Razgovor s Marijanom Peršić – dobitnicom nagrade za pedagoški rad ‘Zvjezdana Ladika’

Razvijajući individualne i socijalne vještine mladi upoznaju sebe i svijet koji ih okružuje. Razvijaju vlastitu i suradničku kreativnost i kritičko mišljenje. A vjerujem da će im to dobro doći čime god se dalje u životu budu bavili.

Marijana Peršić, dram­ska peda­go­gi­nja Dramskog i ples­nog stu­di­ja Istarskog narod­nog kaza­li­šta, dobit­ni­ca je nagra­de za naj­bo­lji dram­ski i peda­go­ški rad ‘Zvjezdana Ladika’. Nagrada je dodi­je­lje­na na 26. Susretu pro­fe­si­onal­no vođe­nih kaza­li­šta za dje­cu i mla­de Hrvatskog cen­tra ASSITEJ u Hvaru, a dobi­la ju je za forum-pred­sta­vu „Pravi izbor?“. U INK je već 18 godi­na i od tada svo­je iskus­tvo i zna­nje neumor­no pre­no­si dje­ci i mla­di­ma, a od ove godi­ne i pri­pad­ni­ci­ma tre­će život­ne dobi. Razgovarali smo o nje­nom radu, reak­ci­ja­ma polaz­ni­ka i ono­me što nas od dra­ma­ca oče­ku­je u nared­nom razdoblju.

Kad i kako je počeo tvoj rad u kazalištu?

U Istarsko narod­no kaza­li­šte sam doš­la 1996. godi­ne. Isprva kao član stu­dent­ske dram­ske sku­pi­ne, a kas­ni­je kao vodi­te­lji­ca gru­pa. Iako sam diplo­mi­ra­la hrvat­ski i tali­jan­ski jezik i knji­žev­nost jako sam se zain­te­re­si­ra­la za kaza­li­šte, dra­ma­tur­gi­ju, reži­ju i moguć­nos­ti dram­skog odgo­ja u odgoj­no-obra­zov­nom radu s dje­com i mla­di­ma te sam se u tom prav­cu i dalj­njem obra­zo­va­nju i samo­obra­zo­va­nju i usmje­ri­la. Još od 1999. sam član udru­ge Hrvatski cen­tar za dram­ski odgoj putem koje sam se dodat­no edu­ci­ra­la u dram­sko-peda­go­škim spoz­na­ja­ma te orga­ni­zi­ra­la raz­ne radi­oni­ce za odga­ja­te­lje, uči­te­lje, čla­no­ve udru­ga isti­ču­ći važ­nost dram­skog odgo­ja u radu s dje­com i mla­di­ma. S raz­nim kaza­liš­nim teh­ni­ka­ma i sjaj­nim vodi­te­lji­ma radi­oni­ca sam se upoz­na­va­la i putem neka­daš­njeg Međunarodnog kaza­liš­nog fes­ti­va­la mla­dih INK‑a, kao i u radu na raz­nim doma­ćim i među­na­rod­nim pro­jek­ti­ma koji pro­mi­ču umjet­nič­ke, peda­go­ške, kaza­liš­ne meto­de. Član sam među­na­rod­ne sku­pi­ne “Together” koja se bavi istra­ži­va­njem i pro­mi­ca­njem Boalove meto­de – kaza­li­šte potla­če­nih. Rad u Studiju je druš­tve­no odgo­vo­ren kaza­liš­ni rad s našim polaz­ni­ci­ma, a čiju je vri­jed­nost. pre­poz­na­la i šira zajednica.

Koliko dramskih skupina vodiš i koliko ih je ukupno?

Raspored pri­la­go­đa­va­mo sva­ke godi­ne s obzi­rom na dob­ne sku­pi­ne, sta­re ili nove čla­no­ve, te raz­ne aktiv­nos­ti koje ima­mo. Ukupni broj čla­no­va u Dramskom i ples­nom stu­di­ju je oko 200. S obzi­rom na to da nas ima tro­je vodi­te­lja, peda­go­ga, pored mene su tu i Andrea Gotovina, Luka Mihovilović, ras­po­re­di­li smo se tako da svat­ko ima svo­je sku­pi­ne i aktiv­nos­ti koje vodi. Kroz škol­sku godi­nu vodim oko 80 dje­ce i mla­dih ras­po­re­đe­nih po dob­nim sku­pi­na­ma, to su četi­ri sku­pi­ne uz dodat­nu aktiv­nost koju vodim za sta­ri­je čla­no­ve: forum-kaza­li­šte (jed­na od teh­ni­ka kaza­li­šta potla­če­nih). No zajed­no, kole­ge i ja vodi­mo jed­nu novu u sku­pi­nu od ove godi­ne 60+ i samo njih je oko 25 upi­sa­nih polaznika.

Koliko je za djecu bitno i korisno sudjelovanje u dramskoj skupini?

Vjerujem da im je koris­no sudje­lo­va­nje u dram­skim sku­pi­na­ma neo­vis­no o tome žele li se oni kas­ni­je usmje­ri­ti, edu­ci­ra­ti u okvi­ru kaza­liš­ne umjet­nos­ti, glu­ma, reži­ja, dra­ma­tur­gi­ja…. ili su tu zbog dru­že­nja, razvi­ja­nje druš­tve­nih vje­šti­na, glu­me, kre­ativ­nog izra­ža­va­nja, sudje­lo­va­nja u predstavama…Od malih nogu pre­ma sta­ri­joj dobi razvi­ja­ju se i mije­nja­ju nji­ho­ve želje i potre­be. U meto­di dram­skog odgo­ja je kroz dram­ski izraz nagla­sak na odgo­ju. Što su sta­ri­ji upoz­na­ju se s moguć­nos­ti­ma raz­li­či­tih kaza­liš­nih izra­za i meto­da i time izo­š­tra­va­ju svo­je dalj­nje afi­ni­te­te. Razvijajući indi­vi­du­al­ne i soci­jal­ne vje­šti­ne upoz­na­ju sebe i svi­jet koji ih okru­žu­je. Razvijaju vlas­ti­tu i surad­nič­ku kre­ativ­nost i kri­tič­ko miš­lje­nje. A vje­ru­jem da će im to dobro doći čime god se dalje u živo­tu budu bavili.

Dramski studio već je nekoliko godina i plesni. Koliko je i scenski pokret bitan za rad u kazalištu? Čini se da je neodvojiv od glume.

Scenski pokret je bitan u razvi­ja­nju i glu­mač­kih spo­sob­nos­ti. Od 2022. godi­ne Dramski stu­dio pos­ta­je Dramski i ples­ni stu­dio INK‑a i sve je više dje­ce i mla­dih koji se žele uklju­či­ti i radi­ti i u ples­nom izri­ča­ju. Znači u radu ima­mo holis­tič­ki, cje­lo­vi­ti pris­tup dje­ci i mla­di­ma. Kretanje tije­la u pros­to­ru izu­zet­no je bit­no i važ­no kroz sva život­na raz­dob­lja, poti­če flek­si­bil­nost tije­la i pokre­ta, razvi­ja koor­di­na­ci­ju, razvi­ja pozi­tiv­nu sli­ku pre­ma vlas­ti­tom tije­lu. Zabavno je i opu­šta­ju­će scen­ski se kre­ta­ti u zadat­ku samos­tal­no kao i uskla­di­ti se s cije­lom skupinom.

Koliko tu ima igre, a koliko učenja? Ili oni zapravo kroz tu igru ujedno i uče?

Igrajući se uči, uče­njem se igra. To je čvr­sto ple­ti­vo. Igra se i uče­nje sjaj­no nado­pu­nju­ju i sljub­lju­ju. Kako bi Boal rekao “Mi radi­mo praxi­tron. Tron ozna­ča­va mjes­to, a praxis rad­nju.” Puno se može u radu s dje­com i mla­di­ma kroz dobro osmiš­lje­ne dram­ske aktiv­nos­ti, i igre i vjež­be, izra­ža­va­nje, stva­ra­nje, pred­sta­ve, pri­po­vi­je­da­nje, čita­nje, glu­mu, scen­sku mon­ta­žu…. jer se tim radom u njih razvi­ja osje­til­na misao, rekao bi Boal. I, tako­đer, kako bi rekao i Paolo Freire (bra­zil­ski peda­gog), nije poan­ta spoz­na­ti više ili manje, već spoz­na­ti različito.

Pretpostavljam da je rad s nešto starijima, teenagerima, drugačiji?

Neke pola­ziš­ne toč­ke u radu mogu biti iste, no rezul­ta­ti tak­vog rada su bit­no dru­ga­či­ji. Što je sasvim razum­lji­vo jer osim biolo­ške, kog­ni­tiv­ne, emo­tiv­ne, soci­olo­ške raz­li­či­tos­ti u odras­ta­nju i razvi­ja­njem inte­re­sa jav­lja se kod tinej­dže­ra bolja arti­ku­la­ci­ja druš­tve­nih okol­nos­ti koje ih okru­žu­ju što je bit­na pos­tav­ka za dalj­nji usmje­re­ni dram­sko-peda­go­ški rad s njima.

Spomenula si i skupinu 60+ koju imate od ove godine. Kakvi su dojmovi, vas kao voditelja ali i samih polaznika?

Krenuli smo ove godi­ne vrlo eks­pe­ri­men­tal­no, pita­ju­ći se hoće li uop­će biti pri­ja­va za tu sku­pi­nu 60+, zani­ma li lju­de te dobi da se pri­klju­če i sudje­lu­ju u dram­sko-ples­nom izri­ča­ju. No, ugod­no smo se izne­na­di­li. Prijava je bilo i za dvi­je sku­pi­ne, no ipak smo se odlu­či­li za jed­nu, a za slje­de­ću godi­nu ćemo vidje­ti. Zadovoljni su, jako kre­ativ­ni, želj­ni stva­ra­lač­kog rada i u dram­skom i u ples­nom smje­ru. Polaznika ima od 60+ do 85, to su vrlo aktiv­ni lju­di koji se u svo­joj dobi uklju­ču­ju u raz­ne slo­bod­ne aktiv­nos­ti i mogu nam biti pri­mjer svo­jim vedrim i pozi­tiv­nim sta­vom pre­ma životu.

Osim što vodiš dramsku, sudjeluješ i u realizaciji predstava. „Pravi izbor?“ nagrađen je na nedavno održanim Susretu u Hvaru. Jesi li se nadala tom velikom priznanju i koliko ti ono znači?

Nisam se nada­la, jer mis­lim da je to po prvi put, na evo sada već odr­ža­nim 26. Susretima pro­fe­si­onal­no vođe­nih kaza­li­šta za dje­cu i mla­de, da je bila pri­ka­za­na forum-pred­sta­va. Tako da mi je bilo iznim­no dra­go da smo uop­će dobi­li pri­li­ku sudje­lo­va­ti i da su nas uvr­sti­li u pro­gram. No, eto ipak zajed­nič­ki rad biv­ših i sadaš­njih dra­ma­ca koji kroz pred­sta­vu pro­go­va­ra­ju o druš­tve­no osjet­lji­vim pro­ble­ma­ti­ka­ma svo­jih vrš­nja­ka, nasi­lje u ado­les­cent­skim veza­ma, je na tim susre­ti­ma dobi­la zas­lu­že­no priznanje.

Koliko rad u kazalištu pomaže mladima da se uhvate u koštac s brojnim izazovima odrastanja? Naime, već si spomenula da u svom radu koristiš tehniku forum – kazališta. O čemu se radi?

Kazalište im pru­ža moguć­nost odma­ka, reflek­si­je slo­že­nih među­ljud­skih odno­sa. U simu­li­ra­nom pros­to­ru dram­ske igre (glu­me, stva­ra­nja pri­če..) vjež­ba­ju svo­je sta­vo­ve, raz­miš­lja­nja, pro­ma­tra­ju svo­ja i tuđa izra­ža­va­nja, među­sob­no se slu­ša­ju, daju si podr­šku, zabav­lja­ju se, dru­že, raz­go­va­ra­ju te time nado­pu­nju­ju, izgra­đu­ju svo­je kri­tič­ko opa­ža­nje svi­je­ta, druš­tva, zajed­ni­ce koja ih okru­žu­je. Vjerujem da im odre­đe­na dram­ske teh­ni­ke i meto­de poma­žu da se sprem­ni­je susret­nu sa svo­jim iza­zo­vi­ma odras­ta­nja i da uvi­jek i u sve­mu pro­na­la­ze tra­čak opti­miz­ma za koji se mogu ulo­vi­ti i nas­ta­vi­ti dalje. Kazalište potla­če­nih je meto­da koju je razvio Augusto Boal, bra­zil­ski reda­telj, peda­gog, huma­nist, borac za ljud­ska pra­va. Kazališna meto­da je nas­ta­la iz potre­be za otpo­rom pro­tiv neprav­de, pro­go­na lju­di, nasi­lja, pro­tiv cen­zu­re, a za slo­bo­du govo­ra tije­kom voj­ne dik­ta­tu­re u Brazilu, 60-tih godi­na 20. sto­lje­ća. Metoda kaza­li­šta potla­če­nih pod svo­jim okri­ljem okup­lja mno­ge kaza­liš­ne teh­ni­ke koje je Boal razvi­jao sa svo­jim surad­ni­ci­ma u Južnoj Americi i Europi: novin­sko kaza­li­šte, forum-kaza­li­šte, duga želje, nevid­lji­vo kaza­li­šte, legis­la­tiv­no kaza­li­šte. Ovaj sis­tem kaza­liš­nih vjež­bi, iga­ra i teh­ni­ka ima za cilj razvi­ja­ti kod potla­če­nih lju­di kaza­liš­ni jezik kao osnov­ni ljud­ski jezik kojim mogu komu­ni­ci­ra­ti s dru­gim čla­no­vi­ma druš­tva i izra­zi­ti svo­ju volju i svo­je želje. Potlačeni su oni lju­di koji­ma je na bilo koji način one­mo­gu­će­no pra­vo na dija­log. Kazalište potla­če­nih ima za cilj potak­nu­ti lju­de na dje­lo­va­nje. Forum-kaza­li­šte je naj­ra­ši­re­ni­ja  teh­ni­ka kaza­li­šta potla­če­nih. Predstava forum-kaza­li­šta zapo­či­nje odi­gra­va­njem sce­na u koji­ma pro­ta­go­nist ne može rije­ši­ti pro­blem (tla­če­nje) koji ga muči. Publika je tada pozva­na da zami­je­ni pro­ta­go­nis­ta i, na svoj način, poku­ša rije­ši­ti pro­blem. U pred­sta­vi pre­poz­naj­te pro­ta­go­nis­ta, oso­bu koja trpi nasi­lje, te anta­go­nis­ta, oso­bu koja vrši nasi­lje, te osta­le liko­ve koji su savez­ni­ci ili pro­ta­go­nis­tu ili anta­go­nis­tu. Tijekom forum razvi­ja se kons­truk­tiv­ni dija­log koji u svo­joj srži sadr­ži aktiv­no sudje­lo­va­nje gledatelja.

Nedostaje li ti nakon tolikih godina inspiracije i motivacije u radu?

Ponekad. Tijekom svih ovih godi­na rada zas­ta­ne se koji put raz­miš­lja­ju­ći što dalje, kako moti­vi­ra­ti, poti­ca­ti, razvi­ja­ti? Ponekad stva­ra­lač­ki izvor pre­su­ši pa se ponov­no nađe neki impuls, ins­pi­ra­tiv­ni put da se on ponov­no napu­ni. Bit će da je to stal­na mije­na. Izazovno je u današ­njim vre­me­ni­ma, biti rodi­telj, biti odga­ja­telj i uvi­jek izno­va pre­poz­na­ti ili pro­na­la­zi­ti nadu i lje­po­tu živ­lje­nja. Kao odras­le nas to pre­ma dje­ci obve­zu­je, dje­ci i mla­di­ma smo to duž­ni. Dramski izraz, dram­ska peda­go­gi­ja te meto­da kaza­li­šta potla­če­nih moje su oru­đe, ins­tru­men­ti u radu s dje­com i mla­di­ma, a pos­lje­dič­no taj rad je i tre­ni­ra­nje vlas­ti­te vje­re u izgrad­nju pra­ved­ni­jeg društva.

Bliži se kraj školske godine i prezentacije rada. Što pripremate?

Pa evo svi smo uro­nje­ni u svo­je teme, redov­ne i dodat­ne pro­be. Najmlađi  polaz­ni­ci, 1. i 2. raz­red osnov­ne ško­le, ima­ju zago­net­ke i pje­smi­cu, to su tek­s­tu­al­ni obli­ci i pola­ziš­na toč­ka za scen­sku igru – “Mali svi­jet”. Djeca se kroz igru upoz­na­ju s govo­rom, rad­njom, scen­skom orga­ni­za­ci­jom u služ­bi pri­po­vjed­nog. Kroz igru osvje­šta­va­ju moguć­nos­ti surad­nje s osta­lim čla­no­vi­ma sku­pi­ne, te stva­ra­lač­ki i soli­dar­no gra­de zajed­no svoj mali svi­jet scen­ske igre. Sa sta­ri­je dvi­je sku­pi­ne, od 3. do 6. raz­re­da osnov­ne ško­le, nešto slo­že­ni­je. Predložak za rad na stva­ra­nju tek­s­ta koji se već godi­na­ma istra­žu­je s raz­nim gene­ra­ci­ja­ma čla­no­va Dramskog stu­di­ja, pa je tako zade­si­lo i ovu gene­ra­ci­ju, jest razu­mi­je­va­nje komu­ni­ka­ci­je u teh­no­lo­škom dobu. Naime, riječ je o dram­skom istra­ži­va­nju raz­li­či­tih moguć­nos­ti komu­ni­ci­ra­nja. Kako druš­tve­ne mre­že, real­ne i vir­tu­al­ne, utje­ču na naš sva­ki­daš­nji život? Na koji način komu­ni­ci­ra­mo, kako se izra­ža­va­mo, koje ins­tru­men­te, ala­te koris­ti­mo, koje jezi­ke upo­treb­lja­va­mo da bismo ostva­ri­li dija­lo­ge ili mono­lo­ge? Što je dio vir­tu­al­nog, a što real­nog svi­je­ta, ili je u viral­nom obje­di­nje­no obo­je? Naslov pre­zen­ta­ci­je je “Spam“.

“Hotel Agato” je scen­ska igra nas­ta­la na osno­vu jed­ne vjež­be iz knji­ge Augusta Boala “Igre za glum­ce i ne-glum­ce”. Naime, sku­pi­na je tije­kom impro­vi­za­ci­ja razvi­ja­la temu, liko­ve i pri­ču ins­pi­ri­ra­nom nape­ti­ca­ma, u sti­lu Agathe Christie, maj­sto­ri­ce kri­mi­ća. U pro­ce­su su polaz­ni­ci stva­ra­li i raz­ra­đi­va­li svo­je liko­ve, istra­ži­va­li i razvi­ja­li nji­ho­ve krat­ke biogra­fi­je. Kroz impro­vi­za­ci­je smo dola­zi­li do dram­skih situ­aci­ja koje smo zapi­si­va­li i ugra­đi­va­li u zavr­š­ni tekst. Prezentacija je zamiš­lje­na da bude živo čita­nje dram­skog tek­s­ta na sceni.

Te sku­pi­na forum-kaza­li­šta (jed­na od teh­ni­ka veće meto­do­lo­gi­je kaza­li­šta potla­če­nih, poz­na­ta i kao Boalova meto­da) koja od ove godi­ne dje­lu­je te je poka­za­la inte­res za boljim upoz­na­va­njem teh­ni­ke forum-kaza­li­šta, jed­ne od naj­ra­ši­re­ni­jih teh­ni­ka kaza­li­šta potla­če­nih, Augusta Boala. Polaznici su se kroz vjež­be, igre, teori­ju i prak­su upoz­na­va­li s radom Augusta Boala, bra­zil­skog kaza­liš­nog reda­te­lja, peda­go­ga, dra­ma­tur­ga. Rezultat rada u radi­oni­ci bit će krat­ka radi­oni­ca s publi­kom u sklo­pu istra­ži­vač­kog pro­ce­sa rada polaz­ni­ka na forum-pred­sta­vi tema­ti­ke eng. body sha­min­ga (posram­lji­va­nje tije­la). Body sha­ming se može sma­tra­ti obli­kom ver­bal­nog zlos­tav­lja­nja, činom ismi­ja­va­nja i ruga­nja, neo­vis­no o tome izvo­di li se izrav­no ili neiz­rav­no, uži­vo ili putem druš­tve­nih mre­ža, sa ili bez zna­nja te oso­be. Početno pita­nje za istra­ži­va­nje i rad na temi: u raz­dob­lju viso­ke teh­no­lo­ške razvi­je­nos­ti, kako se mla­di nose sa men­tal­nim zdrav­ljem, na koji način razvi­ja­mo komu­ni­ka­cij­ske vje­šti­ne i koje vri­jed­nos­ti pri­tom gra­di­mo, a koje gubimo?

• Dramski i Plesni studio INK-a
• Marijana Peršić