29. PUF – Međunarodni kazališni festival – prvi dan

Oda uspravnoj vodi, savršenstvo vibracija i toksična veza

Tekst Boris VINCEK • Fotografije Dejan ŠTIFANIĆ iz arhiva PUF-a

05.10.2023.

 

29. PUF – Međunarodni kaza­liš­ni fes­ti­val s pro­gra­mom je počeo u sri­je­du, 4. lis­to­pa­da u dvo­ri­štu pul­skog Kaštela. Tamo je Enes Kišević u his­tri­on­skom i emo­tiv­nom šti­hu reci­ti­rao svo­ju odu sta­roj pla­ta­ni – toj usprav­noj vodi koja je nadži­vje­la vla­da­re i sis­te­me i u čijem se hla­du može naj­bo­lje komu­ni­ci­ra­ti u tiši­ni. Tom je pro­gra­mu nazva­nom „Šumim i šapu­ćem mojom Pulom“ počet­nu i zavr­š­nu notu dao Robert Krbavac koji je na maloj rože­ni­ci izveo tra­di­cij­sku sklad­bu „Na korak“. Da bi ugo­đaj bio u pot­pu­nos­ti pul­ski pobri­nuo se zbor Studija Zaro izved­bom pje­sme „Ci vuole un fiore“ Sergija Endriga koja je od svo­je obja­ve, sada već dav­ne 1974. godi­ne, bila omi­lje­ni hit među mali­ša­ni­ma. Kako pje­sma kaže: za sve je na ovom svi­je­tu potre­ban cvi­jet, pa čak i za nešto tako veleb­no i snaž­no kao što je pla­ta­na u dvo­ri­štu Povijesnog i pomor­skog muze­ja Istre.

Program se potom pre­se­lio u kaza­li­šte Dr. Inat u Rojcu gdje su ple­sa­či Góbi Dance Companyja iz Mađarske izve­li izvr­s­nu pred­sta­vu „Vibracija“.

„Vibracija je fizič­ka poezi­ja živog tije­la koja istra­žu­je priv­lač­nost i odboj­nost te nepra­vil­ni ritam. Goreći u boja­ma crve­ne i naran­čas­te, i zarob­lje­ni unu­tar kruž­nog mag­net­skog polja, dvi­je figu­re vibri­ra­ju u nape­tos­ti dok se srce ne ras­trg­ne“, piše u opi­su pred­sta­ve. Koliko god taj opis bio infor­ma­ti­van i pre­ci­zan ne uspi­je­va mu pre­ni­je­ti ni dese­ti­nu emo­ci­je koju pred­sta­va pobu­đu­je. Plesački par je tije­kom goto­vo savr­še­ne izved­be zapa­njio publi­ku svo­jom bra­vu­rom i kon­cen­tra­ci­jom. Scenske sli­ke koje su tije­kom pred­sta­ve stva­ra­li nali­ko­va­li su skul­p­tu­ri u pokre­tu koja je flu­id­na u ges­ta­ma i vibri­ra­ju­ća u sta­tič­nim tre­nu­ci­ma. Podjednaku sna­gu ima­le su izved­be u paru u koji­ma su se nji­ho­vi pokre­ti nado­pu­nja­va­li te dvi­je impre­siv­ne solo kore­ogra­fi­je pri samom kra­ju predstave.

Izvođači su Attila Horvath i Rebeka Petra Kiss, a kore­ogra­fi­ju pot­pi­su­ju Rita Góbi i Ryuji Yamaguchi. Minimalističku i funk­ci­onal­nu glaz­be­nu pod­lo­gu skla­dao je David Szego dok je za odli­čan dizajn svje­tla koji vizu­al­no nado­pu­nju­je ovu vrlo sadr­žaj­nu pred­sta­vu bila zadu­že­na Pavla Beranova. Pohvala ide i kos­ti­mo­graf­ki­nji Katerini Csomor i nje­nom nadah­nu­tom vizu­al­nom rješenju.

Rita Góbi je ple­sa­či­ca, kore­ograf­ki­nja i uči­te­lji­ca ple­sa, koja kon­ti­nu­ira­no istra­žu­je sti­lo­ve i jezi­ke ple­sa. Rođena je u Novom Sadu u Srbiji, a diplo­mi­ra­la je na Mađarskoj ples­noj aka­de­mi­ji u Budimpešti. Bila je sudi­oni­ca raz­nih među­na­rod­nih ples­nih radi­oni­ca i rezi­den­ci­jal­nih pro­gra­ma kao što su OMI DANCE rezi­den­ci­ja u SAD‑u, VARP rezi­den­ci­ja na SE.S.TA-KoresponDance‑u u Češkoj, te u Morishita stu­di­ju u Tokiju, kojeg vodi japan­ska zak­la­da za umjet­nost. Godine 2006. osno­va­la je Góbi Dance Company te je od tada kre­ira­la neko­li­ko pro­duk­ci­ja suvre­me­nog ple­sa i inte­rak­tiv­nih pred­sta­va za dje­cu, a ujed­no je sudje­lo­va­la u raz­nim inter­dis­ci­pli­nar­nim projektima.

Zadnji pro­gram prvog dana PUF‑a bio je rezer­vi­ran je za tra­di­ci­onal­nu kopro­duk­ci­ju “Anno Domini” na ste­pe­ni­ca­ma Gradskih baze­na Pula koju je ove godi­ne kore­ogra­fi­ra­la i reži­ra­la Amila Terzimehić.

U opi­su pred­sta­ve navo­di se da je ovaj ples­ni per­for­mans nazi­va „Anima“ pri­ča o ženi, nje­noj moći, ali i nemo­ći, o zvjer­skoj sna­zi žen­skog tije­la, pokre­tač­koj sna­zi nje­ne volje i stal­noj bor­bi u svi­je­tu kojem vla­da­ju muškar­ci. Predstava je ins­pi­ri­ra­na i rađe­na po arhe­tip­skim pri­ča­ma iz knji­ge “Žene koje trče s vuko­vi­ma” Clarisse Pinkola Estes, a nadah­nu­ta je i ese­jom Paula Valeryja “Ples i filo­zo­fi­ja” te poezi­jom Teda Hughesa, Rilkea i Sandre Cisneros.

Kao što se iz opi­sa da išči­ta­ti nagla­sak pred­sta­ve je na ženi koja je po cita­tu Clarisse Pinkola Estes „pod pri­ti­skom da lju­di­ma bude sve i sve“ pa i ova izved­ba nije izu­ze­tak. Terzimehić se odlu­či­la za vrlo nara­tiv­nu kore­ogra­fi­ju koja istra­žu­je goto­vo sve ele­men­te živo­ta žene u patri­jar­ha­tu s foku­som na vezu s muškar­cem koja je u konač­ni­ci tok­sič­na. Dok je reflek­tor na ženi i nje­nim unu­tar­njim i vanj­skim pre­vi­ra­nji­ma, odno­si­ma s dru­gi­ma žena­ma, pri­ja­te­lji­ca­ma i savjet­ni­ca­ma, suput­ni­ca­ma i supat­ni­ca­ma suvre­me­nog živ­lje­nja, nje­noj mag­net­skoj vezi s muškar­cem koja malo priv­la­či, a malo odbi­ja, ovaj poto­nji ostao je neis­tra­že­na i mono­lit­na meta­fo­ra. Njegova je ulo­ga u pred­sta­vi sve­de­na na kla­sič­ne nega­tiv­ne ste­re­oti­pe muškos­ti, bez intros­pek­ci­je i moti­va­ci­je – anta­go­nist bez dubi­ne, kata­li­za­tor i mani­pu­la­tor na čijem se tije­lu sva iskus­tva žene raz­bi­ja­ju kao valo­vi koja ga ne mije­nja­ju i ne uče ničemu.

U pred­sta­vi igra­ju Sabina Aličić Butković, Vladimir Butković, Olesia Rusinova, Ines Trošić, Tanja Ruta Grgić i Hela Grgić iz Kazališta Dr. Inat, Mihaela Medved i Lea Komel iz ples­nog stu­di­ja Soul Flow te Adnan Goro i Amila Terzimehić.

Amila Terzimehić tri­na­est je godi­na bila držav­na prva­ki­nja u rit­mič­koj gim­nas­ti­ci, te dobit­ni­ca mno­go­broj­nih priz­na­nja i nagra­da. Akademiju scen­skih umjet­nos­ti diplo­mi­ra­la je u Sarajevu 2011. godi­ne. Izabrana je bila za naj­bo­lju stu­den­ti­cu te gene­ra­ci­je, a magis­tri­ra­la je na istoj Akademiji 2021., na odsje­ku za Glumu. Dugi niz godi­na bavi­la se bale­tom, jazz ple­som, hip-hopom te suvre­me­nim i lati­no plesovima.

Od 2016. radi kao pre­da­va­či­ca na ASU (Ples i Kondiciona pri­pre­ma glum­ca) i kore­ograf­ki­nja u pred­sta­va­ma i na fil­mu. Radila je u kaza­li­šti­ma u Sarajevu (Narodno pozo­ri­šte, Kamernoi teatar, SARTR i Pozorište Mladih). Sudjelovala je i u raz­li­či­tim per­for­man­si­ma poz­na­te kon­cep­tu­al­ne umjet­ni­ce Danice Dakić. Godine 2023. dobi­la je dvi­je nagra­de za naj­bo­lji scen­ski pokret: na 68. Sterijinom Pozorju za pred­sta­vu “Što na podu spa­vaš” u reži­ji Kokana Mladenovića, te na Festivalu bh. Drame u Zenici za naj­bo­lji scen­ski pokret u pred­sta­vi “Djelidba” reda­te­lja Aleša Kurta. Osim rada u teatru, ima jako raz­no­li­ko iskus­tvo i kada je film­ska umjet­nost u pita­nju, s obzi­rom na to da je sura­đi­va­la s poz­na­tim svjet­skim reda­te­lji­ma kao što su Roger Donaldson, Gabriele Salvatores, Philipp Stolzl…