Projekcijom rada Tabite Rezaire svečano otvoren festival Media Mediterranea 26

Tekst Boris VINCEK • Fotografije Samantha KANDINSKY i B. VINCEK

28.05.2024.

Festival Media Mediterranea 26, u orga­ni­za­ci­ji udru­ge Metamedij, sve­ča­no je otvo­ren u pone­dje­ljak, 27. svib­nja u Malom rim­skom kaza­li­štu. Prvi pro­gram fes­ti­va­la bila je pro­jek­ci­ja rada umjet­ni­ce Tabite Rezaire nazi­va „Deep Down Tidal“ na video zidu zgra­de Arheološkog muze­ja Istre. O pro­gra­mu fes­ti­va­la te samom radu Tabite Rezaire govo­ri­li su direk­tor fes­ti­va­la Marino Jurcan i kus­to­si­ca fes­ti­va­la Irena Borić.

Jurcan se u poz­drav­nom govo­ru zahva­lio svi­ma na dola­sku te je istak­nuo kako je udru­zi Metamedij izu­zet­na čast biti u Malom rim­skom kazalištu.

- Zahvaljujem sto­ga Arheološkom muze­ju Istre što nam je omo­gu­ćio da koris­ti­mo ovaj fas­ci­nan­tan pros­tor gdje se spa­va­ju bašti­na i nove teh­no­lo­gi­je i koji je po mom sudu ide­al­no mjes­to za pri­ka­zi­va­nje ovak­vog rada. Sam fes­ti­val tra­je šest dana unu­tar kojih ćemo otvo­ri­ti izlož­bu „Umreženo more“ u sri­je­du, 29. svib­nja u 20 sati, u gale­ri­ji Novo, zatim pop-up izlož­bu radi­oni­ce spe­ku­la­tiv­ne dizaj­ner­ske prak­se koja je upra­vo u tije­ku i koja se nazi­va „The Sea Sees Us“ u subo­tu, 1. lip­nja tako­đer u 20 sati u gale­ri­ji Društva arhi­te­ka­ta Istre. Festival zatva­ra­mo istog dana, u 23 sata par­ti­jem u klu­bu Kotač u DC‑u Rojc nazi­va „Plava stru­ja“, gdje će nas­tu­pi­ti DJ-evi Laseech i Petar Dundov te gos­tu­ju­ći VJ-evi. Imamo i diskur­ziv­ni pro­gram u obli­ku vođe­nih tura nazi­va „Vidim šumu, pišem paš­njak“ koji će se odr­ža­va­ti u čet­vr­tak i subo­tu i za koje se mora­te rezer­vi­ra­ti putem maila, a sve infor­ma­ci­je može­te pro­na­ći na našoj služ­be­noj stra­ni­ci metamedia.hr, kazao je Jurcan i zahva­lio se orga­ni­za­cij­skom timu te dona­to­ri­ma, pose­bi­ce Francuskom ins­ti­tu­tu u Hrvatskoj koji je sufi­nan­ci­rao pro­gram kojim je fes­ti­val otvo­ren te Zakladi Kultura nova, Ministarstvu kul­tu­re i medi­ja RH, Gradu Puli i Istarskoj županiji.

Kustosica Borić je nagla­si­la da se kon­cept fes­ti­va­la, odnos­no nje­go­va tema, zove Umrženo more zato što se u biti bavi morem kao mjes­tom koje je uhva­će­no u raz­li­či­tu mre­žu eko­nom­skih, poli­tič­kih, druš­tve­nih i eko­lo­ških čimbenika.

- Polazimo od dvi­je figu­re koje su nam svi­ma zna­ne, pli­va­ča i more­plov­ca i koje su u sre­di­štu zani­ma­nja pla­ve huma­nis­ti­ke. U biti nas zani­ma na koji način se te dvi­je figu­re odno­se pre­ma degra­di­ra­nom mor­skom oko­li­šu. Pritom vas pozi­vam isto tako na izlož­bu „Umreženo more“ koja će se odr­ža­ti u gale­ri­ji Novo gdje ćete moći vidje­ti raz­li­či­te per­s­pek­ti­ve umjet­ni­ka na tu temu. Rad Tabite Rezaire je na neki način je dio te izlož­be, među­tim budu­ći da smo ima­li pri­li­ku pri­ka­za­ti ga na ovom nevje­ro­jat­no veli­kom ekra­nu odlu­či­li smo to i ostva­ri­ti. Zapravo mi se to čini izu­zet­no prik­lad­no i zbog toga što se Tabita u svom radu bavi elek­tron­skim kolo­ni­ja­liz­mom pa je zanim­lji­vo pri­ka­za­ti ga u ovom pros­to­ru gdje se ispre­pli­ću povi­jes­na raz­dob­lja, od sta­rog Rima do Austro-Ugarske i dalje. No njen rad pri­je sve­ga govo­ri o oce­anu kao mjes­tu infras­truk­tu­re za glo­bal­nu komu­ni­ka­ci­ju, ali isto tako i kao mjes­tu koje je pro­ble­ma­tič­no zbog boli izgub­lje­nih povi­jes­ti i sje­ća­nja, a sve to zajed­no pove­zu­je upra­vo s novim teh­no­lo­gi­ja­ma, kaza­la je Borić.

„“Deep Down Tidal“ istra­žu­je tran­so­ce­an­ske mre­že pre­is­pi­tu­ju­ći poli­tič­ke i teh­no­lo­ške utje­ca­je vode kao pro­vod­lji­vog suče­lja za komu­ni­ka­ci­ju. Plovi oce­anom kao grob­ljem Crnog zna­nja i teh­no­lo­gi­ja. Od Atlantide, pre­ko rute trgo­vi­ne rob­ljem, do izbje­gli­ca koje se tre­nut­no uta­pa­ju u Mediteranu, oce­an­sko dno čuva boli, izgub­lje­ne povi­jes­ti i sje­ća­nja dok isto­vre­me­no pred­stav­lja glo­bal­nu infras­truk­tu­ru za pos­to­je­će tele­ko­mu­ni­ka­ci­je. Može li nasi­lje inter­ne­ta – nane­se­no Africi i opće­ni­to crnim lju­di­ma – leža­ti u nje­go­voj fizič­koj struk­tu­ri? Istraživanja podu­pi­ru činje­ni­cu da voda ima spo­sob­nost pam­ti­ti i kopi­ra­ti infor­ma­ci­je, šire­ći ih svo­jim toko­vi­ma. Koje podat­ke zadr­ža­va voda našeg svi­je­ta? Osim tra­uma, voda čuva mnoš­tvo dubo­kih taj­ni, od svo­jeg još uvi­jek nes­poz­na­tog nas­tan­ka, tajans­tve­nog mor­skog živo­ta sire­na, vode­nih božans­ta­va i zmij­skih bogo­va, do teori­je o vode­nom maj­mu­nu. Rad istra­žu­je slo­že­ne i ispre­ple­te­ne koz­mo­lo­ške, duhov­ne, poli­tič­ke i teh­no­lo­ške nara­ti­ve pro­izaš­le iz vode kao suče­lja kako bi spoz­nao sva nas­li­je­đa kolo­ni­ja­liz­ma“, navo­di se u opi­su rada.

Tabita Rezaire je besko­nač­nost koja žudi spoz­na­ti samu sebe. Kao vječ­na tra­ga­či­ca, nje­zin put kao umjet­ni­ce, posve­će­ni­ce, jogi­ne, pri­ma­lje (doule) i zem­ljo­rad­ni­ce ispre­pli­će umjet­nost izlje­če­nja i znans­tve­ne sus­ta­ve kroz vezu sa zem­ljom, pre­ci­ma i pje­sma­ma. Njezine među­di­men­zi­onal­ne prak­se zamiš­lja­ju mrež­ne zna­nos­ti – organ­ske, elek­tro­nič­ke i duhov­ne – kao lje­ko­vi­te teh­no­lo­gi­je koje slu­že pre­la­sku na svjes­nost srca. Prihvaćajući digi­tal­nu, tje­les­nu i drev­nu memo­ri­ju pre­da­ka, ona istra­žu­je znans­tve­ne ima­gi­na­ri­je i mis­tič­na podru­čja kako bi se suoči­la s kolo­ni­jal­nim rana­ma i ener­get­skim nerav­no­te­ža­ma koje utje­ču na pje­smu našeg cje­lo­kup­nog tje­les­nog, men­tal­nog i duhov­nog bića.

Tabita živi u Francuskoj Gvajani gdje skr­bi o AMAKABA. Svoje je rado­ve izla­ga­la u nizu pres­tiž­nih svjet­skih gale­ri­ja i muze­ja: Centre Pompidou (Pariz), Serpentine (London), MoMa (NY), New Museum (NY), MASP (Sao Paulo), Gropius Bau (Berlin), MMOMA (Moskva), Muzej suvre­me­ne umjet­nos­ti Chicago, ICA – Institute of Contemporary Arts (London), V&A (London), Nacionalna gale­ri­ja Danska, The Broad (LA), MoCADA (NY), Tate Modern (London) i Muzej moder­ne umjet­nos­ti Pariz. Uz nave­de­no, sudje­lo­va­la je i na neko­li­ko bije­na­la kao što su Trijenale u Guangzhouu, Bijenale u Ateni, Bijenale u Kochiju (2018.), Performa (2017.) i Berlinsko bije­na­le (2016.).

Nakon pro­jek­ci­je koja je ponov­lje­na neko­li­ko puta publi­ka, umjet­ni­ci i orga­ni­za­to­ri fes­ti­va­la dru­ži­li su se u Caffe bar Circolo 17 u Circolu Zajednice Talijana Pula gdje je bila orga­ni­zi­ra­na zakuska.