Tjedan suvremenog cirkusa iz Čarobnjakovog šešira

(Ne)vidljivi – mladi u kulturi: Cirkus – bez slona, ali s puno srca

Tekst Daniela KNAPIĆ

21.11.2023.

U sklo­pu svog pro­gra­ma »Opčini me novim cir­ku­som!« kojeg sufi­nan­ci­ra Grad Pula, udru­ga Čarobnjakov šešir (poz­na­ta po FUČ‑u – Festivalu ulič­nih čarob­nja­ka koji je godi­na­ma lje­ti orga­ni­zi­ra­la u Puli, a pos­ljed­njih ga je neko­li­ko godi­na pre­se­li­la u Novigrad) obi­lje­ži­la je pro­tek­li Tjedan suvre­me­nog cir­ku­sa s tri kva­li­tet­na pro­gra­ma izgra­đe­na na cir­ku­skim iskus­tvi­ma, s ciljem pru­ža­nja veće vid­lji­vos­ti ulič­noj umjet­nos­ti, suvre­me­nom cir­ku­su i ulič­nom teatru, for­ma­ma koje su tre­nut­no u veli­kom razvo­ju u Hrvatskoj i Europi.

S pos­ljed­njim od ta tri pro­gra­ma u nedje­lju je u kafi­ću La Resistance iza Arene pros­lav­lje­na i među­na­rod­na Noć cir­ku­sa, koja se ove godi­ne obi­lje­ža­va s pre­ko 200 raz­li­či­tih pred­sta­va u 10 zema­lja EU. Bio je to vese­li putu­ju­ći cir­ku­ski kaba­ret za dje­cu i odras­le „Trio LaLaLa“ zagre­bač­kog Triko cir­kus teatra. Razigrani i uigra­ni izvo­đa­či, Iva Peter Dragan, Nikolina Majdak i Mario Miličić publi­ci su ponu­di­li pre­gršt akro­ba­ci­ja, žon­gli­ra­nja, muzi­ci­ra­nja, ple­sa i smijeha.

Druga dva doga­đa­ja odvi­la su se proš­log tjed­na u Istarskom narod­nom kaza­li­štu. U ime te kuće (u koju se tre­nut­no, zbog rado­va na obno­vi, ula­zi na straž­nji ulaz) u obje su pri­li­ke publi­ku poz­dra­vi­li novi umjet­nič­ki vodi­telj INK Matija Ferlin, te Irena Boljunčić-Gracin u ime Čarobnjakovog Šešira. Oboje su izra­zi­li zado­volj­stvo ovom surad­njom koja pot­vr­đu­je da su se i kod nas eta­bli­ra­na kaza­li­šta poče­la zani­ma­ti za tu for­mu i u svo­je pro­gra­me uklju­či­va­ti pro­jek­te ulič­ne umjetnosti.

Prvi, odi­gran u čet­vr­tak pod nas­lo­vom „Moja smrt i ja“ solo je pro­jekt (u pro­duk­ci­ji zagre­bač­ke cir­ku­ske udru­ge Cirkorama) mla­de i tje­les­no vrlo gip­ke i u pokre­ti­ma kre­ativ­ne umjet­ni­ce Petre Najman. Ona u nje­mu, kroz lut­kar­ske i cir­ku­ske ele­men­te (sta­tič­ni tra­pez i ples­na akro­ba­ti­ka, uz lut­ku kos­tu­ra kao glav­ni rek­vi­zit) pro­miš­lja uni­ver­zal­nu temu ljud­ske smrt­nos­ti, ins­pi­ri­ra­na osob­nim pro­živ­lja­va­nji­ma nakon pada s tra­pe­za i ozlje­de, usli­jed čega se neko vri­je­me nije mogla bavi­ti cir­ku­som. Smrt, sim­bo­li­zi­ra­na kos­tu­rom, pojav­lju­je se u pred­sta­vi upra­vo nakon Petrinog pada, te je od tada dalje ne pres­ta­je pra­ti­ti, bilo da joj kru­ži oko gla­ve ili je s njom u pris­nom zagr­lja­ju, pos­tav­lja­ju­ći istu dile­mu sva­kom gle­da­te­lju-tre­ba­mo li svo­ju smrt igno­ri­ra­ti, boja­ti je se, „skri­va­ti pod tepih“ sva­ku misao o njoj i od nje bje­ža­ti, ili je pri­gr­li­ti kao naj­bli­ski­ju, uvi­jek pri­sut­nu pri­ja­te­lji­cu koja će nas jed­nog dana poves­ti na (kako reče Petar Pan) „naj­ve­ću avanturu“?

Druga pred­sta­va, odi­gra­na u petak u INK‑u, uz iznim­no prik­lad­nu glaz­be­nu prat­nju mul­ti­ins­tru­men­ta­lis­ti­ce Lucije Stanojević uklju­ču­je dvo­je pro­ta­go­nis­ta koji su se pred­sta­vi­li i nedjelj­nim nas­tu­pom u La Resistanceu – Nikolinu Majdak i Marija Miličića. U ovom slu­ča­ju pro­duk­ci­ja je nji­ho­vog Cirkusom Inspiriranog Rubnog Kazališta – CIRK‑a POZOR, umjet­nič­ke orga­ni­za­ci­je koju su osno­va­li 2020. godi­ne i pred­stav­lja­ju je kao „fik­tiv­ni pros­tor u kojem spa­ja­mo naše naj­ve­će lju­ba­vi u umjet­nos­ti: kaza­li­šte, film, vizu­al­nu umjet­nost i cir­kus, s oba­vez­nim zači­nom naše naj­ve­će stras­ti: uli­ce.“ Sam naziv orga­ni­za­ci­je, pojaš­nja­va­ju na nje­noj web stra­ni­ci, ne odno­si se na onaj voj­nič­ki Pozor!, odnos­no stav „Mir-no!“, nego upra­vo suprot­no, na pokret i pozor­nost:  „Nastojimo gaji­ti pozor­nost, otud ime. Obratiti paž­nju. Idemo po zor. Pozor! Po zor!“ Dodajmo da je Cirk Pozor ko-pro­du­cent i pred­sta­ve „Trio LaLaLa“.

Dok je Mario Miličić prvens­tve­no vizu­al­ni umjet­nik, aktiv­ni sudi­onik hrvat­ske graf­fi­ti i stre­et art sce­ne koji dje­lu­je pod raz­nim pse­udo­ni­mi­ma (npr. „Mane Mei“), te vodi broj­ne radi­oni­ce, a glu­ma i kla­uni­ra­nje su mu sekun­dar­ne aktiv­nos­ti, Nikolinu Majdak danas mno­gi sma­tra­ju ponaj­bo­ljom hrvat­skom kla­uni­com. Ova izved­be­na umjet­ni­ca i glu­mi­ca pro­tek­lih 20-ak godi­na bavi se kaza­li­štem i fil­mom u raz­nim nji­ho­vim obli­ci­ma, istra­žu­ju­ći i uče­ći pri­je sve­ga kroz kori­šte­nje tije­la i pokre­ta, te na polju fizič­ke kome­di­je i kla­una, crpe­ći ins­pi­ra­ci­ju iz este­ti­ke cir­ku­sa i nepo­sred­nos­ti ulič­nog kaza­li­šta, no kao bazu ima­ju­ći uvi­jek i poli­tič­ki miš­lje­no kaza­li­šte, te rub­nost neza­vis­ne kul­tur­ne sce­ne s koje potje­če. Glumi u raz­nim kaza­liš­nim pred­sta­va­ma, pred­sta­va­ma za dje­cu, per­for­man­si­ma i ulič­nim pred­sta­va­ma koje je izvo­di­la po čita­vom svijetu.

„Obaveza“ je Nikolinin su-autor­ski rad, nas­tao u inte­rak­ci­ji s fran­cu­skom auto­ri­com, glu­mi­com, reda­te­lji­com i uči­te­lji­com kla­uni­ra­nja Lee Delong, kao kru­na nji­ho­ve dese­to­go­diš­nje surad­nje kroz koju nje­gu­ju i razvi­ja­ju kla­un­ske teh­ni­ke i poeti­ke u umjet­nič­kom izra­zu. Od nji­ho­vog prvog susre­ta, 2008. godi­ne na Zlarinu na glu­mač­koj radi­oni­ci na koju je doš­la na poziv Leona Lučeva, Nikolina Majdak zapo­či­nje svo­ja istra­ži­va­nja neis­cr­p­nog polja umjet­nos­ti klaun(ov)a i fizič­kog kaza­li­šta s Lee Delong kao uči­te­lji­com i men­to­ri­com. Njihov se rad kas­ni­je pre­to­čio u mno­ge pred­sta­ve i pro­jek­te (Slavuj, Dvije i pol ses­tre, Noć živih kla­uno­va, Feydeau-re-mi Triko cir­kus teatra, Crna Petra Kazališta Mala sce­na i Triko cir­kus teatra itd.), od kojih su mno­gi igra­ni i na među­na­rod­nim fes­ti­va­li­ma (Meksiko, Slovačka, Francuska, Belgija, itd). Zanimljiv je poda­tak da naj­no­vi­ja Nikolinina pred­sta­va, „Sretno!“ (u surad­nji s Adrianom Josipović i Damirom Bartolom Indošem) na neo­bi­čan način pove­zu­je labin­ski rudar­ski poz­drav i život­ne pri­če dvi­ju iznim­nih žena – labin­ske uči­te­lji­ce i jed­ne od prvih soci­ja­lis­t­ki­nja Giuseppine Martinuzzi s onom nje­ne ame­rič­ke ime­nja­ki­nje, pje­va­či­ce i glu­mi­ce Josephine Baker.

Predstava Obaveza, pak, ins­pi­ri­ra­na je  sati­rič­kom dra­mom Jeana Giraudouxa „Luđakinja iz Chaillota“ (iz 1943.!), u kojoj glav­na juna­ki­nja, „luđa­ki­nja“ nas­to­ji osu­je­ti­ti pla­no­ve „nor­mal­nih podu­zet­ni­ka“ koji su naču­li da se pod Parizom nala­ze veli­ke zali­he naf­te te im nji­hov nerv za ganja­nje stal­no novih nači­na pro­fi­ti­ra­nja nala­že da kre­nu u pro­jekt ruše­nja „gra­da svje­tla“ kako bi na nje­go­vom mjes­tu nik­nu­la nova crpi­li­šta crnog zlata…

Oslanjajući se na neke moti­ve iz te dra­me, Delong i Majdak izgra­di­le su lepr­ša­vu, a isto­vre­me­no smrt­no ozbilj­nu pred­sta­vu teme­lje­nu na kla­uni­ra­nju, ple­su, pokre­tu i ani­ma­ci­ji pred­me­ta u mani­ri novog cir­ku­sa. Spomenuli smo već i glaz­be­nu dopri­nos Lucije Stanojević koja u pred­sta­vi ima važ­nu ulo­gu (npr. u jed­nom tre­nut­ku kad ona sta­ne sa svo­jom izved­bom, Nikolina, koja ne komu­ni­ci­ra rije­či­ma nego pokre­ti­ma uskla­đe­ni­ma s tom zvuč­nom pod­lo­gom, glas­no upo­zo­ri, poput La Linee iz slav­nog crti­ća, da mora nas­ta­vi­ti biti joj zvuč­nom pod­lo­gom) – raz­ni ins­tru­men­ti koji­ma se slu­ži, kao i gla­sov­ne inter­ven­ci­je i snim­ke pohra­nje­ne na table­tu, ne funk­ci­oni­ra­ju kao tek puka prat­nja već i kao glaz­be­na dra­ma­tur­gi­ja Nikolinine izved­be. Mario Miličić, pak, kao „čovjek u odi­je­lu“ pojav­lju­je se više kao lik s boka koji dono­si i odno­si rek­vi­zi­te, ali odje­ven u pot­pu­no bije­li zaštit­ni omo­tač kak­ve smo na medi­ci­na­ri­ma viđa­li tije­lom recent­ne glo­bal­ne pošas­ti, pod­sje­ća i na nju i na osta­la ludo­va­nja koji­ma smo poseb­no zad­njih godi­na bombardirani.

Nikolina se u pred­sta­vu dos­lov­no „doko­tr­lja“ kao tor­ba (čak ne ni kofer, nego jed­na od onih većih tor­bi s paten­ti­ma koje nudi sva­ki veći super­mar­ket) koja nedu­go potom rađa malu tor­bu i sli­je­de osta­le slat­ke i teške muke sva­ke suvre­me­ne žene –od podi­za­nja dje­te­ta, pre­ko skr­bi za kuć­ne bilj­ke i svoj sta­tus druš­tve­nog lep­ti­ri­ća na koje­kak­vim even­ti­ma, do nala­že­nja, „gub­lje­nja u“ i oslo­ba­đa­nja od pois­to­vje­će­nos­ti s „svo­jim muškar­cem“. Predstava se gra­di­ra, njen ritam pos­ta­je sve neura­čun­lji­vi­ji, sve do izlu­đu­ju­će babi­lon­ske kako­fo­ni­je u koje nas danas baca­ju medi­ji i druš­tve­ne mre­že, a od kojih se juna­ki­nja ne uspi­je­va sakri­ti ni kad se zaklju­ča i pro­gu­ta ključ. Predstava poti­če još mno­ge dru­ge teške aso­ci­ja­ci­je, ali na neki uvr­nu­ti kla­un­ski način isto­vre­me­no dois­ta gri­je srce. Zato pre­po­ru­ka: ako to još nis­te uči­ni­li, upam­ti­te Nikolinino ime i ne pro­pus­ti­te nje­ne urat­ke kad je slje­de­ći put dove­du u grad.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.