Milica Sinkauz i Ivana Đula o slikovnici „Ništa strašno“: „Nama je jako zabavno dok zajedno pišemo“

Festival dje­čje knji­ge – Monte Librić je iza nas, a doj­mo­vi s nje­go­va 17. izda­nja još su živi. Kako je bilo auto­ri­ca­ma pred­stav­lje­ne sli­kov­ni­ce „Ništa straš­no“, Milici Sinkauz i Ivani Đula, raz­go­va­ra­li smo netom nakon nje­go­va odr­ža­va­nja. Njih dvi­je udru­ži­le su sna­ge u pisa­nju ove pri­če, a ina­če mno­go zajed­no rade – pišu, vode radi­oni­ce za dje­cu, ima­ju udru­gu… Ispričale su nam više o sve­mu što rade i pla­ni­ra­ju u budućnosti.

Kakvi su doj­mo­vi s Monte Librića gdje ste pred­sta­vi­li sli­kov­ni­cu „Ništa strašno“?

Milica: Jako smo se vese­li­le tome što ćemo sli­kov­ni­cu pred­sta­vi­ti upra­vo na Monte Libriću kao jedi­nom fes­ti­va­lu u Hrvatskoj čiji su pro­gram i kon­cept posve­će­ni isklju­či­vo pro­mo­ci­ji dje­čje knji­ge. U publi­ci na pred­stav­lja­nji­ma knji­ga sje­di veći­nom dje­čja publi­ka što fes­ti­val tako­đer čini poseb­nim. Drago mi je što je naša sli­kov­ni­ca svje­tlo dana ugle­da­la netom pri­je počet­ka Festivala pa se sve savr­še­no pok­lo­pi­lo. Predstavljanje sli­kov­ni­ce proš­lo je u opu­šte­noj atmo­sfe­ri,   kak­vu samo dje­ca zna­ju napra­vi­ti. Sjajno su reagi­ra­la, raz­go­va­ra­la, komen­ti­ra­la, pos­tav­lja­la pita­nja. Prvi put smo napra­vi­le i radi­oni­cu za dje­cu na teme­lju svo­je sli­kov­ni­ce. Mislim da govo­rim u ime svih ako kažem da je Monte Librić ispu­nio očekivanja.

Ivana: Apsolutno. Uvijek je veli­ka radost vra­ti­ti se na Librić i osje­ti­ti tu nje­go­vu poseb­nu atmo­sfe­ru. Na Librić sam rani­je dola­zi­la kao izvo­đač, ali pred­stav­lja­nje naše sli­kov­ni­ce bilo je poseb­no uzbu­đe­nje. Jako je važ­no da pos­to­ji takav fes­ti­val koji okup­lja dje­cu oko knji­ge. I veli­ka je sre­ća moći sli­kov­ni­cu pred­sta­vi­ti publi­ci kojoj je nami­je­nje­na i s nji­ma vodi­ti raz­go­vor o njoj.

Kakve su reak­ci­je publi­ke na slikovnicu?

Ivana: Na našu veli­ku sre­ću, reak­ci­je su odlič­ne! Zasad su to dje­ca iz naše bli­že oko­li­ne, ali svi su se vrlo brzo pove­za­li s pri­čom. Na zalis­tu, na kojem su okvi­ri s raz­li­či­tim stra­ho­vi­ma, zadr­ža­va­ju se nakon sva­kog čita­nja, izmiš­lja­ju svo­je stra­ho­ve, svo­je straš­ne pred­me­te i spor­to­ve, sve čemu smo se i nada­li. Slikovnica ih poti­če da nas­ta­ve mašta­ti i stva­ra­ti, a opet otva­ra­ju temu koja sve njih (ali i nas), više ili manje, muči pa su, u dosa­daš­njem iskus­tvu, već nakon prvog čita­nja otvo­re­no pri­ča­li o svo­jim stra­ho­vi­ma. Osim toga, ilus­tra­ci­ja je toli­ko boga­ta i pre­pu­na deta­lja da posve oku­pi­ra dje­čju paž­nju i ona stan­dard­na dje­čja nes­trp­lji­vost oko okre­ta­nja nove stra­ni­ce, goto­vo u pot­pu­nos­ti nestaje.

Milica: Čini se da su dje­cu podjed­na­ko uspje­li pri­vu­ći i tekst i sli­ka. To nam je bio cilj. Slikovnica je pre­pu­na deta­lja i imam osje­ćaj da sva­ko dije­te u nji­ma može pre­poz­na­ti i pro­na­ći nešto iz svog svi­je­ta. Neki se deta­lji prov­la­če kroz cije­lu sli­kov­ni­cu i dra­go mi je da su dje­ca otkri­va­ju­ći sli­kov­ni­cu otkri­la i tu igru tra­že­nja. U ima­gi­ni­ra­nju straš­nog svi­je­ta poseg­nu­le smo za novim rije­či­ma, tekst sadr­ži dos­ta kova­ni­ca i čujem od onih koji su već čita­li da su i dje­ca  potak­nu­ta sli­kov­ni­com poče­la izmiš­lja­ti nove škol­ske pred­me­te i nove rije­či. Sve to mi govo­ri da smo napra­vi­li nešto dobro.

Je li bilo teško obra­di­ti temu stra­ha? Naime, o dje­čjim je stra­ho­vi­ma već puno napi­sa­no, vi ste se dosje­ti­le zanim­lji­vog pris­tu­pa i sim­pa­tič­ne ideje.

Ivana: Bilo je iza­zo­va, ali ništa straš­no. Neko smo vri­je­me pro­uča­va­le koji se stra­ho­vi i kada jav­lja­ju kod dje­ce, tra­ži­le smo i neke neo­bič­ne stra­ho­ve i izmiš­lja­le svo­je. Dugo smo zapra­vo pro­ve­le u osmiš­lja­va­nju tog svi­je­ta. I činje­ni­ca da smo ga prvo pisa­le za dram­ski tekst sigur­no je dopri­ni­je­la tome da je svi­jet raz­ra­đen do u detalj. Kasnije, kad smo ga pri­la­go­đa­va­le za sli­kov­ni­cu, sve je bilo kao neka igra. Jako nam je važan jezik, želje­le smo zadr­ža­ti ritam iz dram­skog tek­s­ta i igre rije­či pa smo puno vre­me­na pro­ve­le čita­ju­ći naglas, ispro­ba­va­ju­ći raz­li­či­te vari­jan­te, tra­že­ći naj­bo­lji način da kaže­mo da je boja­ti se u redu i da se sa svo­jim stra­hom tre­ba­mo sprijateljiti.

Milica: Htjele smo pisa­ti tekst na temu dje­čjih osje­ća­ja, a strah nam se činio naj­po­tent­ni­jim za razvoj i vođe­nje nekak­ve dram­ske pri­če. Izdvojile smo jedan strah, strah od mra­ka, i kre­nu­le od jed­ne uobi­ča­je­ne situ­aci­je: tata pri­ča pri­ču dje­te­tu pri­je spa­va­nja. Ali ne pri­ča mu uobi­ča­je­nu, već straš­nu pri­ču. Kad smo izma­šta­le taj okvir, pri­ča se samo kre­nu­la puni­ti, a straš­ni svi­jet je pos­ta­jao sve zaigra­ni­jim i sve stvar­ni­jim. Toliko da dije­te, uz malo stra­ha, ipak odlu­či zaro­ni­ti u nje­ga i putem shva­ti da boja­ti se, u ovom slu­ča­ju mra­ka, nije ništa strašno.

Koliko je iza­zov­no napi­sa­ti nešto edu­ka­tiv­no, a da pri­tom bude i dje­ci zabavno?

Ivana: Možda je ključ u tome da je nama jako zabav­no dok zajed­no piše­mo. Nikada ne pola­zi­mo od edu­ka­tiv­nog, niti nam je to cilj. Tražimo temu koja je bli­ska dje­ci, koja ih se tiče i o kojoj bi oni volje­li čita­ti i raz­go­va­ra­ti, a onda i način na koji bismo im tu temu približili.

Milica: Nismo raz­miš­lja­le o edu­ka­tiv­nom aspek­tu tije­kom pisa­nja tek­s­ta i osmiš­lja­va­nja sli­kov­ni­ce. Više o tome na koji sve način može­mo pri­bli­ži­ti dje­te­tu nešto čega se boji, kako može­mo o tome raz­go­va­ra­ti, kako sve može­mo otvo­ri­ti i ras­tvo­ri­ti taj pro­blem, a da ne doci­ra­mo. A pri­ča­nje pri­ča čes­to ispad­ne naj­bo­lji put do dje­čje gla­ve i do dje­čjeg srca. A na kra­ju ih, ako ih zain­te­re­si­ra, i povu­če za jezik.

Kako je radi­ti u tan­de­mu? Je li iza­zov­no? Kad i kako ste poče­le radi­ti zajedno?

Ivana i Milica: Već jako dugo radi­mo zajed­no. Počelo je s dram­skim tek­s­to­vi­ma pri­je dese­tak godi­na. Prvi tekst na koje­mu smo zajed­no radi­le zvao se Ritam Tam. Zanimljivo, baš će ritam pos­li­je pos­ta­ti jed­no od glav­nih obi­ljež­ja naših zajed­nič­kih tek­s­to­va.  A jedan od tih prvih autor­skih tek­s­to­va koje smo zajed­no pisa­le bio je i Ništa straš­no. Iako je pisa­nje uglav­nom usam­lje­na prak­sa, mi smo neka­ko spon­ta­no naš­le način da piše­mo zajed­no i s lako­ćom i puno smi­je­ha stva­ra­mo tek­s­to­ve za dje­cu. Jedino što je tre­nut­no iza­zov­no je uskla­di­ti kalendare.

Kako je bilo sura­đi­va­ti s Dominikom Vukovićem koji je zas­lu­žan za ilustracije? 

Milica: S Dominikom nas je spo­jio Seid Serdarević jer je osje­tio da bi upra­vo Dominik mogao biti “taj” ilus­tra­tor za ovu pri­ču. Slikovnica nije ni samo lite­rar­ni ni samo likov­ni medij. To dvo­je mora zaži­vje­ti zajed­no da bi se dje­te­tu pri­bli­ži­lo neko dje­lo. Zato nam je bio jako važan dija­log s ilus­tra­to­rom, da mu se pri­ča svi­di, da ju ispri­ča­mo zajed­no. Da tekst i sli­ka pos­ta­nu cje­li­na, da se što je mogu­će bolje nado­pu­nja­va­ju. Puno smo raz­go­va­ra­li o tome što želi­mo dobi­ti od ilus­tra­ci­je, kojim deta­lji­ma nije mjes­to u tek­s­tu jer mogu biti kva­li­tet­ni­je nado­mje­šte­ni sli­kom, pa čak i o likov­nim rje­še­nji­ma kao što su boje i tono­vi koji prev­la­da­va­ju u svi­je­tu dje­te­ta i u straš­nom svi­je­tu. Mislim da smo tije­kom ovog pro­ce­sa puno nauči­li jed­ni od dru­gih. Nitko od nas nije vukao samo na svo­ju stra­nu, a svat­ko je na kra­ju donio nešto svo­je i auten­tič­no u tu cije­lu pri­ču. To osje­ćam kao kva­li­te­tu ove slikovnice.

Inače piše­te dram­ske tek­s­to­ve, odak­le ide­ja za slikovnicu?

Ivana: Slikovnica je poti­ho želja već dugo. Imali smo raz­nih ide­ja o čemu bi mogla biti i s kim bismo je volje­li radi­ti, a onda, kada smo napi­sa­li dram­ski tekst Ništa straš­no shva­ti­le smo da je on savr­šen mate­ri­jal za sli­kov­ni­cu. Osim što nam se tema uči­ni­la važ­nom i potreb­nom, u dram­skom tek­s­tu je već pos­to­jao raz­ra­đen boga­ti svi­jet stra­ho­va, koji je nudio puno u likov­nom smis­lu. Dugo je proš­lo od naše želje do reali­za­ci­je, ali u jed­nom tre­nut­ku se sve pos­lo­ži­lo, i izda­vač i ured­ni­ca i ilus­tra­tor, i napo­kon smo ima­li pri­li­ku tu želju i ostvariti.

Milica: Ništa straš­no nam se odmah uči­nio dobrim pred­lo­škom za rad na sli­kov­ni­ci. Tekst je bio pre­pun deta­lja i čini­lo nam se da otva­ra pros­tor za dalj­nje ima­gi­ni­ra­nje. Inače i jed­na i dru­ga voli­mo medij sli­kov­ni­ce, puno smo ih i pro­či­ta­le i otkri­le jed­na dru­goj i dugo je pos­to­ja­la želja da nešto od onog što zajed­no piše­mo jed­nom pos­ta­ne dio sli­kov­ni­ce. Trebalo je samo pri­če­ka­ti trenutak.

Obje ste uklju­če­ne u rad udru­ge Artarea? O čemu je riječ?

Ivana: Artareu smo pokre­nu­li 2014. godi­ne. Nastala je iz potre­be za stva­ra­njem pros­to­ra slo­bo­de u kojem će se dje­ca moći bavi­ti raz­li­či­tim aspek­ti­ma umjet­nos­ti. Zamislili smo je kao mjes­to gdje će se dje­ca i mla­di okup­lja­ti i dru­ži­ti i gdje će moći slo­bod­no uči­ti i stva­ra­ti. Obje smo još od stu­dent­skih dana u svi­je­tu dram­ske i glaz­be­ne peda­go­gi­je pa smo htje­le pokre­nu­ti nešto svo­je, gdje ćemo, u surad­nji s dru­gim umjet­ni­ci­ma i peda­go­zi­ma, moći reali­zi­ra­ti raz­ne radi­oni­ce. I evo, ove jese­ni sla­vit ćemo deset godi­na. Iza nas su broj­ni pro­jek­ti, više ne bro­ji­mo koli­ko dje­ce je proš­lo kroz naše radi­oni­ce, koli­ko dje­ce je odras­lo i još uvi­jek odras­ta s Klavirskom počet­ni­com i koli­ko smo surad­nji reali­zi­ra­li s raz­nim fes­ti­va­li­ma, cen­tri­ma za kul­tu­ru, vrti­ći­ma i ško­la­ma. Naš naj­du­go­vječ­ni­ji pro­jekt koji je uklju­čen i u Ruksak pun kul­tu­re i s kojim smo sudje­lo­va­li na Dubrovačkim ljet­nim igra­ma, kao i na Međunarodnom dje­čjem fes­ti­va­lu u Šibeniku, je Od pri­če do pred­sta­ve, unu­tar kojeg dje­ca pro­la­ze kroz sve seg­men­te rada na pred­sta­vi, počev­ši od čita­nja tek­s­ta i dra­ma­ti­za­ci­je, pro­na­la­že­nja izved­be­nog jezi­ka, kom­po­ni­ra­nja glaz­be i son­go­va, oda­bi­ra rek­vi­zi­te i osmiš­lja­va­nja kos­ti­ma, sce­ne i svje­tla. Raznolikost ovak­vog kon­cep­ta otva­ra dje­ci moguć­nost da se pro­na­đu i ostva­re u nekom od do tada možda nepoz­na­tog podru­čja unu­tar stva­ra­nja kaza­liš­ne predstave.

Na čemu tre­nut­no radi­te i kak­vi su vam dalj­nji planovi?

Ivana: Zajedno već radi­mo na novom tek­s­tu, adap­ta­ci­ji jed­ne sjaj­ne sli­kov­ni­ce koju će na jesen pos­ta­vi­ti Renata Carola Gatica s Teatrom Poco Loco. Osim toga, ima­mo i odvo­je­ne pla­no­ve. Ja pri­vo­dim zavr­š­ni­ci svo­ju prvu godi­nu kao vanj­ska surad­ni­ca na Učiteljskom fakul­te­tu u Petrinji i kao dra­ma­tur­gi­nja radim na ples­noj pred­sta­vi sa Studijem za suvre­me­ni ples s kole­gi­com, ple­sa­či­com i kore­ograf­ki­njom, Martinom Tomić. U novoj sezo­ni spre­ma se još mno­go toga, spo­me­nut ću samo dvi­je glaz­be­ne surad­nje s Lukom Vrbanićem za pred­sta­ve u Slovačkoj i Rijeci, u reži­ji Tamare Kučinović, nove pla­no­ve za radi­oni­ce koji uklju­ču­ju i našu novu sli­kov­ni­cu i još puno toga lije­pog čemu se radujemo.

Milica: Ivana i ja za Teatar Poco Loco adap­ti­ra­mo jed­nu sli­kov­ni­cu u dram­ski tekst, pla­ni­ra­mo zajed­nič­ke dram­ske radi­oni­ce za dje­cu, ove smo godi­ne zapo­če­le i neke surad­nje za edu­ka­ci­ju odras­lih koji rade s dram­skim gru­pa­ma u vrti­ći­ma, a koje bi se tre­ba­le i nas­ta­vi­ti, osmiš­lja­va­mo kako naj­e­sen obi­lje­ži­ti dese­tu obljet­ni­cu svo­je udru­ge Artarea, a čes­to na rad­nim kava­ma dola­zi­mo i do nekih ide­ja koje će pri­če­ka­ti reali­za­ci­ju, ali je lije­po da su tu. Radim i kao ins­pi­ci­jen­ti­ca u Zagrebačkom kaza­li­štu mla­dih i tre­nut­no smo usred pro­ba za novu pred­sta­vu, pla­ni­ram jedan pro­jekt s pjes­ni­ki­njom Monikom Herceg, a naj­vi­še se vese­lim dram­skim radi­oni­ca­ma za dje­cu koje će se teme­lji­ti na našoj slikovnici.

• 17. Monte Librić
• Ivana Đula
• Milica Sinkauz