29. Sa(n)jam knjige u Istri – Sa(n)jam knjige u knjižnici

Susan Orlean predstavila „Knjigu o knjižnici“

Tekst Paola ALBERTINI • Fotografije Matija ŠĆULAC iz arhiva Sa(n)jam knjige u Istri

29.11.2023.

U sklo­pu pro­gra­ma „Sa(n)jam knji­ge u knjiž­ni­ci“ 29. Sajma knji­ge u Istri, Susan Orlean 27. stu­de­nog pred­sta­vi­la je knji­gu „Knjiga o knjiž­ni­ci“. Razgovor je vodio Emir Imamović Pirke, a uz auto­ri­cu na pro­mo­ci­ji je sudje­lo­vao i ured­nik iz Sandorfa, Ivan Sršen. Riječ je o pri­či o naj­ve­ćoj knjiž­ni­ci ikad spa­lje­noj u Americi, Los Angelesu.

Autorica je sto­ga htje­la spa­li­ti knji­gu, no nika­ko joj to nije pola­zi­lo za rukom.

„Jako volim knji­ge pa mi to nije bilo lako ali htje­la vidje­ti knji­gu kako gori, bilo je to bit­no za moju knji­gu. Prvo sam htje­la spa­li­ti neku knji­gu koju jako volim, ali nisam mogla. Poslije sam to htje­la uči­ni­ti s knji­gom koju ne volim, ali mi se to uči­ni­lo jako nasil­nim, a konač­no mi je suprug donio „Fahrenheit 451“ pa sam to uči­ni­la. Iako to ne bi nikom pre­po­ru­či­la, za mene je to bilo vrlo koris­no i zabav­no iskus­tvo, vrlo dra­ma­tič­no. Knjiga je izgo­rje­la pri­lič­no brzo“, ispri­ča­la je Orlean.

Kako je rek­la, autor knji­ge, Ray Bradbury, 13 je godi­na odla­zio u knjiž­ni­cu i čitao, to mu bila edu­ka­ci­ja jer je bio siro­ma­šan i nije se mogao ško­lo­va­ti. Ondje je, na pisa­čem stro­ju kojeg je unajm­lji­vao za 45 cen­ti dnev­no, napi­sao „Fahrenheit 451“.

Intrigantna tema knjige

Požar u knjiž­ni­ci Los Angelesa izbio je 1986. godi­ne, možda je bio pod­met­nut, bio je naj­ve­ći u ame­rič­koj povi­jes­ti ikad. Knjiga o knjiž­ni­ci bavi se nji­me, to je svo­je­vr­s­na stu­di­ja, ujed­no i tri­ler. Urednik knji­ge sma­tra da će se ona svi­dje­ti hrvat­skim čita­te­lji­ma: „Ima tu i mno­go od LA‑a, pop kul­tu­re i film­ske kul­tu­re te mno­go zanim­lji­vih kro­ki­ja iz povi­jes­ti toga gra­da“, rekao je.

Ta je knji­ga pos­ta­la bes­t­se­ler u Americi jer je zas­no­va­na na jed­noj soci­jal­noj a ne komer­ci­jal­noj tezi, sma­tra Sršen. U tom je poža­ru stra­da­lo goto­vo mili­jun sve­za­ka knji­ge, a koris­ni­ci knjiž­ni­ce pohi­ta­li su pomo­ći. Živjeli su s nje­nom katas­tro­fom kao i s nje­nim usponom.

„Ono što je vrlo zanim­lji­vo, jest da je knjiž­ni­ca kao dom mno­gih lju­di – ondje se sta­nov­ni­ci LA gri­ju, hla­de, kra­te vri­je­me… Ona je kao kra­ljež­ni­ca gra­da što je u knji­zi jako lije­po opi­sa­no“, rekao je Sršen.

„Orlean knjiž­ni­cu opi­su­je i kao jed­no soci­jal­no mjes­to, ne samo za čita­nje i uče­nje ili posu­đi­va­nje knji­ga, nego i kao dom raz­li­či­tim soci­jal­nim struk­tu­ra­ma. Ogroman broj lju­di ne može zamis­li­ti život bez knjiž­ni­ce“, pojas­nio je.

Kako je rek­la auto­ri­ca, to joj je bila izne­na­đu­ju­ća i vrlo emo­tiv­na spoznaja.

„Da su knjiž­ni­ce samo skla­di­šte za knji­ge, one u ovo digi­tal­no doba ne bi ops­ta­le, ali one su mno­go više – one su srce zajed­ni­ce, jed­no od rijet­kih mjes­ta gdje su svi dobro doš­li, ondje svi pri­pa­da­ju“, rek­la je dodav­ši kako knjiž­ni­ce i dalje pos­to­je i zbog toga se i šire – one su dom koji svi dijelimo.

Mjesto za rad

Rekla je da su se u doba Covida u Americi svi pre­se­li­li na rad od kuće i pos­lo­dav­ci ih više ne mogu vra­ti­ti u ured: „No kad ne želi­te nazad u ured, a želi­te se mak­nu­ti od kuće, knjiž­ni­ca je ide­al­no mjes­to za to. Ima brzi inter­net, dos­tup­ne infor­ma­ci­je, mir i tiši­nu, a opet rade­ći ondje ima­te osje­ćaj pripadnosti“.

U Los Angelesu je navi­ka mno­gih mla­dih radi­ti u Starbucks, no tamo su sto­lo­vi mali, gužva veli­ka, a u jed­nom tre­nut­ku moraš i naru­či­ti još jed­nu kavu. Posebno žena­ma nije uvi­jek ugod­no sje­di­ti sami­ma u kafi­ću, ali u knjiž­ni­ci je dru­ga­či­je, ondje su i rodi­te­lji s dje­com, raz­ni pro­fi­li lju­di, sma­tra Orlean.

„To je pre­div­no, nema na svi­je­tu tak­vog mjes­ta. Možda je to even­tu­al­no park, ali on nema inter­net i oso­bu koju može­te zatra­ži­ti neku potreb­nu infor­ma­ci­ju. Knjižnice ima­ju neza­mis­li­vo bogat­stvo“, sma­tra Orlean.

Sršen je kupio knji­gu na putu u Ameriku te je odmah pro­či­tao i svi­dje­la mu se, dje­lo­mič­no i zbog toga što su mu baka i maj­ka bile knjižničarke.

„Knjiga ima dvi­je nara­tiv­ne lini­je, rekao je. Pratimo istra­gu oko poža­ra 1986. koja nikad nije zaklju­če­na ili je, ali bez rezul­ta­ta. Kroz nju ima­mo jedan poli­cij­ski, goto­vo kri­mi­na­lis­tič­ki zaplet oko glav­nog juna­ka ili anti­ju­na­ka, Harry Peaka koji je bio optu­žen no onda zbog nedos­tat­ka doka­za i oslo­bo­đen kriv­nje, iako nika­da nije ni doka­za­no nevin“, ispri­čao je.

Kroz tu suvre­me­nu pri­ču pra­ti­mo rad knjiž­ni­ce i istra­ži­va­nje Orlean na tere­nu. Naime, ona je u više navra­ta posje­ći­va­la glav­nu grad­sku knjiž­ni­cu, ali i nje­ne podruž­ni­ce da vidi kako knjiž­ni­ca funk­ci­oni­ra. Usput se susre­la sa sva­kod­nev­nim reak­ci­ja­ma knjiž­ni­ča­ra i nekim nji­ho­vim, ponaj­vi­še nega­tiv­nim iskus­tvi­ma; doz­na­la je što se sve ondje doga­đa, tko sve dola­zi, što nedos­ta­je knjiž­ni­ci te kroz sva­kod­nev­ne pro­ble­me knjiž­ni­ča­ra stvo­ri­la sli­ku o tome koli­ko oni, uspr­kos pro­ble­mi­ma i nedos­ta­ci­ma, uspi­je­va­ju odr­ža­ti taj sis­tem na nogama.

Druga para­lel­na nara­ci­ja je povi­jest knjiž­ni­ce od osnut­ka u dru­goj polo­vi­ci 19. sto­lje­ća do danas kroz koju pro­ma­tra­mo te knjiž­ni­ča­re goto­vo kao heroje.

„Promatramo što su oni toj knjiž­ni­ci dali i kako su je nado­gra­đi­va­li pa onda vidi­mo ono što je bit­no – kako knjiž­ni­ca od počet­ka pru­ža niz uslu­ga koje se tiču pro­vo­đe­nja slo­bod­nog vre­me­na, tu su kar­ta­ški klu­bo­vi, kvi­zo­vi, encik­lo­pe­dij­ske tele­fon­ske lini­je, dru­že­nja – ispr­va odvo­je­na muška i žen­ska, pa onda inte­gri­ra­na. Održavale su se ondje i broj­ne radi­oni­ce za mla­de, rad­ni­ke, umi­rov­lje­ni­ke, psi­ho­lo­ška pomoć… Te se dvi­je lini­je na kra­ju na jedan lijep način sje­di­ne. Desetci malih pri­ča koje se nado­ve­zu­ju na požar u knjiž­ni­ci LA i sva­ka za sebe bi mogla biti roman“, ispri­čao je Sršen.

Ideja za knjigu

Orlean voli pisa­ti knji­ge o stva­ri­ma o koji­ma nit­ko ne oče­ku­je da se pišu knjige.

„Nešto u meni voli zaves­ti čita­te­lje o neče­mu što mis­le da je dosad­no ili s čim se ne mogu pove­za­ti: „Vjerujem da nema teme koja nije zanim­lji­va, oko koje se ne možeš pove­za­ti, to je moja filozofija“.

Kao spi­sa­te­lji­ca osje­ća da joj je duž­nost uka­za­ti čita­te­lji­ma na teme koje uzi­ma­ju zdra­vo za goto­vo ili o koji­ma ne raz­miš­lja­ju i poka­za­ti im kako su kompleksne.

Orlean je ispri­ča­la kako je sina kao malog vodi­la u knjiž­ni­cu što joj je vra­ti­lo sje­ća­nja na odla­zak u knjiž­ni­cu s majkom.

„Ona me već kao vrlo malu vodi­la u knjiž­ni­cu neko­li­ko puta jed­no i to je za mene bilo goto­vo sve­to iskus­tvo. Mislim da je dois­ta nešto sve­to u odla­sku u knjiž­ni­cu sa svo­jim rodi­te­ljem kad si mali. Tamo imaš slo­bo­du uze­ti što god, nema ogra­ni­če­nja kao u trgo­vi­na­ma kada ti kažu da oda­be­reš samo jed­nu knji­gu. U knjiž­ni­ci imaš sve, to je za dije­te čarob­no okru­že­nje gdje je sve mogu­će“, izja­vi­la je.

Mama joj je zna­la reći da bi volje­la biti knjiž­ni­čar­ka. Bilo je sto­ga nešto dois­ta emo­tiv­no u iskus­tvu odla­ska u knjiž­ni­cu o čemu godi­na­ma nije raz­miš­lja­la, no kako je rek­la, bila je pre­plav­lje­na dubo­kim emo­ci­ja­ma: „Pitala sam se zašto nam knjiž­ni­ce toli­ko zna­če, raz­miš­lja­la kako o kako o tome pisa­ti knji­gu. Prilikom jed­nog obi­la­ska knjiž­ni­ce u LA‑u, doz­na­la sam da je ondje izbio velik požar i tada mi se upa­li­la lam­pi­ca“, doda­la je.

 

Istraživački pro­ces je tra­jao četi­ri i pol godi­ne, a pisa­nje knji­ge još dvi­je. Količina poda­ta­ka u knji­zi je impre­siv­na. Primjerice, u knjiž­ni­ci je nepo­vrat­no uni­šte­no 700.000 knji­ga, a ošte­će­no 700.000. pono­vo je otvo­re­na tek sedam godi­na nakon požara.

„Imala sam novi­nar­ski osje­ćaj istra­ži­va­ti o tome što su knjiž­ni­ce, kako rade, bila je to goto­vo kao ana­li­za. Zanimao me taj mis­te­rij, tko bi spa­lio knjiž­ni­cu i tada sam shva­ti­la da tu knji­gu moram napi­sa­ti“, rek­la je dodav­ši kako je to bio pro­ces, a pri­ča je ispa­la zanim­lji­vi­ja nego što je to mogla i sanjati.

Kako ju je mama upoz­na­la s knjiž­ni­com i želje­la pos­ta­ti knjiž­ni­čar­ka, kad joj je rek­la temu knji­ge, bila je odu­šev­lje­na. Ubrzo nakon toga dobi­la je demen­ci­ju i s vre­me­nom poče­la po malo gubi­ti pam­će­nje i na čudan način bila je to ana­lo­gi­ja na palje­nje knjižnice.

„Počela sam osje­ća­ti da su knjiž­ni­ce naše kolek­tiv­no sje­ća­nje i izgu­bi­ti ih bilo je kako izgu­bi­ti pam­će­nje – svi mi sadr­ži­mo knjiž­ni­cu naših živo­ta. Naišla sam na izre­ku iz Senegala gdje kada net­ko umre kažu da mu se knjiž­ni­ca izgu­bi­la“, ispri­ča­la je Orlean te zaklju­či­la kako razu­mi­je ljud­sku pove­za­nost s knjižnicom.

One pred­stav­lja­ju čovje­čans­tvo i zato su nam dra­go­cje­ne, a upra­vo zbog toga pale ih u ratovima.

Bilo joj je iza­zov­no u knji­zi pove­za­ti pri­če koje se doga­đa­ju u raz­li­či­tim vre­men­skim peri­odi­ma. U počet­ku je htje­la pisa­ti samo o poža­ru, ali je shva­ti­la da je to nemo­gu­će jer već i sama zgra­da knjiž­ni­ce koja je spo­me­nik kul­tu­re ima svo­ju pri­ču, a stal­no je naila­zi­la na nove pri­če pove­za­ne s tom knjižnicom.

„Ispalo je da je to i pri­ča o povi­jes­ti žena u knjiž­ni­ci. Bila sam šoki­ra­na kad sam saz­na­la da su ondje radi­li samo knjiž­ni­ča­ri i da u knjiž­ni­cu nisu smje­le žene, ali ni dje­ca. Tako sam saz­na­la i da su mno­ge žene koje su vodi­le knjiž­ni­ce bile pioni­ri i gura­le su gra­ni­ce knjiž­ni­ca i žen­skih ulo­ga u druš­tvu“, rek­la je.

Sršen je dodao da je „Knjiga o knjiž­ni­ci“ iznim­na jer je Orlean pre­poz­na­la spe­ci­fič­nu narav i vri­jed­nost knjiž­ni­ce u odno­su na nje­zi­ne koris­ni­ke i čla­no­ve, na čitav jedan grad i objas­ni­la da je pro­tok vre­me­na u jed­noj zajed­ni­ci pri­la­go­đen pul­su te zajed­ni­ce kroz knjižnicu.

„Političke i eko­nom­ske pro­mje­ne, rato­vi, to dola­zi kao šok zajed­ni­ci, svi ga doživ­lja­va­ju na dru­ga­či­ji način, a u knjiž­ni­cu dola­ze iz inte­re­sa i zna­ti­že­lje te ona stva­ra neki dru­gi pro­tok i poima­nje vre­me­na. Ova knji­ga je uspje­la pri­ka­za­ti grad kroz život sa knjiž­ni­com i poseb­no zanim­lji­vo, nje­go­vu ovis­nost o knjiž­ni­ci“, zaklju­čio je Sršen.