29. PUF – Međunarodni kazališni festival – treći i četvrti dan

Prve stvari i kraj kazališta – voda, pjesma, ptice i vatra

Tekst Boris VINCEK • Fotografije Dejan ŠTIFANIĆ iz arhiva 29. PUF-a

09.10.2023.

 

Međunarodni kaza­liš­ni fes­ti­val PUF nas­ta­vio je s pro­gra­mom u petak, 6. lis­to­pa­da u kaza­li­štu Dr. Inat u Rojc s jed­nom od naj­bo­ljih ovo­go­diš­njih pred­sta­va “Prve stva­ri” Michaela Getmana u izved­bi Ariela Gelbarta.

U opi­su pred­sta­ve navo­di se da se „Prve stva­ri“ foku­si­ra na raz­li­či­te aspek­te izvo­đa­če­vog doživ­lja­ja samog sebe u svi­je­tu. „Svaki dio pola­zi od jed­nos­tav­ne pre­mi­se: jed­no tije­lo-jed­na toč­ka u pros­to­ru, jed­no tije­lo-jedan otku­caj, jed­no tije­lo-jed­na riječ. Postupno, gomi­la­nje zada­ta­ka iza­zi­va izvo­đa­ča da se zadr­ži na pos­to­je­ćoj struk­tu­ri, stva­ra­ju­ći na kra­ju puko­ti­nu u struk­tu­ri kore­ogra­fi­je i razot­kri­va­ju­ći novi emo­ci­onal­ni i vis­ce­ral­ni horizont“.

Izvedba je zbog teh­nič­kih raz­lo­ga pre­tvo­re­na u pred­sta­vu-pre­da­va­nje što nije uma­nji­lo nje­nu sna­gu i gore spo­me­nu­ti vis­ce­ral­ni efekt koji je ogo­lio emo­ci­je i izvo­đa­ča i publi­ke. Getmanova kore­ogra­fi­ja je od Gelbarta zah­ti­je­va­la da u prvom dje­lu na sce­nu pos­ta­vi rađa­nje pokre­ta i pos­lje­dič­no osvješ­ći­va­nje tije­la, nje­go­vih zada­tos­ti i gra­ni­ca. Geste pre­pu­ne lje­po­te i sna­ge koje opi­su­ju razvoj prvih kret­nji i nji­ho­vo nado­gra­đi­va­nje u sve kom­plek­s­ni­je for­me, pra­te emo­ci­je kroz koje tije­lo pro­la­zi, a svi­jest obra­đu­je. Drugi dio pred­sta­ve pra­ti razvoj jed­nos­tav­nih rije­či pre­tvo­re­ne u ges­te koje se ponav­lja­ju i nado­pu­nju­ju te u konač­ni­ci stva­ra­ju reče­ni­ce. One vrlo brzo i neiz­bjež­no pos­ta­ju egzis­ten­ci­jal­na pita­nja – sve urgent­ni­ja i bol­ni­ja koja jed­na­ko iscrp­lju­ju i izvo­đa­ča i gle­da­te­lja. „Prve stva­ri“ je na kra­ju u pot­pu­nos­ti osvo­ji­la publi­ku koja je ovu vje­štu raz­ra­du jed­nos­tav­nih ide­ja u emo­tiv­no sna­žan kon­cept nagra­di­la dugo­traj­nim i srča­nim aplauzom.

Program se potom pre­se­lio na Malu sce­nu INK‑a gdje je DB Indoš – Kuća eks­trem­nog muzič­kog kaza­li­šta izve­la pred­sta­vu „Sampladelija u noći živih umr­li­ka“. Radi se o tre­ćem koz­mo­fo­nič­nom per­for­man­su koji reani­mi­ra Matošev mit umr­li­ka uslo­ja­va­ju­ći i reme­di­ja­li­zi­ra­ju­ći tek­s­to­ve, sli­ke i zvu­ko­ve do hiper­tek­s­tu­al­nog deli­ri­ja. Realiziran je u umjet­nič­koj surad­nji s glaz­be­ni­ci­ma radi­kal­ne post-punk gru­pe Trobecove kruš­ne peći, glaz­be­ni­ci­ma biv­še gru­pe SexA i Evom Badanjek iz gru­pe Žen.

Svaka Inošova pred­sta­va je svo­je­vr­s­ni tour de for­ce koji napa­da sva čula gle­da­te­lja pa to nije bila iznim­ka ni u ovom slu­ča­ju. Kraj tek­s­ta, kraj glaz­be, kraj teatra – des­truk­ti­van i nasi­lan – bio je na kra­ju pre­na­po­ran za dio publi­ke. Oni tvr­do­kor­ni­ji i možda više navik­li na ovu vrstu poeti­ke uži­va­li su do kra­ja izved­be, poz­dra­vi­li izvo­đa­če s apla­uzom, a povi­ci­ma ih pozva­li da dođu opet.

Četvrti dan fes­ti­va­la, subo­ta, 7. lis­to­pa­da, zapo­čeo je u jutar­njim sati­ma na Giardnima gdje je odr­žan par­ti­ci­pa­tiv­ni per­for­mans „Nevergreen: nikad na zele­nu gra­nu“ u sklo­pu PUF Off pro­gra­ma. Performansom su orga­ni­za­to­ri fes­ti­va­la i zain­te­re­si­ra­na publi­ka oda­li počast lado­nja­ma na Giardinima, posa­đe­nim počet­kom 20. sto­lje­ća u čast cari­ce Elizabete – Sissy.

„Stotinjak sta­ba­la deset­lje­ći­ma je pru­ža­lo naj­s­vje­ži­je uto­či­šte u gra­du usred ljet­ne žiže, no sada nes­ta­ju. Deset po deset, 15 po 15, 25 po 25. Bolesne su, kažu, i nema im lije­ka. Izrasle su pre­vi­so­ko zbog gus­to­će nasa­da. Truju se otpad­nim voda­ma ispod asfal­ta koji im lje­ti žari kori­je­nje. Nedostaje im vode zbog otuž­no malih obru­ča zem­lje koji se sami od sebe ne šire. Uništene su neadek­vat­nim reza­njem gra­na. Istih onih ispod kojih su gene­ra­ci­je i gene­ra­ci­je bje­ža­le za veli­ke odmo­re i neo­prav­da­ne sate, kiše i zviz­da­ne; nala­zi­le se za dru­že­nja i večer­nje izla­ske. S bri­sa­njem lado­nja bri­še se dio naše povi­jes­ti i nas samih“, piše u opi­su performansa.

Praćeni pos­mrt­nim mar­šem „Adio Pola“ Francija Blaškovića i Gori ussi Winetou, Puležani su zali­je­va­li panje­ve odre­za­nih sta­ba­la i tom su uza­lud­nom ges­tom na sati­ri­čan način, vlas­to­dr­š­ci­ma koji­ma su sta­bla naj­ve­ći nepri­ja­telj u gra­du, dali do zna­nja da im ovaj kri­men neće nika­da oprostiti.

Program se nas­ta­vio u pod­ne u klu­bu & knji­ža­ri Giardini 2 gdje je velik pjes­nik i pri­ja­telj fes­ti­va­la Enes Kišević odr­žao ins­pi­ra­ti­van i dir­ljiv pjes­nič­ki per­for­mans. Za nje­go­ve izved­be uvi­jek se tra­ži sto­li­ca više, a kada ih nema niko­me nije teško „popi­ti s nogu“ ono što im Enes ima za reći. Stihovi i pri­po­vi­jet­ke koje se zatim pre­ta­ču u nove sti­ho­ve zado­vo­lji­li su fes­ti­val­sku publi­ku žed­nu tog začud­nog poma­ka u per­cep­ci­ji svi­je­ta koju samo vrs­ni pjes­ni­ci i reci­ta­to­ri poput Kiševića mogu proizvesti.

U večer­njim sati­ma publi­ka PUF‑a je poho­di­la Istarsko narod­no kaza­li­šte gdje je na Maloj sce­ni igra­la pred­sta­va “Nema više pti­ca na mojoj stra­ni!” Oriantheatre Dance Companyija u reži­ji Mehdija Farajpoura.

„„Nema više pti­ca na mojoj stra­ni!“ je poli­tič­ka ples­na pred­sta­va o Granicama. Crta koja dije­li i čini stva­ri moji­ma, tvo­ji­ma ili nji­ho­vi­ma. Linija izme­đu ovdje i tamo, izme­đu proš­los­ti, sadaš­njos­ti i buduć­nos­ti, izme­đu tebe i mene, pa čak i izme­đu mene i sebe samo­ga“, piše u opi­su predstave.

“Cijeli moj rad je o Životu i toj čud­noj ilu­zi­ji osje­ća­ja živo­ta u apso­lut­no ilu­zor­nom svi­je­tu, gdje gra­ni­ca izme­đu stvar­nog i nes­tvar­nog goto­vo i ne pos­to­ji. Indijska kul­tu­ra to nazi­va Maya – ekran pos­tav­ljen toč­no ispred naših oči­ju na koji se pro­ji­ci­ra­ju vlas­ti­te sli­ke, zbog kojih se osje­ća­mo živi­ma. Moj posao je reani­mi­ra­ti taj ekran. Možete to nazva­ti Plesom, Kazalištem, Performansom ili kako god želi­te“, pojaš­nja­va Farajpour.

Ono što kra­si sve nje­go­ve pred­sta­ve je čis­ta scen­ska sli­ka i eko­no­mič­nost kon­cep­ta te niza­nje sce­na poput glaz­be­ne par­ti­tu­re koja izme­đu stav­ki pove­zu­je pri­če putem repe­ti­tiv­nih inter­me­zza. Svaki lik ima svo­ju zada­ću i reagi­ra na pro­jek­ci­ju gore spo­me­nu­te Maye – od pat­ni­ka do bora­ca, ranje­nih, no još živih – svi su oni dio cje­li­ne koju ins­pi­ri­ra­na kore­ogra­fi­ja sla­že iz zanim­lji­vih segmenata.

Završni pro­gram čet­vr­tog dana fes­ti­va­la bio je „Propane punk show“ u izved­bi MansterVille & Blackout Paradoxa iz Češke na Trgu kra­lja Tomislava. MansterVille – inte­rak­tiv­ni je vatre­ni park kojeg možda poz­na­je­te i pod ime­nom Propane Punk Circus. Glavna zna­čaj­ka mu je divov­ski dvos­tru­ki Manster Wheel. Autor kon­cep­ta i poje­di­nač­nih pred­me­ta je Vojtěch Štulc. Za svoj pro­jekt osmis­lio je i ori­gi­nal­ni umjet­nič­ki stil “Propane-punk”, koji zahva­ća sve sas­tav­ni­ce MansterVillea: vizu­al­ne, glaz­be­ne i izved­be­ne. Blackout Paradox je umjet­nič­ka kom­pa­ni­ja koju su osno­va­li Michael Bartizal i Michaela Hradecka 2017. godi­ne. Grupa se foku­si­ra na ulič­nu i flow umjet­nost s ele­men­ti­ma fizič­kog kaza­li­šta, ple­sa i akrobacije.