Filmovi, filmovi…

Događanja u Pulskoj filmskoj tvornici

Tekst Daniela KNAPIĆ ● Fotografije iz arhiva Pulske filmske tvornice

08.01.2024.

U Klubu Pulske film­ske tvor­ni­ce goto­vo se sva­kog tjed­na odr­ža­va­ju jav­na doga­đa­nja, a ta tra­di­ci­ja nije pre­ki­nu­ta ni tije­kom blag­da­na. Tako je pos­ljed­nje sri­je­de u sta­roj godi­ne odr­ža­no pred­stav­lja­nje rezul­ta­ta jubi­lar­nog 15. Production in‑a, dok je prvi čet­vr­tak u novoj godi­ni donio raz­go­vor  s reda­te­ljem Andrejem Korovljevom o Imaginarnoj film­skoj aka­de­mi­ji  koja se od 1997. do 2001. odr­ža­va­la u Grožnjanu.

Podsjećamo, Production in su radi­oni­ce brze izra­de fil­ma, a 15. izda­nje ovog dina­mič­nog iza­zo­va odr­ža­no je od 15. do 17. pro­sin­ca 2023. godi­ne. U Kritičkom reše­tu – uobi­ča­je­nom pri­li­kom pred­stav­lja­nja rezul­ta­ta Production in‑a – ovog je puta u ulo­zi kri­ti­ča­ra bio mla­di pul­ski reda­telj Filip Heraković, a men­tor­ska eki­pa bila je u možda do sada naj­ja­čem sas­ta­vu: Zorko Sirotić, Mario Papić, Michele Bulešić, Davor Vuković, Teo Morosin, Bojan Prusac, Sanda Letonja-Marjanović i Marko Zdravković Kunac. Premijerno je te veče­ri pri­ka­za­no šest krat­kih igra­nih, doku­men­tar­nih, eks­pe­ri­men­tal­nih i hibrid­nih fil­mo­va, koje su kako okup­lje­na publi­ka tako i Heraković oci­je­ni­li vrlo kva­li­tet­ni­ma, poseb­no obzi­rom na limi­ti­ra­ne uvje­te u koji­ma su nastali.

U prvom pri­ka­za­nom fil­mu- krat­kom doku­men­tar­cu pod nas­lo­vom „Savršeno“, pasi­oni­ra­na gol­fe­ri­ca Ines Callebich pri­ča o toj svo­joj stras­ti. Napominje kako je svjes­na „pre­dra­su­de“ da se za golf tere­ne tro­ši jako puno vode i pes­ti­ci­da i oni opće­ni­to naru­ša­va­ju pri­rod­ni oko­liš, ali ona ipak sva­ko­me pre­po­ru­ča ovaj sport, zaklju­ču­ju­ći „Želiš li neko­ga bolje upoz­na­ti, pozo­vi ga na par­ti­ju gol­fa“. Pojasnila je kako je prvot­na naka­na bila sni­ma­ti na Brijunima, ali zbog vre­men­skog ogra­ni­če­nja izra­da fil­ma dozvo­lu nisu uspje­li dobi­ti, pa je kao alter­na­ti­va kori­šten park skul­p­tu­ra Dubrova kraj Labina.

U fil­mu “Transpopuli” mla­di autor Lucas Legović pro­še­tao je pul­skim adven­tom i anke­ti­rao, kako je sam naj­a­vio, „lju­de“ (među nji­ma nije bila ni jed­na žena!) o femi­niz­mu i pra­vi­ma žena, te o tome jesu li tran­srod­ne žene tako­đer žene. Kako je nakon pro­jek­ci­je pojas­nio, zani­ma­lo ga je to sto­ga jer mu se pri­ja­telj nedav­no „outao“ kao tran­sro­dan i jako mu je teško. Zato je na kra­ju fil­ma dodao i vlas­ti­ti razo­ča­ran komen­tar, budu­ći je odgo­vo­re doži­vio kao pri­mi­tiv­no neuva­ža­va­nje tran­srod­nih žena. Heraković je nje­go­vu reak­ci­ju nas­to­jao ubla­ži­ti i upra­vo zbog tog zavr­š­nog komen­ta­ra pohva­lio je Lucasovu hra­brost što je oda­brao izra­zi­ti vlas­ti­ti stav i pogled na tu spor­nu tematiku.

U svom fil­mu “Povijest se nije dogo­di­la” Erik Jelčić pro­še­tao nas je kroz sve povi­jes­ne slo­je­ve koji­ma se Pula diči, ali na jedan šaljiv način – kadro­ve Pulskih vizu­ra iz raz­li­či­tih povi­jes­nih raz­dob­lja (od kojih, kazao je, sva­ki pri­ča vlas­ti­tu pri­ču) u pod­lo­zi pra­te kom­pju­ter­ski gene­ri­ra­ni govo­ri povi­jes­nih lič­nos­ti, od Epulona i Napoleona do Mussolinija, Tita i Tuđmana. Oni, među­tim, nisu fak­to­graf­ski, već su puni duho­vi­tih uvr­nu­tos­ti (npr. Tuđman u svom govo­ru uzvi­ku­je „Imamo Srbiju!“). Heraković je odu­šev­lje­no komen­ti­rao kako je jedi­no u Puli mogu­će sni­mi­ti ova­kav film.

Matko Jalušić svo­jim se fil­mom “Partijaneri” naša­lio na račun šank-filo­zo­fa koji uz koji „biće­rin“ raz­gla­ba­ju o sve­mu i sva­če­mu, pa tako i o glaz­be­nim uku­si­ma mla­dih. Vrijedi pohva­li­ti dva „glum­ca“, Silvija Belušića i Sergeja Mudrovčića koji su na počet­ku sni­ma­nja dobi­li samo osnov­ne upu­te, pa je sav nji­hov raz­go­vor impro­vi­za­ci­ja. Također, efek­t­nom reda­telj­skom dosjet­kom – kadro­va u koji­ma dvo­je pro­ta­go­nis­ta ple­še na nekom par­ti­ju, a potom se opet vide za istim šan­kom  – na kra­ju fil­ma osta­je visje­ti otvo­re­no pita­nje jesu li odus­ta­li od svo­jih uvje­re­nja i otiš­li na par­ty ili su si to samo izmaštali.

Silvio Belušić ima za sobom već više fil­mo­va odra­đe­nih na Production In‑u, a za krat­ki doku­men­ta­rac “Čovjek koji je pao s Arene” je i nagra­đi­van. Svoj novi ura­dak nazvao je “Recite to cvi­je­ćem” i u nje­mu je mon­ti­rao niz atrak­tiv­nih pri­zo­ra koje sva­kod­nev­no svo­jim mobi­te­lom bilje­ži na Brijunima, gdje je zapos­len. Sve je zači­nio i vlas­ti­tom glaz­bom, koju s pri­ja­te­ljem Dariom Rožnjakom-Rijom stva­ra u ban­du Zgobečena šagoma.

“Call me Elvish”, pos­ljed­nji te veče­ri pri­ka­zan film rad je mla­dog Tina Rakijaša, koji tako­đer već ima iskus­tva s Production in radi­oni­ca­ma. Ovaj put nje­go­va pri­ča pra­ti Indijca Sahila koji u Puli radi kao dos­tav­ljač. Bez puno rije­či i veli­kih ges­ti ovaj film uspi­je­va doča­ra­ti tje­sko­bu čovje­ka istrg­nu­tog iz svog zavi­ča­ja, ali pru­ža i okvir za empa­ti­ju i pro­miš­lja­nje o uni­ver­zal­nim tema­ma usam­lje­nos­ti i otu­đe­nos­ti moder­nog čovjeka.

U dru­gom pro­gra­mu Kluba PFT, odnos­no prvom u Novoj godi­ni, u čet­vr­tak, 4. siječ­nja bilo je rije­či o legen­dar­noj Imaginarnoj film­skoj aka­de­mi­ji  pokre­nu­toj sre­di­nom deve­de­se­tih u Grožnjanu. Više o tom zanim­lji­vom pro­jek­tu doz­na­li smo kroz raz­go­vor s reda­te­ljem Andrejem Korovljevim („Tusta“, „Hotel Pula“), koji je uz asis­ten­ci­ju Marka Zdravkovića Kunca putem Zooma vodio mla­di film­ski autor i član Kluba PFT Masimo Paris. Akademiju su ini­ci­ra­li hrvat­ski reži­se­ri i dra­ma­tur­zi Rajko Grlić, Nenad Puhovski i Vjeran Zuppa, a pri­klju­či­lo im se pede­se­tak svjet­ski poz­na­tih struč­nja­ka koji su radi­li s polaz­ni­ci­ma na nji­ho­vim pro­jek­ti­ma. Među nji­ma su bili Karpo Godina, Branko Ivanda, Lew Hunter, Yvette Biro, Lisa Bruce, Ademir Kenović, Igor Koršič, Robert Nickson, Sergej Pristaš i mno­gi drugi.

Akademija, podu­pr­ta od Georga Sorosa i zamiš­lje­na kao mjes­to razvo­ja film­skih pro­je­ka­ta naj­ta­len­ti­ra­ni­jih mla­dih fil­ma­ša iz čita­ve regi­je i istoč­ne Europe, orga­ni­zi­ra­la je sce­na­ris­tič­ke, pro­duk­cij­ske i mul­ti­me­dij­ske radi­oni­ce koje su se naiz­mjen­ce odr­ža­va­le u Grožnjanu i gra­di­ću Athensu u ame­rič­koj drža­vi Ohio.

Ovaj jedins­tve­ni film­ski edu­ka­tiv­ni pro­jekt osi­gu­rao je pros­tor slo­bo­de film­skog miš­lje­nja i stva­ra­nja u okru­že­nju rigid­ne i držav­no kon­tro­li­ra­ne kine­ma­to­gra­fi­je ne samo u Hrvatskoj nego i u čita­voj regi­ji. Od 1997. u sklo­pu Akademije dje­lo­va­la je poz­na­ta radi­oni­ca doku­men­tar­nog fil­ma koju su vodi­li Nenad Puhovski i Karpo Godina, a kas­ni­je i Branko Ivanda. Na radi­oni­ca­ma su sudje­lo­va­li danas poz­na­ti doku­men­ta­ris­ti i fil­ma­ši Ahmed Imamović, Diana Groo, Igor Mirković, Dalibor Matanić, Tomislav Rukavina, Stanislav Tomić, Andrej Korovljev, Zrinka Matijević, Nebojša Slijepčević, Aldo Tardozzi, Fatmir Koci, Levan Koguashvili, Dana Budisavljević i dr. Od 1997. do 2001. snim­lje­no je ukup­no 19 doku­men­tar­nih fil­mo­va među koji­ma je za ovo pred­stav­lja­nje Masimo Paris oda­brao pet:

Film „Sretna nig­di­na“ Maje Zrnić pri­ča o oživ­lja­va­nju Grožnjana, u kojem su se radi­oni­ce i odvi­ja­le. Aldo Tardozzi u svom fil­mu „Terra roza“ pra­ti neo­bi­čan par, Tita i Brankicu, koji su se tije­kom rata iz raz­ru­še­nog Vukovara pre­se­li­li u Buje i tu gra­de neki svoj odvo­je­ni svi­jet. Diana Groó i Attila Kékesi ispri­ča­li su pri­ču o Ottaviu, oso­be­nja­ku koji sam nas­tav­lja obi­telj­sku tra­di­ci­ju izra­de žiča­nih ins­tru­me­na­ta i zado­vo­ljan je svo­jim jed­nos­tav­nim i skrom­nim živo­tom iako ima i jed­no žalje­nje-što se kad je za to imao pri­li­ku nije pri­dru­žio Ciganima.

Tatjana Božić je svoj doku­men­ta­ris­tič­ki zada­tak (nazvan „Circa Oaza“) otiš­la odra­di­ti u Rovinj. Tu je upoz­na­la čovje­ka koji joj se pred­sta­vio kao „Ambasador“ koji po gra­du „rje­ša­va raz­ne pro­ble­me“. Predloži joj je da sni­mi nje­go­vu obi­telj i susje­de iz zgra­de u kojoj manje-više sklad­no žive pri­pad­ni­ci broj­nih nacionalnosti.

Posljednji pri­ka­zan te veče­ri bio je prvi doku­men­ta­rac gos­ta veče­ri Andreja Korovljeva, koji je na Imaginarnoj aka­de­mi­ji i zapo­čeo svo­ju fil­ma­šku kari­je­ru. Njegova „Una Storia Polesana“ među Puležanima ima kul­t­ni sta­tus (dije­lom i zbog glaz­be­nog dopri­no­sa Vedrana Lampe Stupara), a pri­ča pri­ču o živo­tu liko­va iz Mahale, rom­skog geta iza Arene.

Na kon­cu Zoom raz­go­vo­ra doz­na­li smo i što Korovljev spre­ma slje­de­će: biti će to neo­bič­na kri­mi-seri­ja u kojoj se ključ za raz­rje­še­nje tajans­tve­nog niza uboj­sta­va nala­zi u tek­s­tu jed­nog sta­rog hita Bijelog dugmeta.