Završnica 24. Festivala plesa i neverbalnog kazališta Svetvinčenat

Predstavama „U sje­ća­nje na…“, „Sympósion“ i „House Bolero“ u nedje­lju, 23. srp­nja uspješ­no je okon­ča­no 24. izda­nje Festivala ple­sa i never­bal­nog kaza­li­šta Svetvinčenat.

Predstava „U sje­ća­nje na…“ po kon­cep­tu i kore­ogra­fi­ji Milene Ugren Koulas igra­la je svtvin­čen­skom trgu, a ple­sa­či­ce Elena Gavriel, Katerina Tylliridou i Magda Argyridou svo­jom su ener­gič­nom izved­bom pri­ka­za­le na koji način tra­uma dje­lu­je na tije­lo i nje­gov pokret.

„U ovom dje­lu kore­ograf­ki­nja i izvo­đa­či pre­is­pi­tu­ju odre­đe­na znans­tve­na istra­ži­va­nja na aps­trak­tan i fizič­ki način. Napetost pokre­ta u kore­ogra­fi­ji, pri­je­la­zi iz jed­nog pokre­ta u dru­gi i odno­si izme­đu lju­di uvje­to­va­ni su infor­ma­ci­ja­ma o tome što je trauma.“

Napetost je glav­na odli­ka ove krat­ke i inten­ziv­ne pred­sta­ve čija kore­ogra­fi­ja ne šte­di ple­sa­či­ce i koju upot­pu­nju­je glaz­ba Georgea Koulasa. Potpomognute povi­ci­ma i grče­vi­tim faci­jal­nim eks­pre­si­ja­ma na sce­nu dono­se eks­pre­siv­nu kom­bi­na­ci­ju zvu­ka i pokre­ta koji se ne uspi­je­va oslo­bo­di­ti od vlas­ti­tih okova.

Milena Ugren Koulas rođe­na je 1979. godi­ne u biv­šoj Jugoslaviji. 2003. zavr­ši­la je Codarts University of Arts u Rotterdamu, a 2019. magis­tri­ra­la kore­ogra­fi­ju na COMMA Master Choreography. Posljednjih 18 godi­na živi i radi kao pro­fe­si­onal­na ple­sa­či­ca i kore­ograf­ki­nja na Cipru. U surad­nji sa svo­jim supru­gom, bub­nja­rem Georgeom Koulasom, Milena kre­ira i izvo­di na Cipru i u ino­zem­s­tvu, u Srbiji, Grčkoj, Švedskoj, Italiji, Francuskoj, Njemačkoj, Nizozemskoj, Španjolskoj, Luksemburgu, Češkoj Republici, Poljskoj, Hrvatskoj i Turskoj. 2015. godi­ne bila je jed­na od iza­bra­nih umjet­ni­ka Aerowaves mre­že; 2019/2020 bila je goš­ća kore­ograf­ki­nja na Sveučilištu Codarts, a 2020 gos­tu­ju­ći peda­gog na COMMA Master Choreography.

Predstava „Sympósion“ za čiji su kon­cept, kore­ogra­fi­ju i izved­bu zas­luž­ni  Giovanni Leonarduzzi i Lia Claudia Latini impre­siv­na je igra muško/ženskog odno­sa u Aristofanovoj meta­fo­ri her­ma­fro­di­ta. U počet­ku raz­dvo­je­ni i skri­ve­ni jed­no od dru­gog ple­sa­či se tije­kom pred­sta­ve sta­pa­ju u cje­li­nu i pos­ta­ju savr­še­no biće kak­vo su bogo­vi htje­li raz­dvo­ji­ti. Impresivna kore­ogra­fi­ja i flu­id­nost izvo­đa­ča koja je bez prem­ca, pre­tva­ra­ju ovu kla­sič­no ins­pi­ri­ra­nu pred­sta­vu u začu­đu­ju­ću i sanji­vu baj­ku u kojem goto­vo pa i ne pos­to­je gra­ni­ce u moguć­nos­ti­ma pokreta.

Cia. Bellanda nas­ta­la je 2012. godi­ne iz želje Giovannija Leonarduzzija, poz­na­tog kao Gava, za osob­nim razvo­jem u bre­ak­dan­ce ple­su kroz posve­će­no tra­že­nje jezi­ka pokre­ta i ple­sa koji spa­ja urba­ne kori­je­ne i kore­ograf­sko pismo suvre­me­nog ple­sa. Godine 2017. Giovanni Leonarduzzi i Claudia Latini odlu­či­li su udru­ži­ti sna­ge u prvoj ples­noj kom­pa­ni­ji s urba­nom (bre­ak­dan­ce) matri­com, te osno­va­li ples­nu orga­ni­za­ci­ju priz­na­tu od tali­jan­skog Ministarstva kulture.

Završna pred­sta­va „House Bolero“ po kon­cep­tu i kore­ogra­fi­ji Mateja Kejžara, a u pro­duk­ci­ji Studija za suvre­me­ni ples izvr­stan je kon­tra­pun­kt pred­sta­vi „Gran Bolero“ koja je igra­la na otva­ra­nju fes­ti­va­la. Ovaj bole­ro u kojem nas­tu­pa­ju Drago Asić Lika, Andrija Laboš Jerry, Branko Banković, Ana Mrak, Ana Vnučec, Martina Tomić, Ida Jolić, Šimun Stankov i Ana Novković među­ge­ne­ra­cij­ska je igra koja svo­jim ludi­lom zabav­lja i začu­đu­je. Scena koju pos­tav­lja­ju na noge nali­ku­je svad­be­nom slav­lju koji je pre­šao sve gra­ni­ce lucid­nos­ti i u kojoj je sva­ki pokret dozvo­ljen, a sva­ka inte­rak­ci­ja – među ple­sa­či­ma i među ple­sa­ča i publi­ke – pri­li­ka za novu dina­mi­ku ili pak statiku.

„U ovom eks­pe­ri­men­tu ple­sa­či su u dobi izme­đu dva­de­set jed­ne i šez­de­set devet godi­na. Kroz rad s tije­lom, fizič­kom pri­sut­noš­ću i straš­ću za ple­som oni neiz­bjež­no stva­ra­ju nove impli­ka­ci­je: nji­hov ple­so­pis pos­ta­je sila koja pre­is­pi­tu­je bez­gra­nič­no polje nor­ma­li­za­ci­je“, navo­di se u opi­su predstave.

Studio za suvre­me­ni ples osno­van je sezo­ne ¹⁹⁶²⁄₆₃ u Zagrebu, pod umjet­nič­kim vod­stvom Ane i Vere Maletić. Prvi je ansambl suvre­me­nog ple­sa u Hrvatskoj i regi­ji. Kroz broj­ne pro­duk­ci­je i surad­nje s umjet­ni­ci­ma raz­li­či­tih umjet­nič­kih prak­si, Studio poti­če stje­ca­nje novih zna­nja teme­lje­nih na tra­di­ci­ji ino­va­ci­je u polju suvre­me­nog ples­nog izra­za. Ostajući beskom­pro­mi­san, nepre­dvid­ljiv i uvi­jek svjež, pro­du­ci­rao je zavi­dan broj ples­nih pro­je­ka­ta kroz koje su se pro­fi­li­ra­le gene­ra­ci­je vrs­nih ple­sa­ča, peda­go­ga i kore­ogra­fa. Od mno­go­broj­nih priz­na­nja naj­z­na­čaj­ni­je su višes­tru­ke Nagrade hrvat­skog glu­mi­šta, stru­kov­na nagra­da UPUH‑a 2012. za pede­se­tu godiš­nji­cu dje­lo­va­nja i stru­kov­na nagra­da UPUH‑a 2023. za dopri­nos razvo­ju suvre­me­nog ple­sa u Hrvatskoj tije­kom 60 godi­na pos­to­ja­nja Studija.

• 24. Festival plesa i neverbalnog kazališta Svetvinčenat