(NE)VIDLJIVI – MLADI U KULTURI: RAZGOVOR SA SCENOGRAFKINJOM PAOLOM LUGARIĆ BENZIA

• Paola Lugarić Benzia mla­da je sce­no­graf­ki­nja, Puležanka s riječ­kom adre­som i povre­me­nim pos­lov­nim anga­žma­ni­ma u Zagrebu. Iako za sebe kaže da je još donek­le nova u ovom pos­lu nani­za­la je već uspješ­ne surad­nje i reali­zi­ra­la sjaj­ne pro­jek­te. Valja izdvo­ji­ti sce­no­gra­fi­ju za pred­sta­vu „Dobri čovjek iz Sečuana” koja je bila ispit­na pred­sta­va dru­ge gene­ra­ci­je stu­de­na­ta Glume i medi­ja te izve­de­na u ovo­go­diš­njem pro­gra­mu Kazališta Ulysses, te rad u timu na sce­no­gra­fi­ji za pred­sta­vu „Nevidljivi” u pro­duk­ci­ji GDK Gavella. Radila je i kao asis­ten­ti­ca sce­no­graf­ki­nje Ljerke Hribar na pred­sta­vi „Jesenja sona­ta” u pro­duk­ci­ji Hrvatske dra­me HNK Ivana pl. Zajca, te kao asis­ten­ti­ca sce­no­gra­fi­je reda­te­lju i sce­no­gra­fu ope­re „La Bohème” Fabriziu Melanu.

Kako je zavr­ši­la kipar­stvo, za poče­tak nas je zani­ma­lo kako je doš­lo do toga da se poč­ne bavi­ti scenografijom.

- Možemo reći da kipar­stvo pri­mje­nju­jem u svom radu na sce­no­gra­fi­ji. U vri­je­me kad sam upi­si­va­la Akademiju nije bilo cje­lo­vi­tog stu­di­ja sce­no­gra­fi­je osim kole­gi­ja na Akademiji pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti u Rijeci te me to moti­vi­ra­lo da i upi­šem baš tu aka­de­mi­ju. Nisam mogla biti ni sigur­na da ću radi­ti kao sce­no­graf jed­nog dana, no sple­tom okol­nos­ti, želje i pre­da­nog rada doš­la sam do prvih pri­li­ka kao asis­tent u Operi HNK Ivana pl. Zajca. Nakon toga se sve više i više pri­li­ka kre­nu­lo otva­ra­ti u tom smje­ru i danas kad radim kao samos­tal­ni sce­no­graf sa sta­tu­som slo­bod­nog umjet­ni­ka pri HZSU‑u.

Kako si stje­ca­la iskus­tvo u radu na scenografiji?

- Moj put je bio dina­mi­čan i pri­ro­dan. Ključno je bilo pri prvoj pru­že­noj pri­li­ci poka­za­ti entu­zi­ja­zam, pre­da­nost i zna­nje kroz koje sam osi­gu­ra­la sva­ku slje­de­ću pri­li­ku. Ja kažem da je naj­bit­ni­je kad se tako “baciš” u nešto novo “zapli­va­ti” i biti što pro­fe­si­onal­ni­ji, mis­lim da je to oso­bi­na koja se naj­vi­še cije­ni u ovom pos­lu. Puno sam asis­ti­ra­la i dalje asis­ti­ram, jer sma­tram da je to naj­bo­lje, u prak­si naučiš pro­ces pos­la i stek­neš poz­nans­ta­va koji­ma si kas­ni­je olak­šaš samos­tal­ni rad. Od sta­ri­jih kole­ga kao što su Stefano Katunar, Igor Vasiljev i Dalibor Laginja nauči­la sam izu­zet­no puno koris­nih nači­na i prin­ci­pa da se pro­jekt od počet­ka do kra­ja izne­se na naj­vi­šem mogu­ćem nivou.

Radiš seto­ve za kaza­li­šte i za film. Što ti je draže?

- Primarno se spe­ci­ja­li­zi­ram za rad u kaza­li­štu te taj meha­ni­zam i pro­ces naj­vi­še poz­na­jem. Radila sam i na fil­mu, no mogu reći pošto sam na neki način odras­la uz kaza­li­šte kroz dram­ski stu­dio INK‑a bli­že mi je kao medij i više se u nje­mu pre­poz­na­jem. Imala sam pri­li­ke radi­ti na prvoj sezo­ni seri­je “Hotel Portofino” u pro­duk­ci­ji Eagle Eye (Engleska) i Drugi plan (Hrvatska), na pozi­ci­ji set desig­ne­ra. Moj zada­tak je bio izra­da teh­nič­kih nacr­ta za izra­du seta inte­ri­je­ra i eks­te­ri­je­ra pre­ma ski­ca­ma glav­nog sce­no­gra­fa tj. pro­duc­ti­on desig­ne­ra. Kroz taj pro­ces sam zavo­lje­la i tu dina­mi­ku rada koja je puno ubr­za­ni­ja od rada na kaza­liš­noj pred­sta­vi. Drago mi je da imam pri­li­ke radi­ti u svim sek­to­ri­ma koje sce­no­gra­fi­ja obu­hva­ća. Bitno je ima­ti puno iskus­tva koje onda pri­mje­nju­ješ u sva­kom pro­jek­tu koji radiš.

Što ti je naj­i­za­zov­ni­je kad je sce­no­gra­fi­ja u pitanju?

- Trenutno je po meni naj­i­za­zov­ni­je ide­ju reali­zi­ra­ti s obzi­rom na budže­te i opće­ni­to finan­cij­sku situ­aci­ju koja nas tre­nut­no zahva­ća. Treba u tim tre­nu­ci­ma biti sna­la­ž­ljiv i kre­ati­van da s malo napra­viš ono što si zamis­lio zajed­no s reda­te­ljem. Također, sma­tram da je iza­zov i pro­ces izra­de te sama logis­ti­ka pos­lo­va­nja, pošto reali­za­ci­ja zah­tje­va veli­ki napor i eki­pu pro­fe­si­ona­la­ca da se ide­ja dove­de do kra­ja. Uz to se jav­lja­ju pro­ble­mi manj­ka maj­sto­ra i struč­nja­ka, te se time gasi i zanat izra­de sce­no­gra­fi­je. Treba više pla­ni­ra­nja uni­je­ti u to da se poti­ču kva­li­tet­ni­ji uvje­ti za kaza­liš­ne radi­one, jer bez lju­di koji izra­đu­ju scen­ski dekor, rek­vi­zi­te i osta­le ele­men­te sce­ne i kos­ti­ma, teško je, a goto­vo i nemo­gu­će reali­zi­ra­ti ono što si zamislio.

Živiš u Rijeci, a radiš i u Zagrebu, sura­đi­va­la si i s INK-om… Odgovara li ti takav „nomad­ski“ život?

- Još uvi­jek mogu reći da pris­ta­jem na takav način živo­ta koji u tre­nu­ci­ma zna biti frus­tri­ra­ju­ći. Pokušavam sto­ga koris­ti­ti vri­je­me na naj­bo­lji mogu­ći način kad sam doma u Rijeci i kad putu­jem radi pro­je­ka­ta. Pokušavam napra­vi­ti balans koli­ko je to mogu­će. Za sada sam još donek­le na počet­ku i paše mi taj način dok god imam podr­šku od stra­ne supru­ga, obi­te­lji i pri­ja­te­lja. Sigurno ću u jed­nom tre­nut­nu uspo­ri­ti i raz­ri­je­di­ti puto­va­nja, ali za sada živim od gra­da do grada.

Umjetničko stva­ra­laš­tvo ti je, oči­to dra­go, radi­la si broj­ne izlož­be, ins­ta­la­ci­je. Jesi li još uvi­jek u tome ili si tre­nut­no u pot­pu­nos­ti posve­će­na scenografiji?

- Scenografija je toli­ko opšir­no podru­čje da sma­tram kako sam samo zagre­bla povr­ši­nu. Želja mi je što više se usa­vr­ša­va­ti i radi­ti na svim polji­ma koje nudi. Stoga tre­nut­no ne stva­ram u tom umjet­nič­kom smis­lu. U tom sam podru­čju bila aktiv­ni­ja više tije­kom stu­di­ja i mogu­će da će se u jed­nom tre­nut­ni pro­bu­di opet želja za stva­ra­njem, za sad sam foku­si­ra­na samo i isklju­či­vo na scenografiju.

Je li ti radi­ti kao neza­vis­na umjet­ni­ca teško zbog neiz­vjes­nos­ti ili ti pak odgo­va­ra slo­bo­da koju to nosi? 

- Imam puno surad­ni­ka i za sada uspi­je­vam popu­ni­ti sezo­nu da ne stre­pim od manj­ka pos­la. I jed­na i dru­ga stra­na ima puno pred­nos­ti i mana, ja se osob­no ne vidim na nekom pos­lu koji je sta­lan i ima fik­s­no rad­no vri­je­me. Ovo je neki pri­rod­ni sli­jed koji sam zapo­če­la još za vri­je­me stu­di­ja i ne sma­tram ga pos­lom kao tak­vim. Živiš to što radiš i sve oko tebe je tome posve­će­no. Ako vidim da mi tre­ba pauza uspo­rim, čes­to je to prak­tič­ki nemo­gu­će, ali ima pros­to­ra za odmak. U držav­nom sam sta­tu­su slo­bod­nog umjet­ni­ka što je za mene veli­ki uspjeh i poti­caj da se nas­ta­vim bavi­ti ovim pos­lom. Trenutno radim na pri­pre­mam za pred­sta­vu “Candid” Voltaire u Kazalištu Marin Držić u Dubrovniku s Redateljem Hrvojem Korbarom, te sam nakon toga dio pro­jek­ta u HNK Ivana pl. Zajca s reda­te­lji­com Renatom Carolom Gaticom koja radi “Božićnu pri­ču” Charlesa Dickensa. To su mi pla­no­vi do kra­ja godi­ne. Veselim se jese­ni u Dubrovniku i zimi u Rijeci.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.

• (Ne)vidljivi – mladi u kulturi
• Paola Lugarić Benzia