Stanje u našem društvu po pitanju kulture moglo bi i trebalo biti bolje

Karmen Sunčana Lovrić je glu­mi­ca, vlas­ni­ca Teatra Studio 9 , ali i još puno, puno više. Svestrana je i stras­tve­na u sve­mu što radi – od glu­me i ple­sa, orga­ni­za­ci­je i mar­ke­tin­ga, pre­ko pro­duk­ci­je, PR‑a, a odne­dav­no i stre­ljaš­tva. S kojim se iza­zo­vi­ma mla­di, ali i hra­bri neza­vis­ni umjet­ni­ci suoča­va­ju i kako je tekao njen pro­fe­si­ona­lan put, ispri­ča­la nam je u razgovoru.

- Glumom sam se poče­la bavi­ti igrom slu­ča­ja, ali mis­lim da nije slu­čaj­no što sam u njoj osta­la. Poprilično sam radoz­na­la, hipe­rak­tiv­na oso­ba koja se voli oku­ša­ti u naj­raz­li­či­ti­jim novim vje­šti­na­ma, iskus­tvi­ma i dis­ci­pli­na­ma, i iako mi sve bude poti­caj­no i zna­čaj­no dok je novo i nepoz­na­to, isto tako zna brzo izgu­bi­ti svo­ju zanim­lji­vost ili priv­lač­nost. No, od prvog dana dram­ske koju je vodi­la div­na peda­go­gi­nja Jadranka Korda Krušlin, od moje dese­te godi­ne do danas, glu­ma mi nikad nije pres­ta­la biti neis­cr­p­no nova, zanim­lji­va, uzbud­lji­va, čarob­na i pri­je­ko potreb­na za moje vlas­ti­te potre­be za izra­ža­va­njem unu­tar­njeg svi­je­ta, mis­li, osje­ća­ja i potre­be za komu­ni­ka­ci­jom sa svi­je­tom i zajed­ni­com oko mene. I glu­ma i sve oko nje – film, kaza­li­šte, reži­ja, dra­ma­tur­gi­ja, scenografija…

Išla sam na dram­sku tije­kom cije­le osnov­ne, pa sred­nje ško­le, pa u glu­mač­ku ško­lu za vri­je­me fakul­te­ta, kojeg sam nakon četi­ri godi­ne osta­vi­la da bi se posve­ti­la glu­mi. Gluma je moja, kako bi ADHD-ovci rek­li, vječ­na fik­sa­ci­ja. Iznova sam u nju dje­ti­nje zaigra­no zaljub­lje­na, iako je moj pogled na glu­mač­ki poziv danas dru­ga­či­ji nego pri­je 15 godi­na kad sam poči­nja­la pro­fe­si­onal­no radi­ti. Skinula sam one prve ruži­čas­te naoča­le (neke dru­ge još vje­ro­jat­no nisam), i danas sam svjes­na da biti glu­mac, glu­mi­ca i više, nosi sa sobom i mno­ge iza­zov­ne situ­aci­je, zah­tje­ve i pote­ško­će. One mogu, ali i ne mora­ju ima­ti veze s umjet­nič­kom stra­nom bav­lje­nja glu­mom i kaza­li­štem, nego sa svim onim poprat­nim, admi­nis­tra­tiv­nim, ope­ra­tiv­nim, druš­tve­nim, medij­skim itd. stra­na­ma pozi­va i pos­la. Ali, ja se stal­no izno­va zaljub­lju­jem u sva lica glu­me, stva­ra­nje i izra­ža­va­nje kroz ima­gi­na­ci­ju, pokret, glas, emo­ci­ju, igru i suigru, na sce­ni, pred kame­rom, pred mikro­fo­nom, u raz­ne dram­ske for­me, u kla­sič­ni teatar, suvre­me­ni, never­bal­ni, lut­kar­ski, za dje­cu, za odras­le, pa u film, TV, radio, u mije­ša­nje for­mi, teh­ni­ka i meto­da, u kre­ira­nje pred­sta­va, pri­ča, liko­va i situ­aci­ja koje mogu biti edu­ka­tiv­ne, ins­pi­ra­tiv­ne i poti­caj­ne i za mene i za publi­ku, za poje­din­ca i društvo…

Što te nagnalo da otvoriš kazalište i radiš društveno angažirane predstave?

- Ideja za otva­ra­nje umjet­nič­ke orga­ni­za­ci­je i pokre­ta­nje kaza­liš­ne tru­pe tj. pri­vat­nog neza­vis­nog kaza­li­šta Teatar Studio 9, nas­ta­la je iz potre­be za vlas­ti­tom istra­ži­vač­kom kre­ativ­nom plat­for­mom i za slo­bod­nim umjet­nič­kim kre­ira­njem. Laički reče­no, nismo htje­li sje­di­ti i čeka­ti da nam „upad­ne“ neka audi­ci­ja, ulo­ga i posao, htje­li smo uze­ti stvar u svo­je ruke, dalje uči­ti i ras­ti kao oso­be i kao glum­ci, istra­ži­va­ti, pisa­ti, reži­ra­ti, stva­ra­ti i oživ­lja­va­ti liko­ve, pri­če i pred­sta­ve na teme koje mi sma­tra­mo bit­ni­ma, koje su aktu­al­ne i bit­ne danas. Iako u nama uvi­jek čuči bez­broj ide­ja i kon­ce­pa­ta, pred­sta­ve i teme koji­ma se odlu­ču­je­mo bavi­ti naj­češ­će pro­iz­la­ze iz pro­ma­tra­nja sebe i dru­gih, svi­je­ta i druš­tva oko nas. Stvari koje nas bole, sme­ta­ju, koje doživ­lja­va­mo kao neprav­du kao i stva­ri koje nas ins­pi­ri­ra­ju i zadiv­lju­ju, one za koje mis­li­mo da mogu ovaj svi­jet uči­ni­ti ljep­šim, empa­tič­ni­jim, sigur­ni­jim i sret­ni­jim mjes­tom, sve su to stva­ri, teme i ide­je koje želi­mo sta­vi­ti na sce­nu i podi­je­li­ti s publi­kom, jer pola­zi­mo od ide­je da su umjet­nost i kaza­li­šte mjes­to odras­ta­nja i odgo­ja dje­ce i mla­dih, ali i cje­lo­ži­vot­no obra­zo­va­nje, ins­pi­ra­ci­ja i upot­pu­nja­va­nje sva­ke odras­le indi­vi­due, kao i kom­plet­ne zajed­ni­ce i druš­tva u kojem nas­ta­ju, te da i dalje, u ovo inter­net­sko i vir­tu­al­no doba, mogu biti kata­li­za­tor pozi­tiv­nih druš­tve­nih promjena.

Kako je to imati vlastito kazalište? Kako funkcionira tvoj rad, organizacija, s kim sve surađuješ?

- Kao prvo, nikad nije dosad­no. Prvenstveno zbog pri­ro­de pos­la, glu­me, kaza­li­šta, vječ­nih kre­aci­ja i umjet­nič­kih strem­lje­nja, puto­va­nja, novih lju­di, novih tek­s­to­va, novih liko­va, no i zbog pro­duk­cij­skog dje­la, u što spa­da sama orga­ni­za­ci­ja i pri­pre­ma sve­ga potreb­nog da bi se uop­će doš­lo do tog umjet­nič­kog dje­la. Namjerno nisam rek­la kre­ativ­nog, jer sma­tram da pro­duk­cij­ski dio pos­la ite­ka­ko isto može i mora biti kre­ati­van. Što sve radim i čime se sve bavim je zbi­lja odlič­no pita­nje, jer naža­lost čes­to pri­mje­ću­jem, a pogo­to­vo je to bilo vid­lji­vo tije­kom koro­na karan­te­ne, da šira jav­nost uglav­nom nije upu­će­na u šaro­li­ke pos­lo­ve samos­tal­nih umjet­ni­ka, pa ih čak zna­ju nazi­va­ti nerad­ni­ci­ma i „đaba­le­ba­ro­ši­ma“, valj­da po uzo­ru na poz­na­tu bas­nu „Cvrčak i mrav“, no to ne može biti dalje od isti­ne. Osim što glu­mim u svo­jim pred­sta­va­ma, obav­ljam, i to volon­ter­ski i slje­de­će pos­lo­ve: osmiš­lja­vam nove ide­je i teme i pišem natje­ča­je, pri­jav­lju­jem se na pro­jek­te, vršim raču­no­vod­stve­ne pos­lo­ve, biro­kra­ci­ju i doku­men­ta­ci­ju, pišem izvje­šta­je, pri­pre­mam i vodim struč­na istra­ži­va­nja, orga­ni­za­ci­ju rada, surad­ni­ka, pros­to­ra i puto­va­nja, kaza­liš­nu pro­duk­ci­ju, mar­ke­ting i pro­da­ju pred­sta­va i ulaz­ni­ca te gos­to­va­nja pred­sta­va diljem Hrvatske, pro­na­la­zim i nabav­ljam mnoš­tvo potreb­nih sce­no­graf­skih, kos­ti­mo­graf­skih ili rek­vi­zi­ter­skih mate­ri­ja­la i stva­ri, vozim i razvo­zim, tra­žim spon­zo­re ili dona­to­re, vršim potreb­na istra­ži­va­nja putem druš­tve­nih mre­ža ili na tere­nu, dizaj­ni­ram pla­ka­te i pro­gram­ske knji­ži­ce, lije­pim pla­ka­te po frek­vent­nim mjes­ti­ma i dije­lim let­ke koje sam izra­di­la za odre­đe­nu izved­bu, vodim druš­tve­ne mre­že Teatra i osmiš­lja­vam rek­la­me za pove­ća­nje vid­lji­vos­ti, orga­ni­zi­ram sve­ča­ne pre­mi­je­re, domjen­ke i uzva­ni­ke, šaljem poziv­ni­ce i vršim kores­pon­den­ci­ju, bri­nem se za kos­ti­me, sce­no­gra­fi­ju i rek­vi­zi­tu, sve perem, sla­žem i nado­mje­štam pri­je sva­ke nove izved­be… I onda napo­kon sta­jem na sce­nu kao neki lik, zabo­rav­ljam na sve što je bilo potreb­no, napo­kon se igram za sebe i za publi­ku i uživam.

Može li se živjeti od kazališne umjetnosti?

- Jednom sam pita­la svog tatu koji je likov­ni umjet­nik, je li mu ikad bilo žao što se odlu­čio biti sli­kar, pa bi se pos­lu­ži­la nje­go­vim odgo­vo­rom. Rekao mi je da mu nije žao, jer je to nje­gov put, ali da mu je dra­go što se pro­na­šao u raz­nim vido­vi­ma likov­nos­ti, jer su ga više pre­hra­nji­va­le sve ilus­tra­ci­je udž­be­ni­ka, kori­ca knji­ga, likov­na ured­niš­tva, stri­po­vi, kari­ka­tu­re i slič­no, nego same sli­ke. Tako i ja. Živjeti od kaza­liš­ne umjet­nos­ti nije lako, pogo­to­vo kad nisi u stal­nom anga­žma­nu u nekom kaza­li­štu, nego si neza­vi­san (što nema sigur­nost, toli­ku pre­poz­nat­lji­vost i priz­na­tost, ali opet ima svo­je pred­nos­ti), no to je moj put, moj izvor zado­volj­stva i sre­će i ne bih ga mije­nja­la. Sretna sam što sam se pro­naš­la u raz­nim obli­ci­ma glu­me, pa živim od nje, no to zna­či da letim s kaza­liš­ne sce­ne za dje­cu na onu za odras­le, pa na sin­kro­ni­za­ci­ju crti­ća, pa na sni­ma­nje seri­je, pa na radio dra­mu, pa na novu pro­bu, pa „u pro­duk­cij­ski ured“…

Katkad ule­ti bolje pla­ćen posao koji te onda odr­ža­va slje­de­ćih par mje­se­ci dok radim ove manje pla­će­ne, ili dok nepla­će­no obav­ljam sto jedan posao za vlas­ti­ti teatar. U pauza­ma sni­ma­nja, dovr­ša­vam natje­ča­je ili šaljem poziv­ni­ce, ručam u autu dok vozim s jed­nog pos­la na dru­gi, u dva uju­tro učim tek­s­to­ve i odgo­va­ram na mailo­ve… Uz sve to, ja nemam dje­cu koju moram podi­za­ti, niti kuću o kojoj tre­bam bri­nu­ti. Iskreno, ne znam kako se sna­la­ze svi moji kole­ge i kole­gi­ce koji ima­ju i to i više. Samostalni umjet­ni­ci su, apsurd­no, oni koji su priz­na­ti kao iznim­no cije­nje­ni zbog svog umjet­nič­kog dopri­no­sa, a s dru­ge stra­ne naj­o­bes­prav­lje­ni­ja su druš­tve­na sku­pi­na. Budući da nema­mo sigu­ran i sta­lan izvor pri­ho­da, oka­rak­te­ri­zi­ra­ni smo čes­to kao kre­dit­no nes­po­sob­ni, pa ne može­mo diza­ti kre­di­te kako bismo si osi­gu­ra­li život­ni pros­tor, čes­to nema­mo pra­vo ni pla­ća­nja na rate. Službeno bolo­va­nje može­mo otvo­ri­ti tek nakon 42. dana što bolu­je­mo, a koefi­ci­jent za izra­čun miro­vi­na samos­tal­nih umjet­ni­ka naj­ma­nji je u državi.

Činjenica je da bi sta­nje u našem druš­tvu po pita­nju kul­tu­re moglo i tre­ba­lo biti bolje, od samih dava­nja i ula­ga­nja u kul­tu­ru i umjet­nost, do podi­za­nja svi­jes­ti i kul­tu­re pola­že­nja i kon­zu­ma­ci­je kul­tur­nih sadr­ža­ja i doga­đa­ja. Nažalost, čini mi se da je sve teže nag­na­ti publi­ku u kaza­li­šte. Zarada od kaza­liš­ne umjet­nos­ti na neza­vis­noj sce­ni nov­ča­na je i duhov­na, s pre­va­gom na ovoj dru­goj stra­ni. Kad god mi net­ko kaže da bi se htio bavi­ti tim pos­lom, podr­žim ga i kažem mu da je to apso­lut­no mogu­će, uko­li­ko je sigu­ran da može pri­hva­ti­ti sve što to može nosi­ti sa sobom, puno rada, puno tru­da i puno odri­ca­nja za te tre­nut­ke ispu­nje­nja i sre­će koji te hra­ne i onda ponov­no nose kroz sve, opet i opet. Sve je to malo ludo, ali i mi umjet­ni­ci smo oči­to malo ludi.

Vrlo si svestrana. Čime se sve baviš i što ti je od toga najdraže?

Moj hipe­rak­tiv­ni mozak, tije­lo i dušu zani­ma sva­šta, stal­no bi nešto novo uči­la i pro­ba­va­la, pa sam tako već proš­la kroz raz­no­li­ke spor­to­ve, aktiv­nos­ti i hobi­je. One koje se neka­ko aktiv­no drže su slac­k­li­ne tj. hoda­nje po tra­ci, hula hop, step i pje­va­nje, ali naj­no­vi­ja otkri­ća su mi tre­nin­zi gim­nas­ti­ke (uče­nje pre­me­ta, sto­je­va, sal­ta…) i stre­li­čar­stvo na koje sam nedav­no kre­nu­la i u obo­je se total­no zalju­bi­la. Uz to, uvi­jek poma­lo učim neki jezik, jer me to baš uzbu­đu­je, moram stal­no ima­ti neku dobru knji­gu sa sobom i fik­si­ra­no pro­uča­va­ti neku temu koja mi naj­no­vi­ja pad­ne na um (iz čega čes­to izla­ze ide­je za nove pred­sta­ve), moram redo­vi­to ići u pri­ro­du, mije­nja­ti ambi­jen­te, pogle­de i per­s­pek­ti­ve, ići u kaza­li­šte, kino i na kon­cer­te, dru­ži­ti se s lju­di­ma, ali i pro­vo­di­ti vri­je­me sama i spoz­na­va­ti sve više sebe i svi­jet oko sebe. Planiram biti jed­na „luda baba“ koja će u 95. upi­si­va­ti nešto novo. Držite mi fige!

• Karmen Sunčana Lovrić
• Teatar Studio 9