Večer francuske glazbe i monodrama „Final Act“ u INK‑u

B. V.

04.03.2024.

Istarsko narod­no kaza­li­šte Gradsko kaza­li­šte Pula nas­tav­lja s pro­gra­mom u uto­rak, 5. ožuj­ka u 20 sati kon­cer­tom „Večer fran­cu­ske glaz­be“ koji je dio cik­lu­sa Pulska kla­sič­na zima.

U izved­bi tri­ja Samante Stell na fla­uti, Davida Kumparea na kla­ri­ne­tu i Sandra Vešligaja na kla­vi­ru, Večer fran­cu­ske glaz­be je naziv kon­cer­ta povo­dom obi­lje­ža­va­nja 125. obljet­ni­ce rođe­nja Francisa Poulenca i Georgesa Aurica te 50. godiš­nji­ce smr­ti Dariusa Milhauda, čla­no­va fran­cu­ske gru­pe Les Six koji su zna­čaj­no utje­ca­li na broj­ne skla­da­te­lje i utka­li novi glaz­be­ni smjer u dva­de­se­tim godi­na­ma proš­lo­ga sto­lje­ća. Na pro­gra­mu je izbor nji­ho­vih naj­z­na­čaj­ni­jih djela.

“Final Act/Posljednji čin” mono­dra­ma je glu­mi­ce i auto­ri­ce Lucije Barišić koja iz per­s­pek­ti­ve smr­ti kao zad­njeg final­nog čina pro­dub­lju­je i pro­pi­tu­je sve tan­ke i fine niti živo­ta koje joj pret­ho­de. Monodrama gos­tu­je u Istarskom narod­nom kaza­li­štu u subo­tu 9. ožuj­ka u 20 sati, a nakon izved­be odr­žat će se i raz­go­vor s auto­ri­ma. Predstava nas­ta­la u pro­duk­ci­ji Teatar Pierre Vally u surad­nji sa ZKM-om bavi se intim­nom pri­po­vi­jes­ti o činu umi­ra­nja, no tako­đer na luci­dan, humo­ris­ti­čan, otvo­ren i poeti­čan način otva­ra mno­ga pita­nja koja se pos­tav­lja­ju u aspek­tu druš­tva i kolek­tiv­nog stra­ha od smr­ti na koja u sva­kod­ne­vi­ci u suoča­va­nju s činom smr­ti izbje­ga­va­mo odgo­vo­ri­ti: Što je život iz per­s­pek­ti­ve smr­ti? Zašto za živo­ta lju­di gra­de viso­ke ogra­de i male sto­lo­ve oko kojih se okupljaju?

„Nakon smr­ti maj­ke ta me tema poče­la nemi­nov­no zaokup­lja­ti. Tatu sam izgu­bi­la na prvoj godi­ni Akademije, a iste godi­ne kad je otiš­la moja mama, oti­šao je i moj djed. Nisam se mogla ne bavi­ti tom temom jer je stal­no bila tu, a nas­ta­la je iz potre­be kako da nas­ta­vim dalje nakon tih pro­mje­na koje su za mene pokre­nu­le tek­ton­ske plo­če u mome živo­tu. Prvo sam zani­je­mi­la, kao što uvi­jek ispred smr­ti zani­je­mi­mo, a onda sam odlu­či­la dati glas toj tiši­ni, ozvu­či­ti je zbog opro­šta­ja te pro­na­ći lako­ću una­toč pro­laz­nos­ti, boli, tuzi i sve­mu što te u živo­tu nemi­nov­no nađe“,  ispri­ča­la je Lucija Barišić.

Glazbenu prat­nju u autor­skoj inter­pre­ta­ci­ji izvo­de Luka Žužić i Tomi Novak, a svje­tlo je obli­ko­vao Marino Frankola.