29. Sa(n)jam knjige u Istri – Doručak s autorom

Susan Orlean: „Treba birati medije koje ćete pratiti“

Tekst Paola ALBERTINI • Fotografije Tanja DRAŠKIĆ SAVIĆ iz arhiva Sa(n)jam knjige u Istri

01.12.2023.

Susan Orlean knji­žev­ni­ca i novi­nar­ka, u raz­go­vo­ru s Aljošom Pužarom, na Doručku s auto­rom, 30. stu­de­nog, govo­ri­la je o svom živo­tu u New Yorku, Bostonu, na far­mi s koko­ši­ma i u konač­ni­ci Los Angelesu gdje je sada njen dom. Pužar ju je upi­tao kako gle­da na Europu s obzi­rom na to da su joj rodi­te­lji iz Poljske, odnos­no Mađarske, obo­je židov­skog porijekla.

Kako je ispri­ča­la, njen djed imao je osje­ćaj da u Europi neće biti dobro za Židove te je došao s obi­te­lji u Meksiko gdje je dobio posao. „Sjećam se da su se moji rodi­te­lji odu­vi­jek sva­đa­li je li bolja Poljska ili Mađarska“, ispri­ča­la je Orlean.

Studirala je knji­žev­nost i povi­jest i obe­ća­va­la rodi­te­lji­ma da će upi­sa­ti pra­vo, no taj dan nika­da nije došao. Čak i nakon šest knji­ga koje je napi­sa­la, otac joj je govo­rio da nije kas­no za pra­vo dok mu konač­no nije rek­la: „Sad je kasno“.

Naime, od kad je nauči­la čita­ti htje­la je biti pisac. Iako joj je pomi­sao na to da će mora­ti živje­ti od pisa­nja bila zas­tra­šu­ju­ća, nikad nije poža­li­la zbog te odluke.

Mislila je da će zauvi­jek živje­ti u New Yorku koji je cen­tar pisa­nja, no život je imao dru­ge pla­no­ve. „Kad si tamo neza­mis­li­vo ti je da bi igdje drug­dje mogao živje­ti. Uopće nisam ima­la u pla­nu oti­ći. No upoz­na­la sam sadaš­njeg supru­ga koji je iz Bostona i ispr­va s njim odr­ža­va­la vezu na dalji­nu, čak i nakon što smo se vjen­ča­li. Međutim, čovjek se s vre­me­nom zasi­ti tak­vog nači­na živo­ta pa sam se pre­se­li­la u Boston dok nje­mu istek­ne ugo­vor za posao. Tek sam onda odah­nu­la shva­tiv­ši koli­ko je New York bučan, prljav i zakr­čen pro­me­tom“, ispri­ča­la je Orlean koja je nakon Bostona sa supru­gom četi­ri godi­ne živje­la na far­mi i uži­va­la u tome. Ipak im je na duže sta­ze to bilo izo­li­ra­no pa su se zbog supru­go­vog pos­la pre­se­li­li u Los Angeles gdje i danas žive.

„Isprva je i to tre­ba­lo biti pri­vre­me­no, no godi­ne su pro­le­tje­le, a ja sam poče­la istra­ži­va­ti za svo­ju knji­gu o poža­ru u knjiž­ni­ci što je u konač­ni­ci potra­ja­lo sedam godi­na“, doda­la je.

Riječ je o „Knjizi o knjiž­ni­ci“ koja govo­ri o veli­kom poža­ru koji je izbio u ondaš­njoj knjiž­ni­ci 1986. godi­ne. Pisala je, izme­đu osta­log i o subot­njim noći­ma koje su po mno­go­če­mu poseb­ne. Prema nje­nim rije­či­ma „groz­ni­ca subot­nje veče­ri“ je glo­bal­ni feno­men i nije poseb­na samo u Americi.

„To je ona ljud­ska potre­ba da se taj jedan dan u tjed­nu osje­ćaš poseb­no. Čak i ako ne izla­ziš vani, ljen­ča­re­nje pred tele­vi­zi­jom s volje­nom oso­bom i pomi­sao da ne moraš nig­dje ići, može biti poseb­na. Drugačiji je osje­ćaj nego tije­kom tjed­na, daje ti gra­ni­cu izme­đu dana, to je taj cik­lus vre­me­na“, izja­vi­la je Orlean.

Inače su teme nje­zi­na pisa­nja nevje­ro­jat­ne. Kritičari joj priz­na­ju da se uvi­jek bavi naj­raz­no­vr­s­ni­jim tema­ma: škol­skim klu­pa­ma, kami­oni­ma, krad­ljiv­ci­ma orhideja…

Kako je jed­nom izja­vi­la da je za nju bora­vak s lju­di­ma raz­li­či­tim od nje i pisa­nje o raz­nim ljud­skim pri­ča­ma, izvan tje­les­no iskus­tvo, Pužar ju je pitao odak­le joj hra­bros­ti o tome pisati.

„Istraživanje je poka­za­lo da su naj­ve­ća dva ljud­ska stra­ha strah od pli­va­nja i zabav­lja­nje sa stran­ci­ma, a ja sam s nepoz­na­tim lju­di­ma pro­ve­la život. No nikad nisam doži­vje­la nikak­ve neugod­nos­ti, ja sam tiho sje­di­la i pro­ma­tra­la oso­bu o kojoj sam htje­la pisa­ti. U tak­vim situ­aci­ja­ma ne osje­ćam neugod­nost, to je moja super moć. Za raz­li­ku od situ­aci­ja kad imam pro­mo­ci­ju knji­ge ili idem na neka pos­lov­na dru­že­nja, tada mi je neugod­no. No kad radim se ne osje­ćam tako. Ne bi to ni mogla radi­ti da nemam tu spo­sob­nost iza­ći iz vlas­ti­te zone kom­fo­ra. Imala sam sre­će da sam mogla tako živje­ti“, kons­ta­ti­ra­la je.

Orlean vlas­ti­to pra­vi­lo da ne piše o lju­di­ma koje poz­na­je, no napra­vi­la je iznim­ku kad je pisa­la o susje­du koji je izmis­lio novi oblik kišo­bra­na. Bio je toli­ko eks­cen­tri­čan i pose­ban da nije mogla odoljeti.

Kradljivac orhideja

Njezina knji­ga „Kradljivac orhi­de­ja“ je ekra­ni­zi­ra­na, a govo­ri o čovje­ku koji je krao i raz­m­no­ža­vao rijet­ke vrste orhi­de­ja. Iako je ispr­va dobi­la mje­šo­vi­te kri­ti­ke, knji­ga je u konač­ni­ci ekra­ni­zi­ra­na. Scenarij je napi­sao Charlie Kaufman, a igra­ju Nicolas Cage i Meryl Streep koja glu­mi Susan Orlean.

„Isprva nisam pris­ta­la ali oni su inzis­ti­ra­li i kad sam čula da će me glu­mi­ti Meryl Streep sam se pre­do­mis­li­la“, priz­na­la je.

Orlean je dobit­ni­ca počas­nog dok­to­ra­ta, mno­gih priz­na­nja i nagra­da, sti­pen­di­ja… Sve su joj one, istak­nu­la je, puno zna­či­le: „Za mene je to, kao i kad mi net­ko kaže da je pro­či­tao neku moju knji­gu, veli­ko pos­tig­nu­će. Sve nagra­de držim izlo­že­ne u svom uredu“.

Na pita­nje kako gle­da na svi­jet danas, Orlean je rek­la da je zabri­nu­ta zbog sve­ga što se doga­đa, poseb­no eko­lo­ških pri­jet­nji i rato­va koji se vode.

„Kad bi bili otvo­re­ni i zna­ti­želj­ni pre­ma raz­li­ka­ma ovo­ga svi­je­ta, toga ne bi bilo. A mis­lim i da bi žene tre­ba­le vodi­ti svi­jet“, istak­nu­la je.

Komentirala je i sta­nje u medi­ji­ma. Osim pisa­nja knji­ga, piše i sce­na­ri­je za seri­je na HBO‑u. „Kako gle­da­te na svi­jet u kojem ima puno laži, jes­te li zado­volj­ni kako medi­ji rade?“, želio je zna­ti Pužar.

„Mislim da još ima medi­ja koji nas­to­je pre­zen­ti­ra­ti isti­nu. U Americi je naj­go­ra pro­mje­na u našoj kul­tu­ri porast laž­nih infor­ma­ci­ja, poseb­no u kon­tek­s­tu druš­tve­nih mre­ža. Ali isto tako mis­lim da su lju­di pres­tro­gi pre­ma medi­ji­ma, jako su kri­tič­ni, nisu real­ni i ne zna­ju što zna­či izvje­šta­va­ti o kom­plek­s­nos­ti svi­je­ta. Imamo mno­go medi­ja koji još uvi­jek rade odli­čan posao. Znajući kako to zna biti teško, jako sam zado­volj­na“, rek­la je.

„Vrlo je human posao skup­lja­ti infor­ma­ci­je i ispri­ča­ti pri­ču, tako da je naša kri­ti­ka pone­kad nere­alis­tič­na. Treba bira­ti medi­je koje ćete pra­ti­ti. Stoga me malo sme­ta i već mi je dosad­no to kons­tant­no kuka­nje oko medi­ja“, zaklju­či­la je.

Životinje

Osam godi­na Orlean je posve­ti­la Rin tin tin‑u, psu o kojem je pisa­la, a pos­ljed­nja knji­ga joj je zbir­ka poglav­lja o raz­li­či­tim živo­ti­nja­ma i nji­ho­vim sudbinama.

„Svi mi sanja­mo da se susret­ne­mo s Marsovcima ili lju­di­ma s Jupitera, ali mi ih već ima­mo ovdje na zem­lji. Životinje su mis­te­ri­oz­na živa bića s koji­ma može­mo donek­le komu­ni­ci­ra­ti. Kad pišem o živo­ti­nja­ma neiz­bjež­no pišem o našem odno­su s nji­ma. Često pišem o našem odno­su s tim van­ze­malj­ci­ma koji žive među nama i koji s nama sura­đu­ju, daju nam lju­bav i pri­vr­že­nost, pone­kad nas čak i jedu – ima­mo čitav niz odno­sa s nji­ma i svi­jet bez njih ne bi mogao funk­ci­oni­ra­ti. Što je fas­ci­nant­no“, miš­lje­nja je Orlean koja se jako pro­ti­vi pos­to­ja­nju zoolo­ških vrtova.

Tema koja je stal­no intri­gi­ra jest ljud­sko sta­nje u kon­tras­tu sa živim bići­ma koja nisu lju­di ali nas čine huma­ni­ji­ma. Tema je to kojoj se stal­no vraća.

Orlean tre­nut­no piše svo­je memo­are što joj se ispr­va čini­lo malo pre­ten­ci­oz­no iako je shva­ti­la da dois­ta ima mno­go toga za reći: „Iznenađena sam koli­ki mi je to iza­zov. Provela sam život pišu­ći o lju­di­ma koji mi nisu ni nalik, a sad odjed­nom pišem o sebi. Čudno je otkri­va­ti tko sam, u počet­ku sam anga­ži­ra­la neko­ga da me inter­v­ju­ira. To mi je pomo­glo pos­ti­ći odre­đe­nu dis­tan­cu od sebe i omo­gu­ći­lo da se vidim kao temu o kojoj ću pisati“.

Ima odre­đe­ne nar­ci­so­id­nos­ti u pisa­nju memo­ara, sma­tra Orlean, ali lju­di­ma o koji­ma je pisa­la govo­ri­la je da ima­ju što reći i da su vri­jed­ni pri­če, pa se sad to tru­di govo­ri­ti sebi.