(Ne)vidljivi – mladi u kulturi

Razgovor: Korin(a) Hunjak – „Svjedočimo renesansi mladih strip talenata“

Tekst Paola ALBERTINI • Fotografije iz arhiva 29. Sa(n)jam knjige u Istri

07.12.2023.

Korin(a) Hunjak bila je jed­na od goš­ća 29. Sa(n)jam knji­ge u Istri u pro­gra­mu Hop lek­ti­ra. Korin(a) je vizu­al­na umjet­ni­ca s foku­som na ilus­tra­ci­ju, strip i dizajn. Diplomirala je pri Akademiji pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti Sveučilišta u Rijeci, gdje tre­nut­no i radi. O podru­čju nje­nog dje­lo­va­nja, čita­nju i stri­pu, raz­go­va­ra­li smo po zavr­šet­ku ovo­go­diš­njeg Sajma.

Bila si u Puli. Kakvi su dojmovi sa Sajma?

Atmosfera je bila stvar­no osvje­ža­va­ju­ća, pogo­to­vo s veli­kim bro­jem mla­dih lju­di koje sam vidje­la na raz­nim doga­đa­ji­ma na Sajmu – to mi uli­je­va nadu u buduć­nost i da sve to što radi­mo i tiska­mo ima nekog smis­la. Sama orga­ni­za­ci­ja je bila izvr­s­na – svi uklju­če­ni su bili izu­zet­no lju­baz­ni i sva­ka nedo­umi­ca se rije­ši­la brzo i eks­pe­di­tiv­no. Cijelo iskus­tvo je bilo vrlo lije­po i opu­šte­no, a sam dio pro­gra­ma na kojem sam ja sudje­lo­va­la je pro­šao glat­ko i vrlo zabav­no. Vibor i Vjeran Juhas su odlič­ni mode­ra­to­ri i imam dojam da su baš pogo­di­li koje teme će biti zanim­lji­ve ško­lar­ci­ma koji su bili glav­ni gos­ti programa.

Čini li ti se da mladi danas čitaju? Čitaju li stripove?

Kao i uvi­jek, mis­lim da sve ovi­si od oso­be do oso­be. Ne mogu gene­ra­li­zi­ra­ti, ali sude­ći po koli­či­ni mla­dih lju­di koji se pri­jav­lju­ju na raz­ne natje­ča­je za obja­vu stri­pa, ite­ka­ko je inte­res velik i čak mi se čini da Hrvatska, a i susjed­ne drža­ve doživ­lja­va­ju svo­je­vr­s­nu rene­san­su mla­dih strip tale­na­ta koji vrlo odluč­no kro­če u autor­ske vode. Takve mla­de sna­ge sigur­no ima­ju već poza­maš­nu kilo­me­tra­žu pro­či­ta­nog stri­pa iza sebe, ako je sudi­ti po izvr­s­noj kva­li­te­ti nji­ho­vih rado­va i zre­los­ti nji­ho­vog pris­tu­pa pri­ča­nju priča.

Ovogodišnja glavna tema sajma bila je upravo strip. Koliko je on možda zapostavljen naspram druge literature?

Pod doj­mom sam da se strip naža­lost i dalje stav­lja u neku „nižu“, manje vri­jed­nu kate­go­ri­ju u jav­nom miš­lje­nju od one u kojoj je kla­sič­na knji­žev­nost. Također se čes­to shva­ća kao nešto što je samo za mla­de i dje­cu te kao da nema neku vri­jed­nost dalje od potroš­ne, lako pro­bav­lji­ve i brze zaba­ve. No stvar­nost ne može biti dalja od te pre­dra­su­de, kako ima uis­ti­nu zre­lih, dubo­kih i čak eks­pe­ri­men­tal­nih stri­po­va koji bez pro­ble­ma mogu sta­ja­ti bok uz bok s „kla­si­ci­ma“ knji­žev­nos­ti. Načini na koji se auto­ri i auto­ri­ce igra­ju s tem­pom toka rad­nje, pris­tu­pom vizu­al­nom sti­lu i jezi­ku te višes­loj­nos­ti tek­s­tu­al­nog i sli­kov­nog zna­če­nja je zais­ta ins­pi­ra­ti­van i žao mi je što na ovim podru­čji­ma ne pos­to­ji jača svi­jest o tome. Uglavnom se u popu­lar­noj kul­tu­ri pojam stri­pa svo­di na već odav­no poz­na­te seri­ja­le i veli­ke fran­ši­ze, koje nisu same po sebi loše, ali kat­kad dobi­vam osje­ćaj da ima­ju ten­den­ci­ju istis­nu­ti neke osob­ni­je i jedins­tve­ni­je rado­ve koji bi mogli zasja­ti samo da im se da pros­tor za to.

Kad i kako si se počela baviti ilustracijom?

Kao vje­ro­jat­no i veći­na mojih kole­gi­ca i kole­ga, crtam od male­na i teško je defi­ni­ra­ti kad je toč­no moj dje­čji hobi pre­ras­tao u nešto ozbilj­ni­je što bi se moglo nazva­ti svjes­nim ilus­tri­ra­njem. Studirala sam i diplo­mi­ra­la gra­fič­ki dizajn, no kroz stu­dij sam se puno više bavi­la crta­njem, pa sam tako u tom peri­odu naj­vi­še dobi­va­la pos­lo­ve veza­ne uz to polje dje­lo­va­nja. Jedna stvar je vodi­la dru­goj i shva­ti­la sam da uop­će nije loše pre­us­mje­ri­ti svoj pro­fe­si­onal­ni rad u tom smje­ru, kako je potraž­nja uvi­jek pri­sut­na, a bav­lje­nje ilus­tra­ci­jom, pa tako i stri­pom mi pri­či­nja puno veći uži­tak nego nešto dru­go što bi mogla radi­ti u polju gra­fič­kog dizaj­na. I tako sam se na neki način pri­rod­nim tokom stva­ri spe­ci­ja­li­zi­ra­la u tih neko­li­ko polja u koji­ma i danas radim i stva­ram. Katkad mi se čini da i nisam ima­la pre­vi­še izbo­ra u sve­mu tome već da sam išla lini­jom manjeg otpo­ra i uvi­jek radi­la samo ono što mi je bilo naj­dra­že – što je u mom slu­ča­ju sre­ćom ispa­lo dobro.

Tvoje područje djelovanja je široko – od oslikavanja slikovnica do dizajniranja aplikacija. Što ti je najdraže?

U zad­nje vri­je­me upra­vo rad na autor­skim stri­po­vi­ma mi je naj­bli­ži srcu, jer mi dopu­šta da ispri­čam vrste pri­ča koje već dos­ta dugo nosim u gla­vi i sad imam dovolj­no zre­los­ti i zna­nja da ih lak­še nego pri­je mogu sta­vi­ti na papir i napo­kon oži­vje­ti u stvar­nom svi­je­tu. Rad na stri­pu mi tako­đer dozvo­lja­va da se slo­bod­no igram sa raz­nim nje­go­vim ele­men­ti­ma – od kadri­ra­nja, gra­fič­kog sti­la crte­ža, vari­ja­ci­ja u upi­si­va­nju tek­s­ta do nekih možda malo neo­bič­ni­jih nara­tiv­nih sred­sta­va u pri­ča­nju pri­če. Sve u sve­mu, vrlo plod­no tlo i igra­li­šte za ispro­ba­va­nje raz­nih ide­ja koji­ma možda ne bi bilo mjes­ta u ilustraciji.

Reci nam malo više o Strip – PREFIKS‑u.

Strip-PREFIKS je časo­pis za kul­tu­ru i umjet­nost, s pri­mar­nim foku­som na ilus­tra­ci­ji i stri­pu. Prije sve­ga je pro­izvod lju­ba­vi, i to ured­nič­kog tima Marka Dješke, Mihaele Erceg, Saše Paprića i mene. Sve radi­mo na volon­ter­skoj bazi, a cilj nam je pred­sta­vi­ti i na strip sce­nu uves­ti mla­de sna­ge stri­pa u regi­ji, bok uz bok sa već eta­bli­ra­nim ime­ni­ma, kako bi digli nji­ho­vu vid­lji­vost i pru­ži­li im pri­li­ku za izda­va­nje svog rada. Zasad su tri bro­ja vani, usko­ro će i čet­vr­ti, a naj­ve­ća pohva­la nam je bila kad je dru­gi broj PREFIKS‑a osvo­jio nagra­du za naj­bo­lji strip časo­pis na Supertoon fes­ti­va­lu ani­ma­ci­je i stri­pa u Šibeniku. Pored toga, zahva­lju­ju­ći Sašinom neumor­nom pisa­nju natje­ča­ja i bri­zi o finan­cij­skoj kons­truk­ci­ji izda­vaš­tva udru­ge Hrvatski autor­ski strip u sklo­pu koje PREFIKS izla­zi, uspje­li smo dobi­ti finan­cij­sku pot­po­ru za nje­go­vo objav­lji­va­nje od Ministarstva kul­tu­re i medi­ja Republike Hrvatske, što puno zna­či za pla­ni­ra­nje buduć­nos­ti i osje­ćaj sigur­nos­ti, koji je rije­dak kod malih izda­va­ča kao što smo mi.

Dobitnica si više nagrada. Koliko ti one znače?

Drago mi je kada se pre­poz­na vri­jed­nost mog rada, i defi­ni­tiv­no mi nagra­de poma­žu u odre­đe­nim situ­aci­ja­ma, kao kod pisa­nja natje­ča­ja gdje se sva­ka lini­ja u živo­to­pi­su bro­ji i odre­đu­je hoće li se dobi­ti sred­stva za rad na nekom pro­jek­tu ili ne. Ali pored toga, mis­lim da u ovom tre­nut­ku nagra­de više zna­če mojim rodi­te­lji­ma nego meni, kako oni više stig­nu uži­va­ti u nji­ma. ja više-manje ska­čem s pro­jek­ta na pro­jekt i uvi­jek je neka žur­ba u igri pa se zapra­vo rijet­ko stig­nem osvr­nu­ti i stvar­no „doži­vje­ti“ tu pohva­lu mog rada na način na koji bi možda trebala.

Što bi poručila mladima iz tvoje branše koji tek kreću u svijet zapošljavanja i profesionalnog djelovanja? Imaš li kakav savjet?

Svatko ima svoj put i teško je gene­ra­li­zi­ra­ti ovak­ve stva­ri – ono što je funk­ci­oni­ra­lo meni, neće možda funk­ci­oni­ra­ti nekoj dru­goj oso­bi u slič­noj situ­aci­ji. U sve to je uklju­če­no i jako puno sre­će, da nisam bila na pra­vom mjes­tu u pra­vo vri­je­me, stva­ri bi danas puno dru­ga­či­je izgle­da­le u odre­đe­nim pogle­di­ma, tako da je u sve to uklju­če­no i malo više sile. Sad kad smo rije­ši­ti taj „dis­cla­imer“, moj savjet bi bio da mla­de oso­be ponaj­pri­je rade na vid­lji­vos­ti svog rada u bran­ši u kojoj se žele pro­fi­li­ra­ti. Ako vas zani­ma strip, bje­so­muč­no šalji­te rado­ve na raz­ne doma­će i stra­ne časo­pi­se s otvo­re­nim, a i zatvo­re­nim – nikad se ne zna, pozi­vi­ma. Ako vas zani­ma ilus­tra­ci­ja, davi­te izda­va­če koji­ma se svi­đa­te s vašim por­t­fo­li­jom, pri­mje­ri­ma rado­va i goto­vim „mock“ sli­kov­ni­ca­ma… Svaki smjer ima svoj put.

Osim toga, ono što je meni možda naj­vi­še pomo­glo i čega se poku­ša­vam čvr­sto drža­ti, iako je kat­kad nemo­gu­će, jest da se jas­no raz­dvo­ji vri­je­me rada i vri­je­me uži­va­nja – vrlo je lako zapas­ti u „bur­no­ut“ kad je ono što radi­mo za novac ujed­no i hobi kojeg voli­mo, pa malo pre­tje­ra­mo i dove­de­mo se u sta­nje iscrp­lje­nos­ti, zasi­će­nja ili jed­nos­tav­no boles­ti usli­jed, goto­vo uvi­jek nepo­treb­nog, iscrp­lji­va­nja i cje­lod­nev­nog rada. Odmor je neo­pi­si­vo važan kako bi se rese­ti­ra­li, opus­ti­li i bili sprem­ni sutra­dan ponov­no foku­si­ra­no radi­ti. Po mom iskus­tvu stva­ri vrlo brzo kre­nu niz­br­do ako si ne dopus­ti­mo tu pri­je­ko potreb­nu stan­ku u kre­ativ­nom stvaralaštvu.

Na čemu trenutno radiš i kakvi su ti planovi za dalje?

Osim što se malo odma­ram na lovo­ri­ka­ma pos­li­je izda­va­nja moje prve samos­tal­ne zbir­ke stri­pa, „Brodski dnev­nik“, tre­nut­no radim na jed­nom dugo­me­traž­nom stri­pu kojeg se nadam dovr­ši­ti do kra­ja godi­ne, pre­ma sce­na­ri­ju adap­ti­ra­nom po zbir­ki pri­ča „Kaleidoskop“ auto­ra Zorana Žmirića, za koju sam uspje­la dobi­ti pot­po­ru za poti­ca­nje knji­žev­nog stva­ra­laš­tva od Ministarstva kul­tu­re i medi­ja Republike Hrvatske.

Pored toga, uvi­jek imam neke manje pro­jek­te koje poku­ša­vam ugla­vi­ti u puko­ti­ne izme­đu onih većih, što radi pro­mje­ne tem­pa, što radi osvje­ža­va­nja moti­va­ci­je za rad.

Pišem i jedan dugo­me­traž­ni strip-sce­na­rij s rad­njom smje­šte­nom u jedan sred­njo­vje­kov­ni hrvat­ski grad, koji pra­ti dvi­je oso­be koje su sva­ka na svoj način izop­će­ne iz druš­tva te samo tra­že svoj mir, a u cije­li „miks“ se upli­ću vje­šti­ce, mis­te­ri­oz­ne moći i pouka o skri­ve­nim cije­na­ma koje uz nju dola­ze. Ako vas zani­ma vidje­ti više, moj rad može­te pra­ti­ti na mom Instagramu, Facebooku, ili pak web­si­teu.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.