Od Lamparne preko Sentonine i Dubrove do Lungo Marea

Prikazani filmovi 16. Production in‑a Pulske filmske tvornice u Labinu

Tekst Daniela KNAPIĆ • Fotografije iz arhiva PFT-a

13.03.2024.

Prošle sri­je­de je u Polivalentnoj dvo­ra­ni Gradske knjiž­ni­ce Labin pre­mi­jer­no pri­ka­za­no šest krat­ko­me­traž­nih igra­nih, doku­men­tar­nih, eks­pe­ri­men­tal­nih i hibrid­nih fil­mo­va nas­ta­lih na 16. mara­to­nu izra­de krat­kog fil­ma Pulske film­ske tvor­ni­ce, popu­lar­nom Production in‑u koji se u Labinu po prvi put odr­žao od 26. do 28. siječ­nja u pros­to­ri­ja­ma Društveno kul­tur­nog cen­tra Lamparna i u sklo­pu pro­jek­ta Production in – Istarska turneja.

Projekcije su odr­ža­ne uži­vo, a mogle su se pra­ti­ti i putem Zoom‑a, pa je tako i s gos­tom Kritičkog reše­ta, nagra­đi­va­nim reda­te­ljem i film­skim kri­ti­ča­rom Nikolom Strašekom koji je ana­li­zi­rao i komen­ti­rao fil­mo­ve, mode­ra­tor veče­ri i vodi­telj pro­jek­ta Marko Zdravković-Kunac komu­ni­ci­rao onli­ne. On ga je pred­sta­vio kao „čovje­ka koji je sva­šta stu­di­rao, od knji­žev­nos­ti do fil­ma, napra­vio neko­li­ko izvr­s­nih fil­mo­va, a tre­nut­no se bavi film­skom kri­ti­kom i nagra­đen je nagra­dom Društva hrvat­skih kri­ti­ča­ra Vladimir Vuković za kri­ti­ča­ra godine.“

Podsjećamo, Production In je bes­plat­na radi­oni­ca nami­je­nje­na svi­ma koji se žele oku­ša­ti u iza­zo­vu stva­ra­nja fil­ma u tri dana. Mentori 16. Production ina bili su: Zorko Sirotić, Mario Papić, Alan Stanković, Davor Vuković, Sanda Letonja-Marjanović i Marko Zdravković-Kunac. Partneri 16. Production In‑a bili su Labin Art Express XXI, Gradska knjiž­ni­ca Labin, MedVid pro­duk­ci­ja i Hrvatski film­ski savez.

Prvi je pri­ka­zan krat­ki hibrid­ni eks­pe­ri­men­tal­ni film Deana Derežića „Bogovi pod­zem­lja“, sni­man na ula­zu u labin­ski „šoht“ i u DKCu Lamparna. Snimatelj je bio Mario Papić, a glav­ni men­tor Zorko Sirotić. „Volim kad se od lju­di oko nas i deta­lja i tre­nu­ta­ka oko nas napra­vi neki mit, legen­da“, kazao je Strašek, objaš­nja­va­ju­ći kako je nas­lov odmah aso­ci­rao s ruda­ri­ma, „komu­nis­tič­kim bogo­vi­ma pod­zem­lja“, među­tim nakon efek­t­ne sce­ne ispred ula­za u rud­nik to dalje u fil­mu nije vidio. Kompozicijski i mizan­s­cen­ski je ura­dak oci­je­nio zanim­lji­vim, ali čini mu se da mu nedos­ta­je neki ključ­ni kadar koji bi sve zajed­no pojas­nio. Stoga, neo­vis­no o činje­ni­ci da je odra­đen u tri dana, film je oci­je­nio nedo­re­če­nim. Sugerirao je auto­ru da ga dora­di, jer kad bi se pri­ču spo­ji­lo s ruda­ri­ma, bilo bi super… Dean se slo­žio s tom ocje­nom, jer neke ključ­ne momen­te, iz teh­nič­kih i inih raz­lo­ga nisu uspje­li odra­di­ti, te se nada da će još pora­di­ti na tom projektu.

Drugi je na redu bio krat­ki doku­men­tar­ni film Alena Filipovića „Franko Stainer – div iz Labina“, koji se poza­ba­vio mis­te­ri­oz­nom pri­čom o divov­skom čovje­ku i nje­go­vom pro­na­đe­nom kos­tu­ru koja deset­lje­ći­ma loži maštu Labinjana. Stršeku se film jako svi­dio, pogo­to­vo što je odra­đen u tri dana. Puno spon­ta­nos­ti, zaigra­nos­ti i slo­bo­de je doš­lo upra­vo zbog tog ogra­ni­če­nog roka, sma­tra on. „Sviđa mi se tema, nepre­ten­ci­oz­nost, lepr­ša­vost i neo­p­te­re­će­nost kojom je film snim­ljen. Priča je geni­jal­na, od nje bi se mogao napra­vi­ti cje­lo­ve­čer­nji doku­men­tar­ni film i ima poten­ci­ja­la za fes­ti­va­le“, kazao je Strašek i dao Filipoviću niz koris­nih savje­ta kako da film dora­di. Autor je nagla­sio da je želio pri­ču pri­ka­za­ti na šaljiv način, ali nije isklju­či­vo da u njoj ima i isti­ne. Zanimljivost fil­ma je pojav­lji­va­nje i labin­ske živu­će legen­de ‑Euro Laube Keka.

Sljedeći je bio krat­ki hibrid­ni film „Vizualni eho“ Tina Rakijaš, koji je već pre­ka­lje­ni Production in-ovac – ovo mu je već tre­ći film reali­zi­ran na ovim radi­oni­ca­ma. Prvo što ga je Strašek upi­tao bilo je da li je film bio zamiš­ljen kao spot za pje­smu koja ide u pod­lo­zi, jer se nje­mu čini da ta glaz­ba ne kores­pon­di­ra naj­bo­lje s vizu­al­nim dije­lom fil­ma. „Znam da to možda nije kons­truk­tiv­na kri­ti­ka, ali meni izgle­da da bi s nekom dru­gom glaz­bom film puno bolje funk­ci­oni­rao, jer mu ova pre­vi­še uzme, u svom regis­tru odska­če od sli­ke, pa tako i ono što se vizu­al­no čini dobro uz tu glaz­bu pada. Probaj pora­di­ti na tome“, kazao je, te potom s Tinom podi­je­lio neka svo­je iskus­tva sa zagre­bač­ke film­ske Akademije. „Nema gore stva­ri u umjet­nič­kom pos­lu nego da vam net­ko laže o ono­me što ste napra­vi­li“, napo­me­nuo je kako bi Tinu naglas­nio dobro­na­mjer­nost svo­je ocjene.

Četvrti je pri­ka­zan film „Ivanom po svi­je­tu“ Vidmarija Rašića, svo­je­vr­s­na paro­di­ja puto­pis­nih doku­men­ta­ra­ca s oko 80% šalji­vih laž­nih poda­ta­ka, koji neko­me tko ne zna ništa o loka­ci­ji može zvu­ča­ti real­no, kako je pojas­nio svo­ju ide­ju mla­di autor. Film je sni­man na pje­šač­koj sta­zi Sentonina od Labina do Rapca. „Ima dije­lo­va koji su mi fora i koji su mi sla­bi­ji, a for­mat je već viđen i ne vidim raz­lo­ga zašto nešto ovak­vo ne bi moglo ići na TV‑u, ali s boljim i žeš­ćim fora­ma“, oci­je­nio je Strašek.

„Ples na tra­ci“, krat­ki eks­pe­ri­men­tal­ni film Adalberte Madesny pri­ka­zan je peti te veče­ri i poigra­va se vizu­al­nom slič­noš­ću vrt­nje tra­ke na sta­rom film­skom pro­jek­to­ru i pro­bra­nih snim­ki iz arhi­ve legen­dar­nog pul­skog Kino klu­ba Jelen (uz osta­lo se na nji­ma vidi i pokoj­ni Drago Orlić kao mla­di filmaš).

„Sviđa mi se kom­bi­na­ci­ja arhiv­skih dije­lo­va i novih snim­ki (pogo­to­vo deta­lja na kra­ju, kad se dio fil­ma gle­da s mobi­te­la), kao poezi­ja u sli­ci i vre­me­nu. Treba još radi­ti na tome, rije­ši­ti neke teh­nič­ke deta­lje, ali film je dobar“, oci­je­nio je Strašek.

Kao bonus pro­jek­ci­ja pri­ka­zan je i jedan ura­dak s pret­hod­nog Production in‑a, krat­ki doku­men­tar­ni film Ines Callebich „Savršeno“, u kojem ona pri­ča o svo­joj fas­ci­na­ci­ji gol­fom. Strašek je odmah, kad mi je auto­ri­ca objas­ni­la kako je želje­la „raz­bi­ti pre­dra­su­de pre­ma gol­fu“, nagla­sio „Ja imam pre­dra­su­de pre­ma gol­fu.“ Objasnivši kako mu osob­no ne paše apo­lo­gi­ja ovog „spor­ta za boga­te“ poz­na­tom po svo­joj pogub­nos­ti po oko­liš (poseb­no vod­ne resur­se i tlo, koje se uni­šta­va pes­ti­ci­di­ma za trav­nja­ke), te da mu film izgle­da kao namjen­ski pro­mo spot. Međutim, sma­tra Strašak, poprav­lja ga činje­ni­ca da je auto­ri­ca u pri­ču uni­je­la sebe i vlas­ti­ti iskren emo­tiv­ni doživ­ljaj, kao i želju da taj sport pri­bli­ži široj publi­ci, te je tako ona sama pos­ta­la naj­ve­ći adut fil­ma. Callebich je pojas­ni­la kako joj je prvot­na ide­ja bila napra­vi­ti film o Brijunima, ali to zbog krat­ko­će vre­me­na i raz­nih potreb­nih dozvo­la nije bilo mogu­će, pa se onda pre­us­mje­ri­la na ovu temu i labin­ski Park skul­p­tu­ra Dubrova u tu je svr­hu „glu­mio“ golf teren. „Ako želi­te radi­ti film o Brijunima, nemoj­te radi­ti kom­pro­mi­se i sni­ma­ti kla­si­čan doku­men­ta­rac kakav mogu radi­ti npr. BBC ili Deutsche Welle, pro­go­vo­ri­te o tome što vama zna­če Brijuni“, savje­to­vao joj je Strašek.

Posljednji je te veče­ri pri­ka­zan krat­ki doku­men­tar­ni film „Linija obra­ne“ Nataše Medančić koji pri­ka­zu­je nedav­ne nemi­le doga­đa­je oko bes­prav­ne sje­če pre­ko 150 sta­ba­la u pul­skoj šumi­ci Lungomare (navod­no samo radi dograd­nje igra­li­šta, ali i radi izgrad­nje infras­truk­tu­re na koju bi se mogao pri­klju­či­ti veli­ki hote­la koji se tu pla­ni­ra gra­di­ti, mada još nisu raz­ri­je­še­ne dubi­oze oko vlas­niš­tva tog podru­čja), na što su poseb­no osjet­lji­vi sta­ri­ji Puležani koji su je i sadi­li. Nakon prvih sru­še­nih sta­ba­la nefor­mal­na sku­pi­na gra­đa­na, koja je sebe nazva­la „Grupom Valter“, mje­se­ci­ma je dežu­ra­la kako bi se sje­ča spri­je­či­la. Međutim, ona je pod okri­ljem mra­ka kre­nu­la par dana nakon Nove godi­ne, kad akti­vis­ti nisu raču­na­li da će se izvo­đa­či odlu­či­ti na sje­ču. Kad su se Valterovci poja­vi­li doče­ka­li su ih naoru­ža­ni zašti­ta­ri, a neke su potom čak i pri­ve­li na „oba­vi­jes­ne razgovore“.

Strašek je imao potre­bu prvo komen­ti­ra­ti ovu goru­ću pul­sku temu:„ I ja bi na vašem mjes­tu te bage­re sabo­ti­rao. Mi mora­mo poče­ti izla­ga­ti vlas­ti­tu kožu za stva­ri u koje vje­ru­je­mo. Jednostavno je tako, jer stva­ri se neće mije­nja­ti bez našeg rizi­ka i anga­žma­na. Drugo, na stra­nu umjet­nič­ki sen­zi­bi­li­te­ti i for­mal­no maj­stor­stvo, umjet­nost je ukup­na kad ima i etič­ku svr­hu, nešto čime želi svi­jet uči­ni­ti boljim mjes­tom. Zato ovo tre­ba napra­vi­ti, jer ta bor­ba i dalje tra­je?“, upi­tao je i nakon Natašinog pot­vrd­nog odgo­vo­ra nas­ta­vio: „Sve tre­ba pra­ti­ti i sni­ma­ti, sve kon­fron­ta­ci­je.. .tema je fan­tas­tič­na i puno se tu stva­ri sje­če- od eko­lo­gi­je, jav­nog dobra… sve zna­te, jer sam vidio film, na istoj smo stra­ni, bori­mo se s Mordorom finan­cij­skog kapi­ta­la i tim nji­ho­vim pre­tva­ra­njem pri­ro­de u luk­suz­ne resor­te u koji­ma ćemo biti kono­ba­ri i čis­ta­či­ce u hote­li­ma. Zato sve to tre­ba sni­ma­ti, mobi­te­li­ma, pro­fi-kame­ra­ma, nebit­no.“, kazao je Strašek.

Izrazio je i nadu da će taj otpor ima­ti dobar ishod, no u konač­ni­ci, čak i da ga ne bude u kraj­njoj lini­ji film će pos­lu­ži­ti kao doku­ment bar­bar­stva ovog vremena.

„Pa ako isko­pa­ju jed­nom za tisu­ću godi­na i samo taj film, reći će da su ipak pos­to­ja­li neki lju­di koji su se bori­li da ovo sra­nje sta­ne. Ovakve stva­ri doga­đa­ju se diljem svi­je­ta i jed­nom će iza­zva­ti domi­no efekt. Ovo što sam vidio, tu nema laž­ne emo­ci­je, film govo­ri o svi­ma nama sada, to je taj tre­nu­tak. Napravite to zato jer je vama sta­lo, samo iz srca, nemoj­te kal­ku­li­ra­ti i napra­vi­te taj film, potre­ban je. Od svih veče­ras odgle­da­nih ovaj ima i film­sku i van – film­sku svr­hu te samu svr­hu čovje­ka. Našeg dos­to­jans­tva pred pri­jet­njom izu­mi­ra­nja. Neovisno o teh­ni­ka­li­ja­ma i pote­ško­ća­ma „nepro­fe­si­onal­nos­ti“, dovr­ši­te taj film!“, zane­se­no je zaklju­čio Strašek, pohva­liv­ši Natašu koja je skrom­no doda­la kako je to nje­no prvo iskus­tvo s fil­mom i sasvim je slu­čaj­no baš ona upi­sa­na kao auto­ri­ca. Obećala je da će sva­ka­ko dogra­di­ti film, jer pri­ča s Lungomarem nika­ko nije goto­va. Naglasila je kako joj je dra­go što je film uspio pre­ni­je­ti tu emo­ci­ju i zahval­na je na podr­š­ci i pohva­la­ma, koje još uvi­jek nisu tako česte.