29. Sa(n)jam knjige u Istri – Slavenski đardin

(Ne)vidljivi – mladi u kulturi: Rene Karabaš „Ona koja ostaje“

Tekst Paola ALBERTINI • Fotografije Matija ŠĆULAC iz arhiva Sa(n)jam knjige u Istri

30.11.2023.

Program „Slavenski đar­din“ donio je na Sa(n)jam knji­ge u Istri pred­stav­lja­nje roma­na bugar­ske knji­žev­ni­ce Rene Karabaš koja je ina­če i pjes­ni­ki­nja, reda­te­lji­ca, nagra­đi­va­na glu­mi­ca i osni­va­či­ca aka­de­mi­je za kre­ativ­no pisa­nje. Program je vodi­la Ivana Peruško, a uz auto­ri­cu roma­na „Ona koja osta­je“, sudje­lo­va­la je i nje­go­va pre­vo­di­te­lji­ca, Ksenija Banović.

Rene Karabaš zapra­vo je Irena Ivanova, a kako je jedan dio živo­ta pro­ve­la stu­di­ra­ju­ći u Francuskoj gdje su je poče­li oslov­lja­va­ti s Rene, tako se suži­vje­la s tim ime­nom i odlu­či­la si nadje­nu­ti pse­udo­nim. Karabaš je dio pre­zi­me­na nje­zi­ne maj­ke, a kako žene zbog patri­jar­ha­ta u Bugarskoj, kao i u Hrvatskoj, uzi­ma­ju pre­zi­me svo­ga muža, ona je na neki način htje­la mami oda­ti počast i isko­ris­ti­ti dio nje­zi­na dje­vo­jač­kog pre­zi­me­na. Ujedno je to što piše htje­la raz­gra­ni­či­ti od vlas­ti­tog imena.

„Margaret Atwood kad govo­ri o dual­nos­ti pis­ca, govo­ri da je čovjek kad piše jed­na oso­ba, a kad šeta psa jed­na sasvim dru­ga“, ispri­ča­la je Karabaš koja je po izla­sku svog debi­tant­skog roma­na upi­ta­la izda­va­ča bi li se tre­ba­la vra­ti­ti svom ime­nu, na što je on odgo­vo­rio da je ona sada jed­nos­tav­no Rene Karabaš i tako je ostalo.

Dualnost u romanu

Ključna odred­ni­ca nagra­đi­va­nog debi­tant­skog roma­na Rene Karabaš, „Ona koja osta­je“, jest dual­nost. Prema rije­či­ma Ivane Peruško, to je roman koji vas pro­ba­da i u srce i u trbuh, iza­zi­va u vama šok, bol, ali i suosjećanje.

„Čitajući ga, dual­nost je pojam koji mi je odmah pao na pamet, zajed­no s hibrid­nos­ti, zato što je to dje­lo spoj epi­ke i liri­ke, poezi­je i pro­ze, sli­ke koje se for­mi­ra­ju čita­ju­ći ga“, rek­la je.

Središnja tema tiče se rod­no­ga iden­ti­te­ta, tj. rod­ne hibrid­nos­ti. Naime, glav­na juna­ki­nja je žena koja u jed­nom tre­nut­ku odlu­či pos­ta­ti muška­rac. Ona je Bekija, koja pos­li­je pos­ta­je Matija.

„Djelo od sto­ti­nu stra­ni­ca otva­ra broj­ne teme izu­zet­ne kom­plek­s­nos­ti: pro­blem iden­ti­te­ta, dru­ga­či­jos­ti, patri­jar­ha­ta, tra­di­ci­je, alban­ske tra­di­ci­je, slo­bo­de, samo­će ali i obi­te­lji“, rek­la je pojas­niv­ši kako na mikro razi­ni Karabaš pro­ble­ma­ti­zi­ra pro­blem iden­ti­te­ta jed­ne žene tj. muškar­ca, ali na makro razi­ni pro­blem obitelji.

Obitelj u knji­zi ima dva lica; nje­zi­ne su niti zapra­vo oko­vi koji ne daju indi­vi­dui da ras­te. Otuda i citat iz roma­na: „Dom je ondje gdje ti odre­žu kri­la“. S dru­ge stra­ne, u obi­te­lji ima­mo niti koje stva­ra­ju intim­no i sigur­no mjes­to iz kojeg se jako teško otrgnuti.

Tema virdžina

Karabaš je za temu uze­la vir­dži­na (ostaj­ni­ce, toba­li­je), žene koje odlu­ču­ju, ili u jed­nom tre­nut­ku mora­ju pos­ta­ti muškarci.

„Gledala sam u što obu­či svoj osob­ni život, naime, odras­la sam u jed­noj pro­sječ­noj bugar­skoj obi­te­lji u kojoj odi­še patri­jar­hat te sam ga htje­la poka­za­ti kao kraj­nost. I sama dola­zim iz obi­te­lji u kojoj smo ja i ses­tra mora­le biti jake, nismo smje­le pla­ka­ti, mora­le smo biti sino­vi koje je otac htio“, ispri­ča­la je.

S obzi­rom na to da je Karabaš pjes­ni­ki­nja, ovaj je roman sat­kan od poezije.

„To je kao neki tok svi­jes­ti, knji­ga je poetič­na, ali ja se nisam odlu­či­la za jedan odre­đe­ni stil. Jednostavno sam sje­la i medi­ti­ra­la, osje­ća­la sam sve svo­je tra­ume i rados­ti i pisa­la poni­je­ta emo­ci­jom. Ona je ključ­na u toj struk­tu­ri, njo­me želim naći put do čita­te­lja, možda je upra­vo ta emo­ci­ja taj­na uspje­ha roma­na“, rek­la je autorica.

Karabaš je stvo­ri­la dje­lo nevje­ro­jat­ne rit­mič­nos­ti koris­te­ći odred­ni­ce tipič­ne za poezi­ju. Pisala u prvom licu jed­ni­ne jer se tako čita­te­lji lak­še uvla­če u mis­li glav­ne juna­ki­nje: „Tijekom rad­nje se dis­lo­ci­ra­mo sa sela u grad i glav­na juna­ki­nja ula­zi u jedan posve novi svi­jet. Volim se igra­ti jezi­kom pa pred kraj to mijenjam“.

Baskija se u roma­nu poka­pa i pos­ta­je Matija. Prema rije­či­ma Karabaš, svi ima­mo mušku i žen­sku ener­gi­ju, a u ovom roma­nu se ta žen­ska ener­gi­ja poti­sku­je jer se oče­ku­je da kćer bude sin. Ona se ne isti­sku­je samo iz tije­la i spo­la nego i soci­jal­nog sta­tu­sa, što je vid­lji­vo u našem dnev­nom životu.

Odgajane kao sinovi

Karabaš je ispri­ča­la kako je otac nju i ses­tru odga­jao kao sino­ve što se pro­te­že roma­nom: „Muški nekad pre­uzi­ma­ju žen­ske ulo­ge i obrnuto“.

Riječ je o patri­jar­hal­noj sre­di­ni u rural­noj Albaniji gdje nema razu­mi­je­va­nja za sen­zi­bil­no i nježno.

Pišući roman, Karabaš je pro­uča­va­la Kanon, zbor­nik s nizom zako­na za što joj je tre­ba­lo mno­go vre­me­na, no iako nikad nije bila u Albaniji, rek­li su joj da je auten­tič­no opi­sa­la taj kraj.

„Šume, gore, smrt, sti­je­ne… Sve me to pod­sje­ća na kraj u kojem sam odras­ta­la. Iako su male šan­se da pobjeg­neš sud­bi­ni kad si tamo odras­tao, moja junak/inja u tome uspje­va“, ispri­ča­la je.

Naime, ključ­na tema roma­na je lju­bav izme­đu Bekije i Dane, dvi­ju žena, no ona nije tema­ti­zi­ra­na u kon­tek­s­tu queer tematike.

Osim u Albaniji, rad­nja se odvi­ja i u Bugarskoj, u Sofiji, gdje Baskija bje­ži ne bi li dobi­la više moguć­nos­ti i poče­la novi život dale­ko od sre­di­ne u kojoj je odrasla.

Fetus in fetu

Karabaš se doti­če i medi­cin­skog feno­me­na, fetu min fetus, koji je frag­men­tar­no pojav­lju­je u roma­nu. No na kra­ju se doga­đa obrat u meta­fo­ru gdje glav­na juna­ki­nja pre­ki­da sa svo­jim bra­tom. Ona ga prvo pro­gu­ta da bi ga se na kra­ju oslo­bo­di­la. Metafora, ona pre­ki­da s muškim likom, sa svo­jim bra­tom, oslo­bo­di­la se muškos­ti i pos­ta­la žena.

Karabaš je i reda­te­lji­ca pa svom dje­lu pris­tu­pa vizu­al­no, kao da sni­ma film: „Kad pišem pro­zu sve vidim u sli­ka­ma, zato je ovaj roman fil­mi­čan što je pri­mi­je­tio i jedan bugar­ski reda­telj te pri­pre­ma­mo ekra­ni­za­ci­ju. Ja kao da si sta­vim kame­ru u gla­vu i dok pišem pro­zu pro­ma­tram iz kuta sobe. U tom smis­lu oče­ku­jem i da čita­telj kroz sli­ke otkri­je metaforu“.

Prevoditeljica je tije­kom pre­vo­đe­nja ovog roma­na raz­go­va­ra­la s autoricom.

„Sa sva­kim roma­nom nešto novo naučiš. Do tada se nisam bavi­la alban­skim druš­tvom ali sam u nekim izra­zi­ma vidje­la da ima pote­ško­ća. U bugar­skom jezi­ku ima puno tur­ci­za­ma i koris­te čes­to aorist, no komu­ni­ci­ra­la sam s auto­ri­com pa smo zajed­no dola­zi­le do rje­še­nja“, rek­la je Ksenija Banović.

Bugarska knji­žev­nost doživ­lja­va „boom“, tre­nut­no je jako popu­lar­na i tu pos­to­ji poseb­na energija.

„Ima dos­ta talen­ti­ra­ni bugar­skih auto­ra na svjet­skoj razi­ni, poja­vio se neki nov val koji je sti­gao i pri­je nego je Georgi Gospodinov osvo­jio Bookera. Zapadni svi­jet sada obra­ća više pozor­nos­ti i više objav­lju­je bugar­ske auto­re“, rek­la je Karabaš na kraju.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.