„Baš mi je fensi“

50. jubilej Josipa Pina Ivančića

Tekst i fotografije Daniela KNAPIĆ ● Ostale fotografije iz arhiva Kulturistre

28.02.2024.

Pulski vje­či­ti bun­tov­nik – likov­njak, glaz­be­nik, per­for­mer rani­je poz­nat po trli­šu i jedi­ni pul­sku umjet­nik bez ate­ljea- Josip Pino Ivančić (ili j.i. Pino) u pos­ljed­nje vri­je­me obi­lje­ža­va svo­jih pre­ko 50 (sad već sko­ro 53) godi­na na umjet­nič­koj sce­ni  i to „roc­ker­skom“ art-tur­ne­jom mno­gim hrvat­skim gra­do­vi­ma s raz­li­či­tim umjet­nič­kim doga­đa­nji­ma. Dva je nedav­no upri­li­čio i u Puli (pred­sta­va „Odlazak u… tiši­nu“ u INK‑u i izlož­ba ranih rado­va „Retrošpektiva – Filigramski ploč­ni­ci“ u Sveučilišnoj knjiž­ni­ci), a nedav­no je nje­go­vo stva­ra­laš­tvo pred­stav­lje­no i na skup­noj izlož­bi u gale­ri­ji Novo. Pinove rado­ve čes­to pra­te i autor­ski tek­s­to­vi u koji­ma se poigra­va sa stan­dar­dom, dija­lek­tom, tuđi­ca­ma, pra­vo­pi­som i gra­ma­ti­kom pa razgovor/prepisku s jubi­lar­cem objav­lju­je­mo u nje­go­vom stilu.

Obzirom na šaro­li­kost tvo­jih umjet­nič­kih istu­pa, danas bi te neki krat­ko svr­sta­li u „inter­dis­ci­pli­nar­ne umjet­ni­ke“? Kako ti sebe pred­stav­ljaš (osim kao i.j. PiNO)? 

Penzijoner-elek­tri­čar i slo­bod­no AVANTpop artist amateur.

Kako napre­du­je turneja?

Pa gre, po nekoj svo­joj time hoda­li­ci i moguć­nos­ti­ma. Odradio dio sequ­en­ci iza Učke gore po Hrvackoj u raz­li­či­tim pros­to­ri­ma i jav­nim povr­ši­na­ma… Tko je radoz­nao će poGooglat ili kega inte­re­si­ra potru­dit će potrazit/poiskat… ajmo ova­ko pos­ta­vit jed­nu bubi­cu u uho: zašto me nema po istar­skim tzv. galerijama?

Zadnjih godi­na si čes­to u Zagrebu, mis­liš li se tamo pre­se­li­ti? Da li se u Zagrebu bolje živi i umjet­nič­ki dje­lu­je nego u Puli i Istri?

Ne, ne selim u Zagreb! Samo sad pro­vo­dim dio svog pen­zi­jo­ner­skog vre­me­na u ZGju. Meni je tamo OK. Kad mi dopiz­di Pula, i ako nisam na nekoj mani­fes­ta­ci­ji ili tourin­gu, odem gore i obrat­no. U ZGju ima puno više moguć­nos­ti, doga­đa­nja, zanim­lji­vos­ti, a i eki­pe su otvo­re­ni­je… imaš i tamo tzv. klanove/interesne sku­pi­ni­ce, ali moreš bez neke kati­ve­ri­je s lju­di­ma ras­pra­vit, popič­kat se i nas­ta­vit dalje bit na piću. A i ne skri­va­ju se lju­bo­mor­no rado­vi i ide­je. Nekako je lepr­ša­vi­je i, da, nećeš nakon 10-ak minu­ta već znat kamo se kre­će ćaku­la ili trač…

Na „Retrošpektivi“ u Sveučilišnoj knjiž­ni­ci doz­na­li smo mno­go toga o tebi, pa tako i o tvo­joj lite­rar­noj i novi­nar­skoj stra­ni koju si gajio još od Ibora, Istarskog bor­ca. Pišeš li i danas neg­dje, nešto…

Pišem si neke „ ese­je“ …texto­ve za sim­po­zi­je di me zovu i di tre­ba biti i textu­al­nih podloga…pa pone­kad za neki tzv. struč­ni vanj­ski časo­pis napi­šem neku svo­ju opservaciju…

A glaz­ba? Još od prve pos­ta­ve Gustapha kre­ćeš se i u muzi­čar­skim krugovima…

Radim si glaz­be­ne pod­lo­ge za neka od svo­jih doga­đa­nja, s nekim lju­di­ma znam nešto i izim­pro­vi­zi­rat i skup­ljam lju­de za VELIKI orkestar…za LIVE đir…

„Retrošpektiva“ je dala mali uvid u tvo­je rane zani­ma­ci­je, umjet­nič­ka strem­lje­nja i rane utje­ca­je. Koje možeš izdvo­ji­ti, što te sve vozi­lo kao mladca?

Švrljanje po liva­da­ma i brdaš­ci­ma Pule, biv­ša čis­ta Gregovica, Medulinska ces­ta, PRAgrande poljo­pri­vred­no dobro, ruko­met, elek­tro­ni­ka i sje­de­nje ispod čoko­la­ti­na na Korzu/Giardinima… Na/prvo, sam bauljao i pla­zi­jo po Monte‑u, blat­nja­vih i krva­vih kolje­na i ruku. Pokle san s tatom i nonom Ivanom dje­ljao gra­ne i dela pas­tu­re, labo­re, riza dri­vo, kola „vode­nič­ka“ od ripe na poto­ku i lok­vi. A u ško­li smo ima­li Domaćinstvo i Tehnički odgoj i vadi­li se handMade koris­teć ordenja…i dotle je Mularija dela­la Fionde i puška­li­ce i lovi­la tiće na Višćade…usput se zezao u his­to­rij­skoj gru­pi, di smo se gađa­li gli­nom i sipo­rexom, fin­gi­ra­ju­ći da dela­mo his­to­rij­ske gra­đe­vi­ne… pitu­ri­vao zid­ne novi­ne da budem na oku „Žirafi“ umjes­to da me ne nate­že za zulu­fe… A da mi pasa vri­me na delu u Cementari u pogo­nu i smje­ni u Centrali a ima­juć mate­ri­ja­le pri ruci, poče san kombinirati/slagat ili u mani­ri japansko/kineskih drvo­re­za drve­ne mini­ja­tu­re kad već nisam imao pros­tor za HenryMoorove gaba­ri­te… Pa smo se opk­la­di­li, u RKUD „Uljanik“, di san baha­to i bez­o­braz­no rekao da ću sigur­no dobit nagra­du na natječaju/izložbi RKS, pos­lav­ši uz osta­le rado­ve i drvorez/skulpturicu „sli­ka iz dje­tinj­stva koja nes­ta­je iz dana u dan“, za koju ipak dobih nagra­du ! i šali­cu čaja i čoko­la­du od škva­dre J  ( kas­ni­je je u selja­ka­nju skul­p­tu­ri­ca nastradala/pretrpjela krko­ve a moja dra­ga mama ju je skr­pa­la da ne pri­mi­je­tim, a nisam ni gle­dao ju pre­već, „inter­ven­ci­ju“ jer je godi­na­ma sta­ja­la iznad vra­ti­ju na što­ku… Poslije toga je sve kre­nu­lo kako je kre­nu­lo… na začu­dan zavo­jit put…

Što bi, kad bi mogao, danas kazao onom dje­ča­ku Pinu koji je činio prve kora­ke ka svi­je­tu umjet­nos­ti od kojih si neke pred­sta­vio na toj izložbi?

Čo moj, malo kam­bi­jaj i pen­saj više na šol­de i ode­ri nekog i ne budi toli­ko empatičan !!!

Dugo si bio nera­ski­di­vo vezan s pul­skim škve­rom, u kojem si pro­veo sko­ro cije­li „rad­ni vijek“ da bi nakon 33 godi­ne bio pri­je­vre­me­no umi­rov­ljen kao „teh­no­lo­ški višak“. Brodogradilište Uljanik je uve­li­ke obi­lje­žio i tvo­je umjet­nič­ko dje­lo­va­nje, ne samo zbog trli­ša koji je dugo bio zaštit­ni znak tvo­je umjet­nič­ke per­so­ne. Davno si, npr. upo­zo­ra­vao na pro­pa­da­nje pul­skog bro­do­gra­di­li­šta, a neg­dje godi­nu pri­je veli­kog pos­mrt­nog izla­ska Uljanikovaca na uli­ce palio svi­je­će pred por­tom, u moli­tvi za pul­skog diva na samr­ti. Čini se da su te mno­gi tek tada poče­li doživ­lja­va­ti ozbilj­ni­je (npr. nas­lov „Pino je bio u pra­vu“) Uvijek si neg­dje na mar­gi­ni, ali uvi­jek pri­su­tan i akti­vis­tič­ki usmje­ren na mno­ge neprav­de koje uoča­vaš kako u Puli tako i  u svi­je­tu. Danas je ta pove­za­nost s nevo­lja­ma „Uljanikovaca“, bar tako izjav­lju­ješ, za tebe goto­va priča…

Yesss! 2020.god. sam u gale­ri­ji Karas imao izlož­bu „ H.ister.i.JA Tour mitt h’man pre­se­li­tev“ 2000 – 2020 na kojoj sam izlo­žio doku­men­ta­ci­ju mojih 20 lje­ta bav­lje­nja Uljanikovom „sud­bi­nom“ od tzv. skan­da­la s „kla­njem“ pura­na + osta­la doku­men­ta­ci­ja, te kro­no­lo­gi­ja štraj­ko­va i deša­va­nja oko i u Uljaniku do 2020. Na kra­ju je bila GRAN KACATA FINALE di sam kom­plet­no tu izlož­bu ski­nuo i spa­lio i napra­vio kas­ni­je knji­gu-urnu, s foto­do­ku­men­ta­ci­jom na vanj­skim stra­na­ma, a unu­tra je spo­je­na „urna“ s pepe­lom. I time sam fini­ši­rao i očis­tio se od Uljanika na neki način.

Općenito, osim kad su ti bili i poli­cij­skom inter­ven­ci­jom sank­ci­oni­ra­ni – poput „slu­ča­ja puran“ kojeg si spo­me­nuo, odnos­no „Humane pre­se­li­tve“ Uljanika u Pazin ili pak leža­nja na kri­žu pred rovinj­skom crk­vom Sv. Eufemije – tvo­ji su per­for­man­si češ­će doživ­lja­va­ni kao puke pro­vo­ka­ci­je i ludis­tič­ki ispa­di. Nisi se na to oba­zi­rao, nas­tav­lja­ju­ći sli­je­di­ti nagon za umjet­nič­kim iska­zom i kri­ti­kom pos­to­je­ćeg. Osjećaš li svo­ju umjet­nost kao svo­je pos­la­nje? Može li umjet­nost mije­nja­ti svijet?

Gledaj, danas je umjet­nost veći­nom DIZAJN i PRODAJNI arti­kal, komer­ci­jal­no ula­ga­nje, inte­lek­tu­al­no pre­se­ra­va­nje i mas­tur­bi­ra­nje. Ja sam kre­nuo baš ona­ko umjet­nič­ki, kao po škol­ski, ali me ispro­vo­ci­ra­la situ­aci­ja: pošto sam bio radnik/serviser u vri­je­me kad je jed­na od man­tri bila „kul­tu­ra rad­ni­ci­ma i rad­ni­ci u kul­tu­ri“ (bije­la knji­ga , Šuvar), zatim pri­mjer Bauyesa i 68osmaško nas­lje­đe defi­ni­ra­li su mi buduć­nost u prav­cu poku­ša­ja mije­nja­nja men­tal­nog sklo­pa okru­že­nja. A i htio sam da se u rado­vi­ma osje­ti neki feeling , uži­vo, da to i fizič­ki osje­tiš, na toj nekoj razi­ni. Ćeo sam lju­di­ma prenijeti/potaknuti emo­ci­je, uživo…Ali, kvragu…izgleda da nije uspje­lo. Ljudi/gomila je nepre­dvi­di­va a i socio-kul­tur-poli­tič­ko okru­že­nje je veći­nom neprijateljsko/pasivno/ulijenjeno.

U INK‑u si kon­cem stu­de­nog, zajed­no s kole­ga­ma Šandorom Slackim-Šanijem i Davorom Belasom, izveo performans/predstavu pod nazi­vom  „Odlazak u… tiši­nu“: Na pozor­ni­ci je vas tro­je. Lijevi akter (Belas) mini­mal­no se kre­će i cije­lo je vri­je­me osta­loj dvo­ji­ci autis­tič­no okre­nut leđi­ma. Prvo pere tanju­ri­će i paž­lji­vo ih sla­že po podu, zatim ski­da bije­lu košu­lju i crta si po leđi­ma crnim i crve­nim tušem, ponov­no se na kra­ju obla­če­ći. Ti si, u sre­di­ni, naj­po­kret­ni­ji lik, oku­pi­ran teh­ni­ka­li­ja­ma- naj­pri­je pišeš na sta­rin­skoj pisa­ćoj maši­ni ( zvuč­na pod­lo­ga cije­log per­for­man­sa je upra­vo kako­fo­nič­ni zvuk mnoš­tva tak­vih maši­na), a na kra­ju sve uzne­mi­re­ni­ji stal­no komu­ni­ci­raš pamet­nim tele­fo­nom. Šani pak, kao jezi­vi tre­ći, pod voj­nič­kim šlje­mom sil­no uži­va u igri s hrpom zakr­vav­lje­nih kos­ti­ju okru­že­nih svjet­skim zas­ta­va­ma. Čak i više od poz­na­tog Kubrickovog maj­mu­na iz Odiseje u sve­mi­ru (ta se sce­na s lap­to­pa kroz cije­lu pred­sta­vu vrti na repe­at). Predstava se može „pro­či­ta­ti“ goto­vo kao sim­bo­lič­ni trip­tih sadaš­njeg muč­nog sta­nja svi­je­ta, mada je bilo inter­pre­ta­ci­ja kako je i tu riječ o pro­pas­ti Uljanika…

Nema baš nikak­ve veze sa Uljanikom… i igra je bila ana­log­no-digi­tal­na. A Šani je dobro čis­tio sva sra­nja i rat­ne ški­fe­ce po svi­je­tu ( zas­ta­ve oko kos­ti­ju ) i izre­ka koje je pisao po kos­ti­ma. Sam nas­lov je OXIMORON, mi smo otiš­li u GROMOGLASNU TIŠINU!

Frustrirano-rezig­ni­ran stav kojim pred­sta­va zra­či valj­da nas sve pola­ko obu­zi­ma pri pogle­du na dnev­ne vijes­ti. Što nam je čini­ti u svi­je­tu pre­plav­lje­nom stra­hom, agre­si­jom, deka­den­ci­jom? Je li ta gro­mo­glas­na (suge­ri­ra­na u nas­lo­vu) jedi­ni učin­ko­vit bijeg?

Postoji ljud­ska soli­dar­nost i empa­ti­ja. Takvi tzv. poje­din­ci tre­ba­li bi se uje­di­nit i ukro­tit svo­ja ega i jaj­ci, umre­žit i svo­jom broj­noš­ću nad­ja­čat deformacije/devijacije. Ajmo vako za pri­mjer, za HR: da se u sva­kom gra­du naše lije­pe sku­pi na glav­nom trgu po 500 do 1000 pen­zi­one­ra i da poč­nu bron­tu­li­vat baš me inte­re­ša kako bi reagi­ra­la aktu­al­na ali i aktu­al­ne vlas­ti !? Nema bije­ga, uči­ni ništo da budeš neki vraž­ji pri­mjer… sva­ka mala revo­lu­ci­ja dopri­no­si evoluciji…

Prije par godi­na si se bio kan­di­di­rao za gra­do­na­čel­ni­ka- da li je to bio samo još jedan od tvo­jih pro­je­ka­ta, umjet­nič­ko istra­ži­va­nje poli­tič­ke sfe­re „iznu­tra“ ili si dois­ta namje­ra­vao pot­pu­no pro­mi­je­ni­ti „pro­fe­si­ju“ i zasjes­ti na to rad­no mjesto?

Da! Nije to bila ART Akcija, već mije­nja­nje moje a i „pro­fe­si­je“ okoline…ući u sis­tem i mije­nja­ti ga!

Uz osta­lo, u tvom živo­to­pi­su piše: „Od deve­de­se­tih jav­nost ga poz­na kao jed­nog od naj­pro­vo­ka­tiv­ni­jih hrvat­skih per­for­me­ra te kao alter­na­tiv­nog novo­me­dij­skog eks­pe­ri­men­ta­to­ra.“ Kako se sna­la­ziš danas, kad teh­no­lo­gi­ja goto­vo sva­kod­nev­no dono­si nove i nove moguć­nos­ti pri­je­no­sa i pro­ce­si­ra­nja infor­ma­ci­ja, kojim se novim moguć­nos­ti­ma baviš?

Novu tzv. teh­no­lo­gi­ju koris­tim ona­ko kako mi zatreba…ili koju nje­nu stra­nu tre­bam ili mani­pu­li­ram na svoj način njom… a nekim slu­ča­je­vi­ma ju i ignoriram…

Beyeus te je, isti­češ, zara­zio ide­jom „cje­lo­ži­vot­nog per­for­man­sa“. Nekad je to bila neo­bič­na ide­ja, biti stal­no pod lupom jav­nos­ti, a danas u ovim „novo­nor­mal­nim“, „big brot­her“ uvje­ti­ma kao da se pola­ko uru­ša­va i sama ide­ja ikak­ve pri­vat­nos­ti. Kako to dje­lu­je na tebe i tvo­ju umjet­nost? Kako živiš, kako se sna­la­ziš, kako si pro­šao kovid histeriju? 

Pa pen­zi­jo­ner­ski! Dok AP dije­li pene­ze za popiz­dit, berem zele­nja­vu di se more i nor­mal­no da sam na „dije­ti“ i „zdra­vom lifeu“…baš mi je bilo lipo za Covida jer je bilo puno praz­nog pros­to­ra, a u osta­lom neki od nas su bili i „neo­d­go­vor­ni“… Ma, baš mi je fan­cy! Dobro se zabav­ljam i nakon svi­jeh tra­če­va i brun­da­nja iza hrba­ta mi je sve­jed­no i ne utje­če mi ni mikron na rad. Pa odgo­vo­rio sam ti ča je danas ART, a ja se kre­ćem van okvi­ra ili na rubu… dok moren pla­tit reži­je i ništo za pre­grist (sve manje mi tri­ba) neza­vi­san sam i nedo­dir­ljiv tuđim tra­ča­nji­ma ili raz­li­či­tim eti­ke­ti­ra­nji­ma. Ne moram biti nekom uzor… ako je nekom ovo sto radim OK može me pra­tit, imi­ti­rat a i ne mora, može se pri­la­go­dit, odabrat…

Ciljevi, pla­no­vi?

Završavat ovu 50 ART Touring, imam još neko­li­ko eta­pa i pla­ni­ram sve zaokru­ži­ti veli­kim FireEndShowom u NEXE cemen­ta­ri, gdje se spa­lju­ju nedo­zvo­lje­ne sus­p­s­tan­ce uz kon­tro­lu Policije… a osta­lo ča doj­de ili ča mi usput ponude.

Kroz vatru u svi­je­tlu buduć­nost?  Koje su ti želje za ovu bli­žu, kao i za buduć­nost neke budu­će djece?

Ujutro se zbu­diš, uštip­neš za obraz i to je futur ili svje­tla buduć­nost. Svojoj dje­ci i nji­ho­voj dje­ci ostav­lja­mo naše piz­da­ri­je da u svom kon­textu to isprav­lja­ju i sebi prilagođavaju.