno kom­plek­s­ni­ji od toga. Ono što se dogo­di­lo jest to da se o nje­mu čes­to piše iz tog druš­tve­no-kri­tič­kog rakur­sa, ali to vje­ro­jat­no neće ništa bit­no pro­mi­je­ni­ti. U Hrvatskoj se na stra­te­gi­ju bri­ge o psi­hič­kom zdrav­lju čeka­lo od 2016., kada je pres­ta­la vri­je­di­ti sta­ra stra­te­gi­ja, koja uzgred budi reče­no, nije nika­da imple­men­ti­ra­na, tj. nisu naprav­lje­ni pla­no­vi pro­ved­be, niti osi­gu­ran novac. 2022. godi­ne, dak­le nakon šest godi­na ta stra­te­gi­ja je konač­no usvo­je­na pa se samo može­mo nada­ti da će se naći i sred­sta­va da se pro­ve­de. O nov­cu, naža­lost, ovi­si mno­go toga pa tako i adek­vat­na skrb za oso­be sa psi­hič­kim smetnjama.