29. Sa(n)jam knjige u Istri – Doručak s Kristianom Novakom

„Treba nam više građanske hrabrosti“

Tekst Paola ALBERTINI • Fotografije Tanja DRAŠKIĆ SAVIĆ iz arhiva Sa(n)jam knjige u Istri

28.11.2023.

Kristian Novak, jedan od naj­či­ta­ni­jih hrvat­skih suvre­me­nih knji­žev­ni­ka, u subo­tu, 25. stu­de­nog gos­to­vao je na prvom ovo­go­diš­njem Doručku s auto­rom kojeg je vodio Aljoša Pužar. Novak koji je izme­đu osta­lo­ga kara­tist, kro­atist i ger­ma­nist, na Doručku je ispri­čao kako je počeo pisa­ti. Naime, nje­gov prvi sas­tav, u 1. raz­re­du osnov­ne ško­le u kojem je sla­gao da mama voli pegla­ti, uči­te­lji su poka­zi­va­li sta­ri­jim raz­re­di­ma kao pri­mjer dobrog sas­ta­va. Imao je, ipak pro­ble­ma sa pisa­njem sas­ta­va i gramatikom.

„Ništa nije uka­zi­va­lo da ću pos­ta­ti pisac, niti sam raz­miš­ljao o tome, ali u sred­njoj ško­li pro­fe­sor je s nama i izvan škol­skog pro­gra­ma radio na pisa­nju i poti­cao nas. I danas sam s nji­ma u kon­tak­tu“, ispri­čao je Novak.

Zanimljivo je da mu kao gas­tar­baj­te­ru nije išao hrvat­ski, no na kra­ju je ispa­lo da ga je čak i pre­da­vao. Iako je sad već dugo Zagrepčanin, Novak je pono­san na svo­ju rad­nič­ku kla­su i seosko okru­že­nje u kojem je odras­tao. Iako voli grad on mu crpi ener­gi­ju i nada se jed­nom vra­ti­ti u rod­no Međugorje. Govoreći o sta­nju u drža­vi, Novak ne mis­li da je sve crno, kaže da se vide poma­ci, no sma­tra da smo još u opas­nos­ti da bude­mo u pse­udo demo­kra­ci­ji, stva­ra se samo ilu­zi­ja slobode.

„Moje Međimurje je tole­rant­no. Ono mi puno zna­či, mjes­to je to moga odras­ta­nja, ono se povi­jes­no dru­ga­či­je razvi­ja­lo od ostat­ka Hrvatske, ondje ima­mo suži­vot rom­skog i većin­sko hrvat­skog sta­nov­niš­tva“, ispri­čao je.

Građanska pravda, poštenje, hrabrost

Pužara je zani­ma­lo što Novak mis­li – kakav bi u ovim vre­me­ni­ma tre­bao biti pošten građanin.

„U ovim našim vre­me­ni­ma on bi tre­bao biti hra­bar, ali ne samo za sebe nego i za dru­ge. Strah mi je zanim­ljiv moment u među­ljud­skim odno­si­ma jer je to jedi­na emo­ci­ja nakon koje se sve sve­de na samo dvi­je moguć­nos­ti: možeš pobje­ći ili se suko­bi­ti“, kaže Novak te nastavlja:

„Ako bi pobje­gao, on bi nami­rio sebe, ako se suprot­sta­viš ti možda zavr­šiš loše, ali si napra­vio čin otpo­ra koji nuž­no mora utje­ca­ti na dru­ge i na sus­tav, sto­ga mi se čini da nam tre­ba više gra­đan­ske hrabrosti“.

Novak sma­tra i da mora­mo podr­ža­ti zvi­žda­če. Svojim liko­vi­ma daje tu nekak­vu hra­brost koju bi i sam volio ima­ti, tako se, kaže, može arti­ku­li­ra­ti jezik kojim iska­zu­je nezadovoljstvo.

U svom pisa­nju kre­će od poje­din­ca koji se nala­zi u nekak­vom sus­ta­vu i poku­ša­va se s tim izbo­ri­ti, ali ne vje­ru­je u sna­gu knji­ge: „Ne mis­lim da ona odmah mije­nja nešto u druš­tvu, ali dobra knji­žev­nost nam može dati jezik da iska­že­mo naše neza­do­volj­stvo, da iza­đu ide­je koje nas ohra­bru­ju na pro­mje­ne i otpor“.

Karate mu je bio put u svijet

Sport mu je dao puno. Naime, kao deč­ko koji je odras­tao na selu, a htio je vidje­ti svi­jet, to je mogao uči­ni­ti jedi­no igra­ju­ći nogo­met ili tre­ni­ra­ju­ći karate.

„Meni je kara­te išao bolje. S nama su dobro radi­li i u tri godi­ne me pri­pre­mi­li da uđem u repre­zen­ta­ci­ju Hrvatske“, ispri­čao je.

No potom su kre­nu­le ozlje­de i zamor mate­ri­ja­la, a sti­gli su i mla­đi od nje­ga te se iz spor­ta povu­kao na vrijeme.

„Sport mi je dao puno, bio je to pro­du­že­tak ado­les­cen­ci­je, men­tal­na sna­ga, strp­lji­vost i vje­ra“, kons­ta­ti­rao je.

Govoreći o ured­ni­ci­ma u Hrvatskoj, rekao je kako ih ima­mo dobrih, a on je sa svo­jim tek­s­tom cilja­no išao Kruni Lokotaru.

„Čuo sam da on voli radi­ti s mla­dim i neafir­mi­ra­nim knji­žev­ni­ci­ma, a ja sam bio spre­man uči­ti“, rekao je. No kad mu je pos­lao e‑mail, Lokotar ga je odbio. Kasnije su se sre­li i upoz­na­li te i ostva­ri­li suradnju.

Novak napo­mi­nje kako tre­ba čita­ti hrvat­ske auto­ri­ce i auto­re jer ima­mo pro­duk­ci­ju vri­jed­nu div­lje­nja, a mala smo zem­lja: „Posebno isti­čem zbir­ke poezi­je i zbir­ke pri­ča, ali i romane“.

Pisanje je samot­njač­ki posao, rekao je Novak koje­mu nika­da nije bilo u inte­re­su dru­že­nje s osta­lim knji­žev­ni­ci­ma. Kako je rekao, zani­ma­ju ga one pri­če s dna, u nji­ma pro­na­la­zi pros­tor za kana­li­zi­ra­nje zavis­ti, tuge… U sva­kom od nje­go­vih liko­va, priz­na­je, ima malo nje­ga samo­ga – kako kaže, pišu­ći o sebi toga se oslo­ba­đa i slo­bod­ni­ji ide dalje.

Novaka je ses­tra nauči­la čita­ti sto­ga mu je ona vrlo važ­na. Naime, imao je četi­ri godi­ne kad je naučio čita­ti, ona mu je uvi­jek pok­la­nja­la knji­ge, a kas­ni­je je čitao nje­zi­nu fakul­tet­sku literaturu.

Pozitivnim sma­tra što se u našem obra­zo­va­nju poti­če pisa­nje i pri­ča­nje na dijalektu.

„Valja obra­zo­va­ti lju­de da budu funk­ci­onal­no pisme­ni što zna­či da se koris­te dija­lek­tom i stan­dard­nim jezi­kom kad je to potreb­no“, kaže Novak.

Na pita­nje boji li se da će mu umjet­na inte­li­gen­ci­ja odu­ze­ti posao kao pis­ca, odgo­va­ra nega­tiv­no: „Razlika je kad tekst piše oso­ba sa svo­jim čež­nja­ma i stra­ho­vi­ma. No strah me koli­ko ona može uprav­lja­ti, pri­mje­ri­ce izbor­nim rezul­ta­ti­ma, kapi­ta­lom i slično“.

Na kra­ju je rekao da kao otac nas­to­ji svo­ju dje­cu uči­ti da poku­ša­ju volje­ti svi­jet, a ne boja­ti ga se.