29. Sa(n)jam knjige u Istri

Predstavljeno „Trošenje života“ prof. Miroslava Bertoše

Tekst Paola ALBERTINI • Fotografije Matija ŠĆULAC iz arhiva Sa(n)jam knjige u Istri

27.11.2023.

Pjesma „Come è pro­fon­do il mare“ Lucia Dalle koju je prof. Miroslav Bertoša poseb­no volio ozna­či­la je grand fina­le prve pro­mo­ci­je 29. Sa(n)jam knji­ge u Istri, pos­t­hum­no objav­lje­ne Bertošine knji­ge memo­ar­skih zapi­sa „Trošenje živo­ta: Gdje li je život što ga izgu­bih žive­ći?“ (Hrvatska sve­uči­liš­na nak­la­da). Pred broj­nom publi­kom u Crvenom salo­nu s veli­kim je pošto­va­njem osvi­jet­lje­na čarob­na knji­ga geni­ja, kako ju je u vide­oobra­ća­nju ozna­čio bard istar­ske kul­tu­re, Milan Rakovac.

„Knjiga je to u čijoj je srži bazič­na eti­ka živo­ta među lju­di­ma“, kazao je Aljoša Pužar o „Trošenju živo­ta“ veli­kog povjes­ni­ča­ra Istre, inte­lek­tu­al­ca par exel­lan­ce, kojem je posve­ćen 29. Sa(n)jam. Bertošin „knji­go­grad“ s više od 50 tisu­ća knji­ga, znans­tve­ne i lite­rar­ne reče­ni­ce čovje­ka koji je čitao uvi­jek s olov­kom, inte­lek­tu­al­no poti­caj­na atmo­sfe­ra nas­ta­ja­nja Istarske encik­lo­pe­di­je za čije je stva­ra­nje zas­lu­žan prof. Bertoša, nje­go­vo reci­ti­ra­nje Puškina – samo su neki od nagla­sa­ka pro­mo­ci­je koju će sajam­ska publi­ka dugo pamtiti.

Moderator je bio prof. Andrea Matošević, a knji­gu su pred­sta­vi­li Slaven Bertoša, sin Miroslava Bertoše, Anita Šikić, glav­na ured­ni­ca i direk­to­ri­ca Hrvatske sve­uči­liš­ne nak­la­de, lek­si­ko­graf Vlaho Bogišić i kul­tu­ro­log Aljoša Pužar.

Kako je u uvo­du rekao prof. Matošević, riječ je o knji­zi punoj zanim­lji­vih pri­ča u kojoj saz­na­je­mo što je prof. Betroša radio kad nije radio.

Slaven Bertoša ispri­čao je kako su pri­je knji­ge bili dnev­ni­ci koji je nje­gov otac godi­na­ma pisao te nji­ma doku­men­ti­rao svoj život, a on ih je samo dje­lo­mič­no pro­či­tao. Petstotinjak stra­ni­ca knji­ge obu­hva­ća samo jedan mali dio pri­ča o tome kako je živio u Veneciji i Parizu, izle­ti­ma s obi­te­lji, nje­go­vim dogo­vo­ri­ma i oba­ve­za­ma, izda­vač­kim poduhvatima…

„Volio je raz­miš­lja­ti sto­ga u knji­zi ima mno­go reflek­si­ja“, rekao je Slaven Betroša.

Anita Šikić istak­nu­la je kako ovak­ve knji­ge dola­ze uz podr­šku te zahva­li­la Slavenu Bertoši kao i pro­čel­ni­ku Vladimiru Torbici te gra­do­na­čel­ni­ku Filipu Zoričiću.

„Knjiga je zapra­vo nas­ta­la na Doručku s auto­rom, na Sajmu 2019. godi­ne, kada je Torbica gos­to­vao u tom pro­gra­mu te citi­rao Puškina i pogle­dav­ši Magdalenu Vodopija rekao – tu je cari­ca. Slušajući ga i zna­ju­ći da pos­to­ji ruko­pis u nekom obli­ku, pomis­li­la sam, mora­mo ima­ti tu knji­gu. Nisam tada zna­la da ta knji­ga već jed­nim dije­lom pos­to­ji. Onda je nas­ta­ja­la u opšir­ni­jem obli­ku i tije­kom koro­na-godi­na, nazvao me prof. Bertoša rekav­ši da mu je digi­tal­na galak­si­ja poje­la ruko­pis od 306 kar­ti­ca“, ispri­ča­la je.

Nisu mogli spa­si­ti izgub­ljen ruko­pis, ali već pet dana kas­ni­je pro­fe­sor je počeo pisa­ti pono­vo: „Očito je to morao izba­ci­ti iz sebe, a mi to mora­mo čita­ti“, rek­la je.

Vlaho Bogišić pri­sje­tio se veli­kog tru­da i zala­ga­nja Bertoše kada su pokre­nu­li pro­jekt Istarske encik­lo­pe­di­je, a ide­ja se rodi­la puno pri­je nego što su kre­nu­li u realizaciju.

Betroša je, rekao je Matošević, bio izu­zet­no infor­ma­tič­ki pismen i išao u korak s tehnologijom.

Slaven Bertoša ispri­čao je kako kuć­na knjiž­ni­ca nje­go­va oca sadr­ži pre­ko 50.000 knji­ga i struč­nih časopisa.

„To je bio nje­gov Knjigograd. On je dio mojih naj­ra­ni­jih uspo­me­na, sje­ćam se kad me otac još kao dije­te od dvi­je godi­ne držao ispred poli­ca s knji­ga­ma. Knjiga ima mno­go i sto­je po svu­da, čak i po podu. U jed­nom smo tre­nut­ku mora­li pro­ši­ri­ti kuću da nam unu­tra sve sta­nu. Trenutno obu­hva­ća­ju čak 11 soba kuće“, rekao je Slaven Bertoša.

Ispričao je kako je nje­gov otac vrlo rano naučio pisa­ti i čita­ti te je već s 14 godi­na čitao ozbilj­ni­ja djela.

Šikić je doda­la kako je prof. Bertoša uvi­jek čitao s dvi­je olov­ke te ujed­no i zapisivao.

Matošević je zaklju­čio da knji­ga obi­lu­je činje­ni­ca­ma o tome što je pro­fe­sor činio, kuda je hodao i o čemu je mis­lio, što je sva­ka­ko zanim­lji­vo čitati.