„Sve je samo tren i bez trena nema vječnosti“-

(Ne)vidljivi – mladi u kulturi: Snježana Vračar Mihelač predstavila svoj poetski prvijenac „Kad zatvorim oči vidim modro“

Tekst Daniela KNAPIĆ : Fotografije D. KNAPIĆ i arhiva Radio Rojca

19.12.2023.

Posljednje ovo­go­diš­nje jav­no doga­đa­nje u Dnevnom borav­ku Rojca bila je, proš­log čet­vrt­ka uve­čer, poet­ska večer ljub­ljan­ske Puležanke Snježane Vračar Mihelač. Nju i nje­nu prvu knji­gu „Kad zatvo­rim oči vidim modro“ pred­sta­vi­la je Gordana Trajković, s kojom pri­ja­te­lju­je još od sred­njo­škol­skih i stu­dent­skih vre­me­na. U to su doba Snježanu zva­li nadim­ci­ma Snele i Sneks, pa je tako i tije­kom ove veče­ri naj­češ­će oslovljavana.

Snježanina zbir­ka „Kad zatvo­rim oči vidim modro“ na VIII. Presingovom kon­kur­su za naj­bo­lju neo­bjav­lje­nu zbir­ku pje­sa­ma i kon­cem 2022. godi­ne nagra­đe­na objav­lji­va­njem u edi­ci­ji „Prisustva“,  u izda­nju Društva za afir­ma­ci­ju kul­tu­re – Presing izda­vaš­tva iz Milanovca. Prilikom dodje­le nagra­de, žiri je oci­je­nio kako je: „auto­ri­ca odmje­re­no i nepre­ten­ci­oz­no, a veoma suges­tiv­no uvuk­la čita­oce u svje­tlu­ca­vi poet­ski svi­jet fine nos­tal­gi­je i rados­ti sje­ća­nja, bla­ge iro­ni­je mire­nja sa upam­će­nim stva­ri­ma koje u sadaš­njem tre­nut­ku ne iskr­sa­va­ju kao ele­men­ti (auto)biografije, već kao same poet­ske činje­ni­ce – sve ono što je osta­lo, pre­tvo­re­no je u pjesmu.“

U Puli je knji­ga već pro­mo­vi­ra­na, lani u SKC‑u, a do ove pri­go­de doš­lo je nedav­nim sin­kro­ni­ci­tet­nim susre­tom dvi­ju pri­ja­te­lji­ca i Gordaninim odu­šev­lje­njem ovom zbir­kom koju sma­tra pra­vim dra­gu­ljem. Njeno prvo pita­nje odno­si­lo se na splet okol­nos­ti koji je doveo do objav­lji­va­nja prve knji­ge u nešto „zre­li­jim“ godinama..

„Kada poči­nješ u nekim sred­njim godi­na­ma, nemaš iskus­tva, odnos­no nisi se ostva­rio na hrvat­skoj kul­tur­noj sce­ni, pišeš na hrvat­skom, a živiš u Sloveniji, stva­ri su vrlo kom­plek­s­ne. U biti stal­no sam raz­miš­lja­la ima li ikak­vog smis­la pisa­ti?“, priz­na­la je Snježana, doda­ju­ći: „Smatram da čovjek tre­ba stal­no uči­ti i isku­ša­va­ti nove stva­ri, jer –zamje­nji­vi smo…“ Našalila se kako bi joj u CV‑u moglo pisa­ti: „Studirala je eko­no­mi­ju, ali nije eko­no­mič­na, sto­ga nikad nije radi­la u stru­ci.“ Bavila se raz­li­či­tim dru­gim stva­ri­ma, uvi­jek je nešto pisa­la, pre­vo­di­la, uči­la raz­ne zana­te, bila i na teča­ju Zvuk i svje­tlo na Metelkoj u Ljubljani… Studirala je i živje­la u Zagrebu, potom godi­nu dana na Plitvicama gdje je radi­la na pro­jek­tu eko-turiz­ma i odr­ži­vog razvo­ja, da bi se konač­no zbog lju­ba­vi pre­se­li­la u Ljubljanu. Tu se zapra­vo već dugo bavi pisa­njem, ali dru­ga­či­jim – zajed­no sa supru­gom pokre­nu­la je fir­mu koje se bavi pro­gra­mi­ra­njem web apli­ka­ci­ja. Piše autor­ske i mar­ke­tin­ške tek­s­to­ve, te pre­vo­di sa slo­ven­skog na hrvat­ski jezik. To je, s jed­ne stra­ne, i dobro jer učiš kon­ciz­no pisa­ti, vjež­baš raz­lu­či­va­ti bit­no, odba­ci­va­ti viško­ve, napo­me­nu­la je Gordana i Snele se složila.

S vre­me­nom je, među­tim, poče­la osje­ća­ti potre­bu za osob­ni­jim i poet­ski­jim pisa­njem, te joj se njen Twitter račun pre­tvo­rio u mjes­to bije­ga od rek­la­ma, gdje bi povre­me­no zabi­lje­ži­la koju crti­cu i „izli­je­va­la dušu“. Iz tih su frag­me­na­ta kas­ni­je izras­le dulje pje­sme. „Sad je to zaokru­žen pro­jekt, želiš obja­vi­ti, tra­žiš izdavače…počneš se pita­ti kako uop­će izda­ti knji­gu, da li samo­iz­da­ti?“, pri­ča­la je Snele dalje, navo­de­ći sve peri­pe­ti­je koje su je, nju koja za sebe kaže da nema podu­zet­nič­ku žilu i nije ambi­ci­oz­na, na kon­cu dove­le do objav­lji­va­nja zbir­ke u Srbiji.

Snježana piše na hrvat­skom jezi­ku, živi u Sloveniji, knji­ga je izaš­la kao rezul­tat natje­ča­ja u Srbiji, a tek­s­to­vi su joj zas­tup­lje­ni i objav­lji­va­ni u cije­loj biv­šoj Jugoslaviji. „Prava pri­ča iz regi­jo­na“, komen­ti­ra­la je Gordana, doda­ju­ći kako Snekini preg­nant­ni sti­ho­vi bez rime i inter­punk­ci­je dono­se raz­lom­lje­ne pri­če, niz kon­den­zi­ra­nih, kom­pri­mi­ra­nih sli­ka, pre­kras­nih blje­sko­va sje­ća­nja, pri­je sve­ga vizu­al­nih, ali i tak­til­nih, miris­nih… s mno­gim zajed­nič­kim nos­tal­gič­nim momen­ti­ma koje dije­li­mo iz proš­los­ti. Knjiga je podi­je­lje­na u pet cje­li­na, u koji­ma su u prvom frag­men­ti sje­ća­nja, dru­ga cje­li­na se lis­ta kao obi­telj­ski album, tre­ća „Sve je lako“ pro­že­ta je humo­rom, u čet­vr­toj cje­li­ni se ispre­pli­ću život i umjet­nos­ti, dok peto poglav­lje pru­ža uvid i u Snježanin soci­jal­ni anga­žman. Snježanini sti­ho­vi, poseb­no oni koji evo­ci­ra­ju sli­ke iz malih dana aso­ci­ra­li su Gordanu Trajkoivć na reče­ni­cu iz jed­nog crta­nog fil­ma „Ljudi ne dola­ze iz nekog mjes­ta, nego iz svog dje­tinj­stva“. Dodala je kako, zahva­lju­ju­ći svo­joj ulo­zi Bake Librić, ima pri­li­ku čita­ti puno nas­lo­va iz dje­čje lite­ra­tu­re, što sma­tra poseb­no vri­jed­nim jer su u nji­ma saže­te sve važ­ne život­ne upu­te za lijep, dobar i pra­vi­čan život.

Kako je Snježana dois­ta kre­nu­la s poezijom?

Na Radio Študentu ju je 2019. te pri­vuk­la infor­ma­ci­ja o radi­oni­ci za lju­de koji se žele bavi­ti poezi­jom, a govo­re jed­nim od jezi­ka biv­še drža­ve i pri­ja­vi­la se. „Dugo mi je tre­ba­lo da se u pisa­nju opus­tim i mis­lim da mi je naj­vi­še pomo­gao Ivan Antić, jedan od men­to­ra na radi­oni­ca­ma, koji je rekao „Poezija nas­ta­je kad izgu­biš kon­tro­lu““, pri­ča­la je Snele.

Objavljena u neko­li­ko zbor­ni­ka i anto­lo­gi­ja, „Kad zatvo­rim oči vidim modro“, nje­na je prva samos­tal­na zbir­ka. Snježana sma­tram da poezi­ja ima moć pro­mi­je­ni­ti čita­te­lja, a ako pro­mi­je­niš jed­nu oso­bu, mije­nja se cije­li svi­jet. Zadatak umjet­ni­ka je da budu kri­tič­ni, mag­net­na rezo­nan­ca duše, ali i druš­tva. Najteže joj je ipak pisa­ti anga­ži­ra­nu poezi­ju, jer onda mora iza­ći iz poli­tič­kog regis­tra i poeti­zi­ra­ti vlas­ti­te akti­vis­tič­ke ide­je. Već neko vri­je­me nje­gu­je tu ide­ju da napi­še cik­lus pje­sa­ma o dezer­te­ri­ma koje sma­tra pra­vim hero­ji­ma, čak i ako su odbi­li nosi­ti oruž­je iz „sebič­nih“ raz­lo­ga poput spa­ša­va­nja vlas­ti­te gla­ve. Na kra­ju i nje­na zbir­ka zavr­ša­va auto­iro­ni­jom u pje­smi “Hoću li uspje­ti spa­si­ti svi­jet” i sti­ho­vi­ma „kak­va sam super­ju­na­ki­nja / možda ga neću spa­si­ti /  ali sam se zabavljala.“

Razgovor je bio pro­ša­ran čita­njem poje­di­nih pje­sa­ma, a naj­sr­dač­ni­je su prim­lje­ne one u koji­ma se mogu pre­poz­na­ti svi Puležani, u sli­ka­ma poput sje­ća­nja na 1986. kad je u Puli sni­jeg lije­po napa­dao i dje­ca (ona koju „rodi­te­lji ne vode na ski­ja­nje“) su kao nepro­mo­či­vu zašti­tu na noga­ma  vezi­va­la plas­tič­ne vre­ći­ce. Kako je u publi­ci bila i Snekina ses­tra, koja se u knji­zi čes­to spo­mi­nje (naša­li­la se „ja i ne čitam knji­ge u koji­ma mene nema“), kao i uči­telj knji­žev­nos­ti iz osnov­ne ško­le, te pri­ja­te­lji­ce koje su pre­da­no čita­le nje­ne pje­sme, doda­ju­ći koris­ne suges­ti­je. Njihova Sneki im se svi­ma zahva­li­la, pri­sje­tiv­ši se još jed­nog deta­lja- godi­ne kad su ses­tra i ona dobi­le nagra­du škol­ske knjiž­ni­ce za naj­ve­ći broj pro­či­ta­nih knjiga.

Gordana je („da ne izmiš­ljam, jer nisam vidje­la bolji opis“) pro­či­ta­la i frag­ment jed­ne lije­pe recen­zi­je ove zbir­ke koju je napi­sa­la Biljana Žikić, a Snježana je doda­la kako bi ga mogla i otis­nu­ti na nekom slje­de­ćem izdanju.…

“I evo me na sun­cu i noćas, u mor­skoj vodi, u pesku, na žur­ka­ma, na putu, na tala­si­ma pro­laz­nos­ti koju prvi put ne čitam kao žalos­nu poja­vu zbog koje pati­mo i žudi­mo za pro­hu­ja­lim vre­me­ni­ma, već kao zabav­nu, pro­toč­nu, punu, stal­no pro­men­lji­vu i uzbud­lji­vu, koja teče nepres­ta­no, koja nema ni kra­ja ni počet­ka, kao stal­nu cik­lič­nost. Jer leto se zapra­vo nikad ne zavr­ša­va, uvek nam dola­zi sle­de­će leto i mi nikad ne odras­te­mo jer ko je taj koji odre­đu­je kada više nismo deca, gde je gra­ni­ca izme­đu detinj­stva i odras­los­ti, izme­đu sna i jave, izme­đu počet­ka i kra­ja. “Zauvijek je samo trep­taj.” Tren, trep­taj, sli­ka, ose­ćaj, dodir, uhva­ćen pogled u retro­vi­zo­ru, miris u pro­la­zu, so na koži, muzič­ki takt, kao kad pos­le dugog žmu­re­nja otvo­ri­mo oči na pla­ži i sve boje se sto­pe u vre­lu, žutu izma­gli­cu. Sve je samo tren i bez tre­na nema vječnosti.“