„Dugo putovanje u noć“ zaokružilo ovogodišnju sezonu INK‑a

Remek dje­lo ame­rič­kog dra­ma­ti­ča­ra i nobe­lov­ca Eugenea O’Neilla “Dugo puto­va­nje u noć” u reži­ji višes­tru­ko nagra­đi­va­nog Ivice Buljana pre­mi­jer­no je upri­zo­re­no 14. lip­nja u novo­ob­nov­lje­noj dvo­ra­ni Pietro Ciscutti u pul­skom Istarskom narod­nom kazalištu.

Riječ je o dois­ta sjaj­nom tek­s­tu i pred­sta­vi koja je baš „dobro sje­la“ ovoj kaza­liš­noj sezo­ni. Naime, radi se o vrhun­skoj dra­mi koja je vrlo dobro smje­šte­na na veli­ku sce­nu i koju pre­dvo­de vrhun­ski glum­ci: naci­onal­na prva­ki­nja HNK Zagreb Alma Prica (maj­ka Mary), prvak Drame Slovenskog naci­onal­nog gle­da­liš­ča iz Ljubljane Marko Mandić (otac James), poz­na­ti beograd­ski glu­mac Luka Grbić (sin Edmund) iz Ateljea 212 te zagre­bač­ki glu­mac Rok Juričić (sin Jamie).

Eugene O’Neill ovu je dra­mu zamis­lio kao iskre­no svje­do­čans­tvo o vlas­ti­toj mla­dos­ti oba­sja­noj maj­či­nom ovis­noš­ću i oče­vim alko­ho­liz­mom. Emotivna odi­se­ja, koju je autor namjer­no čuvao do svo­je smr­ti, oži­vje­la je na pul­skoj pozor­ni­ci, istra­žu­ju­ći teme poput ovis­nos­ti, samo­ob­ma­ne i neo­s­tva­re­nih snova.

Za dva sata tra­ja­nja upe­čat­lji­vim dija­lo­zi­ma i sjaj­nom glu­mom drži paž­nju gle­da­te­lja i iako pri­lič­no potres­na, ostav­lja dojam topli­ne i njež­nos­ti zbog lju­ba­vi koja se osje­ća unu­tar tra­ge­di­ja­ma nagri­že­ne obitelji.

Radnja pri­če pra­ti obi­telj Tyrone kroz jedan dan, otkri­va­ju­ći dina­mi­ku izme­đu čla­no­va obi­te­lji i nji­ho­ve unu­tar­nje bor­be s demo­ni­ma proš­los­ti. Dok maj­ka pori­če svo­ju ovis­nost o mor­fi­ju, osta­li čla­no­vi obi­te­lji šute o boles­ti naj­mla­đe­ga sina.

Svatko u toj obi­te­lji zbog neče­ga pati, mno­ge su bor­be utka­ne u nji­ho­ve živo­te, a svi­ma je zajed­nič­ko nas­to­ja­nje da zadr­že pri­vid kako je sve u redu i da zašti­te dru­ge, među­tim svat­ko od njih u jed­nom tre­nut­ku dola­zi do toč­ke pucanja.

Mnoge obi­te­lji, na žalost, skri­va­ju bol­ne pri­če, obi­lje­že­ne su tra­gič­nim doga­đa­ji­ma i bore se s nekim demo­ni­ma, sto­ga se sigur­no velik broj gle­da­te­lja može pove­za­ti s pri­čom ove obi­te­lji u kojoj ima zamje­ra­nja, glu­me, taj­ni i una­toč sve­mu – ljubavi.

Jednostavna sce­no­gra­fi­ja koju pot­pi­su­je Aleksandar Denić vrlo je upe­čat­lji­va, a pose­ban dojam dala su joj svje­tla (dizaj­ner je Elvis Butković) koja na tre­nut­ke oba­sja­va­ju i publi­ku te je na taj način dodat­no „uvla­če“ u priču.

Za kos­ti­mo­gra­fi­ju je zadu­že­na Ana Savić Gecan, jed­nos­tav­na je i prev­la­da­va bje­li­na koja se može išči­ta­ti na više nači­na. Kao pri­vid­na nevi­nost i naiv­nost – idi­la ispod koje se skri­va­ju mrač­ne taj­ne ili pak kao odla­zak „na onaj svi­jet“ s obzi­rom na to da liko­vi žive na rubu smrti.

Veliku ulo­gu ima dojm­lji­va glaz­ba Mitje Vrhovnika koja je zaokru­ži­la ovu melan­ko­lič­nu priču.

Kako kažu iz INK‑a, ova pro­duk­ci­ja zauze­la je sre­diš­nje mjes­to u kaza­liš­noj sezo­ni posve­će­noj mla­dos­ti, pru­ža­ju­ći dubo­ko emo­tiv­no iskus­tvo koje istra­žu­je obi­telj­ske odno­se, iza­zo­ve mla­dos­ti te pove­za­nost izme­đu isti­ne i lju­ba­vi, podas­ti­ru­ći bolan i dir­ljiv por­tret četve­ro lju­di koji ne mogu živje­ti jed­ni s dru­gi­ma, ni jed­ni bez drugih.

“Dugo puto­va­nje u noć” sma­tra se remek dje­lom što pot­vr­đu­je i Pulitzerova nagra­da za dra­mu koju je O’Neill dobio pos­t­hum­no 1957. godi­ne, kao i kul­t­na film­ska adap­ta­ci­ja u reži­ji Sidneya Lumeta s Katharine Hepburn u nas­lov­noj ulozi.

Spomenimo još da je asis­tent reži­je na pred­sta­vi Gabrijel Lazić, a adap­ta­ci­ju tek­s­ta i dra­ma­tur­gi­ju pot­pi­su­je Vid Adam Hribar.

Iako je ispr­va bio sra­me­ž­ljiv, publi­ka je u konač­ni­ci pred­sta­vu poz­dra­vi­la snaž­nim pljeskom.