Odjeci 70. Pule: Razgovor s Lukom Rukavinom, redateljem „Cvrčka i mravice“ koji je osvojio tri nagrade na festivalu

Dugometražni ani­mi­ra­ni film „Cvrčak i Mravica“ dobit­nik je tri nagra­de na ovo­go­diš­njem Pula film fes­ti­va­lu. Zlatna vra­ta Pule i Zlatna Arena za sce­na­rij te glaz­bu. Zlatna Arena za sce­na­rij dodi­je­lje­na je Luki Rukavini i Roni Žulj uz obraz­lo­že­nje da su poz­na­tu i jed­nos­tav­nu Ezopovu bas­nu rein­ter­pre­ti­ra­li na suvre­men, duho­vit i inte­li­gen­tan način, zanat­ski bes­pri­je­kor­no, s višes­loj­nim humo­rom i pri­čom koja komu­ni­ci­ra i s malom i s veli­kom publi­kom. Po zavr­šet­ku fes­ti­va­la raz­go­va­ra­li smo s Rukavinom koji pot­pi­su­je i režiju.

Kakvi su doj­mo­vi nakon Pule? Uoči pri­mit­ka nagra­de rekao si da nis­te ni sanja­li da ćete dobi­ti Zlatnu are­nu. „Cvrčak i mra­vi­ca“ dobio je čak tri nagrade.

- Dojmovi su jako lije­pi, pozi­tiv­ni. Za poče­tak, nama je svi­ma bilo jako lije­po vidje­ti naš film u Areni, tim više što je to bilo pred punom Arenom. Lijep je osje­ćaj, to je stvar­no jed­no od naj­ljep­ših mjes­ta u Hrvatskoj, ali i šire, gdje čovjek može poka­za­ti film. To mi je bio jedan od dje­čač­kih sno­va, vidje­ti nešto svo­je da igra tamo, na naj­ve­ćem mogu­ćem ekra­nu. U kon­ku­ren­ci­ji raz­nih fil­mo­va i težih tema od naše, nagra­di se nismo ni nada­li. Za nagra­du publi­ke smo, zbog ocje­ne, zna­li da ćemo dobi­ti nagra­du, ali dru­gi­ma se nismo ni nada­li pa nas je to zatek­lo i jako ugod­no izne­na­di­lo. Rona i ja jako smo ponos­ni ako je taj naš posao pre­poz­nat, a i glaz­ba je zas­lu­že­no nagra­đe­na – Coco Mosquito i Vjeran Šalamon odra­di­li su odli­čan posao.

Nije li i sama činje­ni­ca da se ani­mi­ra­ni film pri­ka­zao u Areni, na jubi­lar­noj Puli, već veli­ka stvar? Odgaja li se tako od malih nogu fes­ti­val­ska publika?

- Ove su godi­ne uve­de­ne neke novi­ne među koji­ma i pri­ka­zi­va­nje doku­men­tar­nog fil­ma u Areni. Mislim da je to dobro doš­la pro­mje­na jer kao i za ani­mi­ra­ni film sig­na­li­zi­ra da je i to film, da su sve to fil­mo­vi i da mogu naći svo­ju publi­ku. Pametno su to napra­vi­li. A to je ite­ka­ko odga­ja­nje publi­ke, jed­no od naj­bit­ni­jih stva­ri opće­ni­to. Ja sam dos­ta radio s klin­ci­ma i za klin­ce na raz­ne nači­ne i mis­lim da je to jed­na od vrjed­ni­jih stva­ri zato što im može­mo nešto poka­za­ti i u kraj­njoj lini­ji uli­ti im lju­bav pre­ma umjet­nos­ti u širem smis­lu. Pokazati da je to nešto lije­po, ple­me­ni­to nešto ujed­no i za njih, ne samo za odras­le. Mislim da ovi­me ani­mi­ra­ni film u Puli, izme­đu osta­log, poka­zu­je da je dje­ci ite­ka­ko tamo mjes­to, da je Festival u sva­kom slu­ča­ju i za njih. Vidjeti puno dje­čjih oza­re­nih lica koji nešto pje­vu­še u Areni je stvar­no krasno.

Koliki je iza­zov bio radi­ti 3D ani­mi­ra­ni film?

- Kad je 3D ani­ma­ci­ja u pita­nju, to je pris­tup koji je danas naj­nor­mal­ni­ji, iako se kod nas do sad, bar u dugo­me­traž­nom ani­mi­ra­nom, nije koris­ti­la. Ja sam 3D ani­ma­ci­ju jed­nom zamis­lio kao neko vir­tu­al­no kaza­li­šte s vir­tu­al­nom sce­no­gra­fi­jom i vir­tu­al­nim mari­one­ta­ma. To teh­nič­ki upra­vo tako funk­ci­oni­ra; da taj vir­tu­al­ni pros­tor teoret­ski omo­gu­ću­je bilo koji pokret kame­re i bilo koju vrstu kadra. Sve te kadro­ve i dalje puno talen­ti­ra­nih lju­di zva­ni ani­ma­to­ri mora uze­ti i izra­di­ti sva­ki pokret oka, obr­ve, malog prsta… Konkretno, veli­ka raz­li­ka u ani­mi­ra­nom fil­mu je da su ani­ma­to­ri su auto­ri, ali na neki način su i glum­ci zato što su oni ti koji dos­lov­no vizu­al­no obli­ku­ju izved­bu. Glumci to rade gla­som, a ani­ma­to­ri su oni koji to pre­tva­ra­ju u sli­ku, koji mora­ju isto malo razu­mje­ti glu­mu – ges­ti­ku­la­ci­je i sl. Proces je u nekim stva­ri­ma dru­ga­či­ji igra­nom i ani­mi­ra­nim fil­mo­vi­ma, ali s dru­ge stra­ne je isti. Tu su kadro­vi koji­ma tre­ba odre­di­ti redos­li­jed, tra­ja­nje, onda vizu­al­ni dio, boje, kon­tras­ti, pa glaz­ba, šumovi…

Je li bilo teško izdr­ža­ti i ustra­ja­ti na toli­kom pos­lu? Naime, ti si u Puli izja­vio da si na nje­mu radio „samo“ pet od ukup­no 12 godi­na koli­ko je ukup­no tra­jao rad na njemu.

- Projekt ima raz­no­li­ku povi­jest, no od kad smo Rona i ja kre­nu­li radi­ti na nje­mu, proš­lo je pet godi­na. Mi smo napra­vi­li novi sce­na­rij od pos­to­je­ćih ele­me­na­ta. To je raz­mjer­no nor­ma­lan pro­ces koji i tre­ba tra­ja­ti toli­ko, a usput su nas koro­na i potres uspo­ri­li. Dug je pro­ces rada na fil­mu, i Hollywoodu tre­ba dvi­je godi­ne. Animirani film je dugo­traj­na i sku­pa igrač­ka, čak i skup­lja od igra­nog filma.

Riječ je o druš­tve­no anga­ži­ra­noj temi, pri­la­god­bi bas­ne „Cvrčak i mrav“. Kakve su reak­ci­je publi­ke, kako dje­ca i mla­di pri­hva­ća­ju pri­ču? Prema reak­ci­ja­ma pul­ske publi­ke – sjajno!

- Jedan sta­ri­ji autor, Darko Bakliža zapo­čeo je pro­jekt bazi­ran na nje­go­voj kaza­liš­noj pred­sta­vi no nakon što je napra­vio dio pos­la tu je sta­lo dok mi nismo pre­uze­li. Rona i ja smo uze­li osnov­ne ele­men­te koji su nama funk­ci­oni­ra­li, kra­ti­li, pre­tum­ba­li i pot­pu­no sve pro­mi­je­ni­li. Ta tema pošti­va­nja raz­li­či­tos­ti, tole­ran­ci­je, razu­mi­je­va­nja dru­gih i dru­ga­či­jih nama je bila jako bit­na jer smo shva­ti­li da je ori­gi­nal­na pri­ča groz­na, bru­tal­na. Naime, mrav pus­ti cvrč­ka da se smrz­ne i nama se to nika­ko nije svi­đa­lo i mis­li­li smo da je tu neka pri­li­ka ispri­ča­ti nešto dru­go. Da dva svi­je­ta koja ne mogu jedan bez dru­go­ga jer se tre­ba­ju da pre­ži­ve i da su zajed­no jači i da puno više stva­ri lju­de ili kuk­ce spa­ja nego raz­dva­ja i da što pri­je to shva­ti­mo, to bolje jer će nam svi­ma zbog toga biti bolje.

Glazba u fil­mu ima veli­ku ulo­gu. Osim što fil­mu daje na dina­mi­ci, čini se i da je tu neg­dje skri­ve­na poru­ka o nje­noj važ­nos­ti u našim živo­ti­ma. Oplemenjuje li nas glazba?

- Itekako. Mi smo tu mis­li­li na umjet­nost opće­ni­to, ali u ovom slu­ča­ju je to glaz­ba. Htjeli smo pre­ni­je­ti poru­ku da su umjet­nost i glaz­ba potreb­ni da bi se bolje radi­lo. Jer jed­no ne može bez dru­go­ga. Mora pos­to­ja­ti razo­no­da da bi mogao pos­to­ja­ti rad. Glazba je tu direk­tan medij i meni dos­ta bit­no po pita­nju upo­tre­be glaz­be bilo je da su son­go­vi dos­ta inte­gral­ni dio pri­če i da pre­ne­su neke emo­ci­je. Da nisu samo son­go­vi zbog son­go­va, da film zbog glaz­be ne sta­ne kao u kla­sič­nim mju­zik­li­ma, to smo poku­ša­va­li izbje­ći. Kad naša Mravica pro­pje­va, ona pro­pje­va jer mora, ona je moti­vi­ra­na da to uči­ni jer više nema dru­gih opci­ja, nema više što za izgu­bi­ti. Ona upoz­na­je neki novi svi­jet koji joj se svi­đa i tu ima neko­ga sto­ga nađe tu unu­tar­nju sna­gu. Ona šaša­va kapa je tu da se osna­ži i nađe taj moment u sebi. Coco Mosquito je te son­go­ve napra­vo vrlo vese­li­ma i sim­pa­tič­ni­ma. Najbolja mogu­ća pohva­la mi je kad mi fren­do­vi kažu da im klin­ci to pjevuše.

Jeste li oče­ki­va­li 75.000 gle­da­te­lja koli­ko ih je do sada, ne raču­na­ju­ći Pulu, vidje­lo film? Čini se kao dobar rezul­tat s obzi­rom da se „bori­te“ s Netflixom i osta­lim „bloc­k­bus­te­ri­ma“?

- Mislim da je toli­ko u Hrvatskoj, u regi­ji smo već na oko 100.000. Prodani smo već u 20 ili čak 30 zema­lja i dogo­vo­re­na je dis­tri­bu­ci­ja u Americi. Ono što je spe­ci­fič­no i lije­po kod ani­mi­ra­nog fil­ma je da se mi bori­mo u jed­noj are­ni s Netfixom, DreamWorksom i Disneyom, a s dru­ge stra­ne zbog sin­kro­ni­za­ci­ja , ani­mi­ra­ni film ima dulji svoj život i dru­ga­či­ji nego igra­ni. Jer je u prin­ci­pu pot­pu­no nebit­no da je to hrvat­ski film, na dobar način. S dru­ge stra­ne će se pro­da­va­ti po cije­lom svi­je­tu, biti pre­vo­đe­no na lokal­ni jezik i funk­ci­oni­ra­ti u nekom sasvim dru­gom kon­tek­s­tu. Uz to, mis­lim da je pri­ča dovolj­no uni­ver­zal­na da se može shva­ti­ti svu­da. Klinci su navik­li na jedan stan­dard, vidim to kod sin­kro­ni­za­ci­je crti­ća, jako dobro znam i vizu­al­ni i nara­tiv­ni način na koji funk­ci­oni­ra­ju i to izgle­da puno boga­ti­je nego kod nas, to sve pršti od glaz­be, efe­ka­ta tako da se natje­če­mo u nekak­vom dru­gom regis­tru. Ono što mi ne može­mo teh­nič­ki ili na neke dru­ge nači­ne napra­vi­ti, može­mo nadok­na­di­ti svo­jom kre­ativ­noš­ću, nije sve u teh­no­lo­gi­ji i nov­cu. Ako neko­ga od tih kli­na­ca to moti­vi­ra da se bave fil­mom ili ani­ma­ci­jom – napra­vi­li smo već veli­ku stvar. Bilo da sin­kro­ni­zi­ram ili reži­ram ani­mi­ra­ni film, radim to da nekom klin­cu to bude naj­dra­ži film iz dje­tinj­stva. Da im se dopad­ne, da ih obli­ku­je na neki način i u kraj­njoj lini­ji da pre­ne­se neke, danas jako bit­ne, uni­ver­zal­ne poruke.

Tvoja strast s kojom pred­stav­ljaš ovaj ura­dak je oči­ta, je li to ono dje­ti­nje u tebi, uz, pret­pos­tav­ljam, lju­bav pre­ma poslu?

- Mislim da čovjek una­toč tome koli­ko ga život iša­ma­ra, tre­ba pro­bat osta­ti malo dije­te, oču­va­ti ono malo rados­ti i to je ono što meni poma­že i kod pos­la koji jako volim. Kad je sadr­žaj za dje­cu u pita­nju, shva­tim da moraš biti malo veseo, rados­tan. Jedno od mojih osob­nih mje­ri­la je li dobro nešto što radim jest smi­jem li se. Ako se smi­jem s ton­ci­ma, s glum­ci­ma, ako se svi smi­je­mo i ako nam je super, onda znam da je ono što radi­mo dobro. Neke bazič­ne rados­ti i u pos­lu i živo­tu tre­ba biti. Uspio sam, nekad mrša­vo, živje­ti od pos­la koji volim i mis­lim da je to jako puno.

Baviš se sin­kro­ni­za­ci­jom. Kako izgle­da taj proces?

- Prvo se pro­la­zi deta­ljan pro­ces cas­tin­ga, za prvih šest ulo­ga moram pred­lo­ži­ti po tri glum­ca i sni­mi­ti tes­t­ni klip po 1,2 minu­te koji se onda šalje super­vi­zo­ru na pre­gled i o tome se dalje raz­go­va­ra. Tu se iza­be­ru glum­ci i onda se to u stu­di­ju sni­ma, reče­ni­cu po reče­ni­cu, glum­ca po glum­ca, dva do tri tjed­na u pro­sje­ku, ovi­si o pro­jek­tu. Onda se mon­ti­ra i npr. u Londonu radi miks zvu­ka pa mi to još pres­lu­ša­mo i odo­bri­mo. To je jako kre­ati­van i lijep posao. Jedan od raz­lo­ga zašto su me zva­li da radim sce­na­rij i reži­ju za film „Cvrčak i Mravica“ je ta kom­bi­na­ci­ja mojih tale­na­ta i obra­zo­va­nja te iskus­tvo koje imam s ani­mi­ra­nim filmom.

Kakvi su ti pla­no­vi za dalje s ovim fil­mom i na čemu još radiš?

- Trenutno radim na sin­kro­ni­za­ci­ji tre­ćeg dje­la ani­mi­ra­nog fil­ma „Trlovi“, sad smo već na pola. Istovremeno radim na sni­ma­nju i mon­ta­ži jed­ne doku­men­tar­ne seri­je, „Skrivene taj­ne Jadrana“. Imam još jedan dugi ani­mi­ra­ni u pri­pre­mi i dvi­je ani­mi­ra­ne seri­je koje su dobi­le finan­ci­je za razvoj sce­na­ri­ja od HAVC‑a. Jedna je bazi­ra­na na seri­ji sli­kov­ni­ca Zorana Vakule to smo se Rona i ja pri­hva­ti­li i dobi­li poti­caj za razvoj. Tako da radim od sve­ga po malo. Inače, želja mi je radi­ti dugi igra­ni film. To je mi je već dugo u planu.

• 70. Pulski filmski festival
• Luka Rukavina