Živjele životinje! … a što bi životinje rekle o nama?

U Istarskoj sabornici svečano otvorena 64. izložba porečki Annale

Tekst i fotografije Kristina FLEGAR

17.06.2024.

Povijesni ambi­jent Istarske sabor­ni­ce u čet­vr­tak, 13. lip­nja je ponov­no sljub­ljen sa suvre­me­nom umjet­nič­kom prak­som, ovom pri­go­dom kroz fas­ci­nant­nu priz­mu živo­ti­nja te odnos lju­di pre­ma nji­ma. Pred vjer­nom publi­kom je sve­ča­no otvo­ren 64. poreč­ki Annale – naj­sta­ri­ja hrvat­ska skup­na likov­na izlož­ba suvre­me­ne umjet­nos­ti, koja se nepre­kid­no odr­ža­va od 1961. godine.

Prema zamis­li ovo­go­diš­njih kus­to­si­ca Jerice Ziherl i Suzane Marjanić, reno­mi­ra­ni i mla­di umjet­ni­ci okup­lje­ni su pod temom “Živjele živo­ti­nje! …a što bi živo­ti­nje rek­le o nama?” te pro­go­va­ra­ju o „našim naj­bli­žim Drugima“ – kako živo­ti­nje (ne-lju­de) nazi­va­ju pri­ma­to­lo­zi, i to, koris­te­ći rije­či pro­fe­sor pra­va i zooeti­ča­ra Nikole Viskovića – u traj­noj vrteš­ci izme­đu nji­ho­ve sim­bo­li­za­ci­je i eks­plo­ata­ci­je. Annale je otvo­rio gra­do­na­čel­nik Poreča Loris Peršurić, a okup­lje­ni­ma su se, uz kus­to­si­ce, obra­ti­li i pro­čel­nik za kul­tu­ru i zavi­čaj­nost Istarske župa­ni­je Vladimir Torbica, rav­na­te­lji­ca poreč­kog Pučkog otvo­re­nog uči­li­šta Vesna Tripar te Valter Černeka, vodi­telj likov­nog odje­la te usta­no­ve koja orga­ni­zi­ra izložbu.

Ove su godi­ne zas­tup­lje­ni auto­ri Marina Abramović, Đanino Božić, Nikolina Butorac, Ines Matijević Cakić, Hrvoje Cokarić, Tajči Čekada, Gundi Dietz, Rui Miguel Leitao Ferreira, Ivana Filip, Igor Grubić, Stanislav Habjan, Edgar Honetschläger, Kruno Jošt, Bianca Kennedy, Dan Oki, Ivana Ožetski, Davor Sanvincenti, Anna Spanlang, Šikuti Machine, Bojan Šumonja, Ivan Tripar, Zoran Unković i Saša Živković. Neki od njih su bili pri­sut­ni na otvo­re­nju te su rado zain­te­re­si­ra­ni­ma ponu­di­li ključ za bolje razu­mi­je­va­nje nji­ho­vog stva­ra­laš­tva. U pred­stav­lje­nim rado­vi­ma nagla­sak je stav­ljen na temat­sko i sim­bo­lič­ko išči­ta­va­nje živo­ti­nja, zatim eko­kri­tič­ke pro­sud­be, odnos­no inter­dis­ci­pli­nar­ni suod­nos umjet­nos­ti i život­ne sre­di­ne te na prak­su koja pro­iz­la­zi iz etič­ke per­s­pek­ti­ve pra­va – oslo­bo­đe­nja živo­ti­nja i spe­ciz­ma kao teme­lja za dis­kri­mi­na­ci­ju. Naravno, neiz­bjež­no je da gle­da­te­lje u poje­di­nim slu­ča­je­vi­ma ani­ma­lis­tič­ki moti­vi zadi­ve i isklju­či­vo iz estet­skih razloga.

Jerica Ziherl je pod­sje­ti­la da su živo­ti­nje pri­sut­ne u čovje­ko­voj umjet­nos­ti od kad ona pos­to­ji, počev­ši od pret­his­to­ri­je te oso­bi­to tije­kom 18. i 19. sto­lje­ća, a spo­me­nu­la je i nji­hov pri­kaz na fre­ska­ma u crk­vi sv. Marije na Škriljinah bli­zu Berma. Naglasila je da su pri­li­kom izbo­ra auto­ra, s veli­kom paž­njom vodi­le raču­na o pred­stav­lja­nju umjet­ni­ke iz Istre, pri­mje­ri­ce Božića, Savicentija, kolek­ti­va Šikuti Machine, Šumonje i Tripara. Nastojale su, tako­đer, pove­za­ti auto­re i nji­ho­va dje­la, pa su tako uklju­či­le audi­ovi­zu­al­nu ins­ta­la­ci­ju „Nature makes no noise“ (Priroda ne stva­ra buku), rezul­tat istra­ži­vač­ko-umjet­nič­kog pro­jek­ta Davora Sanvincentija, veza­nog za Portugal, i sli­ke mač­ka i čovje­ka s psom, nas­ta­le u istar­skom Kubertonu, a koje pot­pi­su­je Rui Miguel Leitao Ferreira iz Portugala.

Posebno ju radu­ju dvi­je nove pro­duk­ci­je veza­ne za Istru. Interdisciplinarni pro­jekt u for­mi umjet­nič­ko – znans­tve­nog labo­ra­to­ri­ja „Nevidljiv život rije­ke Mirne“, namjen­ski je za ovu izlož­bu napra­vio Kruno Jošt koji se bavi per­ma­kul­tu­rom, odr­ži­voš­ću i inte­rak­ci­jom čovje­ka s pri­rod­nim okru­že­njem. Tu su i novo­nas­ta­li akva­re­li Biance Kennedy, koji pra­te video ani­ma­ci­ju „Bunnies of Okunoshima“ i tema­ti­zi­ra­ju zeče­ve – vla­da­re i atrak­ci­ju na japan­skom oto­ku. Ziherl je napo­me­nu­la da je i na Otoku sv. Nikole, ispred Poreča, ne tako dav­no živje­la i među turis­tič­kim objek­ti­ma i posje­ti­te­lji­ma ska­ku­ta­la kolo­ni­ja zeče­va, ali je nes­ta­la izgrad­njom novog hotel­skog zdanja.

Uz ove sasvim nove, kus­to­si­ce su uklju­či­le posu­đe­ne rado­ve koji govo­re o neče­mu što se dogo­di­lo pri­je deset ili dva­de­set godi­na. Među tak­vim ostva­re­nji­ma, napo­me­nu­la je Ziherl, je dvo­ka­nal­na ins­ta­la­ci­ja „Veprica, vepar, vepro­vi­na“ iz 2013. godi­ne, u kojoj auto­ri­ca Tajči Čekada uži­va u pik­ni­ku s vepri­com Gertrudom, eko­kri­tič­ki rein­ter­pre­ti­ra­ju­ći slav­nu Manetovu sli­ku. Istaknula je, tako­đer, pre­kra­san i upe­čat­ljiv por­tret Marine Abramović sa škor­pi­onom iz 2005, ins­pi­ri­ran auto­por­tre­tom s maj­mu­nom Fride Kahlo.

Suzana Marjanić se osvr­nu­la na usklič­nik i upit­nik iz nas­lo­va ove, kako je rek­la, VIVA izlož­be, koji ome­đu­ju spo­me­nu­tu anti­te­tič­nu vrte­šku koju je pos­ta­vio Nikola Visković, autor zooetič­ke knji­ge „Životinja i čovjek“, kul­t­nog kla­si­ka s teme­lji­ma ani­ma­lis­ti­ke i kul­tur­ne zoolo­gi­je, koji je zas­lu­žan i za uvo­đe­nje pita­nja pra­va živo­ti­nja. Toj vrteš­ci pro­ma­tra­nja živo­ti­nja izme­đu sim­bo­li­za­ci­je i eks­plo­ata­ci­je odgo­va­ra­ju svi pred­stav­lje­ni div­ni rado­vi, napo­me­nu­la je. Nadovezujući se na por­tret Marine Abramović, Marjanić je objas­ni­la da ona dija­lo­gom s Fridom Kahlo vra­ća na pri­ma­to­lo­gi­ju koja govo­ri o tome da su živo­ti­nje naši naj­bli­ži Drugi. Unatoč tome, pri­sut­na je među lju­di­ma kate­go­ri­je rav­no­duš­nos­ti, naro­či­to u odno­su na „indus­trij­ske živo­ti­nje“ o čemu pak govo­ri Igor Grubić u svom krat­ko­me­traž­nom eks­pe­ri­men­tal­nom fil­mu „Ingresso ani­ma­li vivi“ (Ulaz živih živo­ti­nja), čiji je nas­lov pres­li­kan s plo­či­ce unu­tar jed­ne tali­jan­ske klaonice.

Visković je upo­zo­rio i da filo­zof­ska antro­po­lo­gi­ja govo­ri o tome da se čovjek uvi­jek odre­đu­je u odno­su na živo­ti­nje, pa tako andro­zo­olo­gi­ja govo­ri o lju­di­ma i ne-lju­di­ma, dok smo pre­ma pri­ma­to­lo­gi­ji svi mi živo­ti­nje, samo su neke od njih orve­lov­ski malo vrjed­ni­je od dru­gih – apso­lut­no nevri­jed­nih, nas­ta­vi­la je u svom zanim­lji­vom uvo­du Marjanić. Ukazala je na zoosim­bo­li­za­ci­ju eks­plo­ata­ci­je živo­ti­nja, pri­sut­nu u skul­p­tu­ri dabra auto­ri­ce Ivane Ožetski. Dabar je, naime istri­jeb­ljen kra­jem 19. sto­lje­ća, ali je vra­ćen od 1996. do 1998. pro­jek­tom „Dabar u Hrvatskoj“. I to je Marjanić pove­za­la s veli­kom posve­tom koju je dabru napi­sao Lewis Henry Morgan, jedan od ute­me­lji­te­lja soci­jal­ne antro­po­lo­gi­je, koji je uspo­re­dio teh­ni­ke izgrad­nje mos­to­va, kana­la i bra­na dabro­va i ljud­skih inže­nje­ra. Morgan je otvo­rio i temu o antro­po­lo­gi­ji koja nika­ko ne smi­je biti antro­po­cen­trič­na jer su civi­li­za­ci­ju izgra­di­li svi pri­pad­ni­ci živo­tinj­skog svijeta.

Toj se temi posve­ti­la i kul­tur­na antro­po­lo­gi­nja i filo­zof­ki­nja Barbara Noske koja je uka­za­la na činje­ni­cu da se u udž­be­ni­ci­ma povi­jes­ti, u tek­s­to­vi­ma o sta­rom Egiptu nig­dje ne spo­mi­nje bije­li egi­pat­ski maga­rac koji je gra­dio pira­mi­de. Uvijek je sve pisa­no iz antro­po­cen­trič­ne per­s­pek­ti­ve, a živo­ti­nje su neg­dje zagub­lje­ne, pri­mi­je­ti­la je Marjanić, naj­av­lju­ju­ći neko­li­ko rado­va posve­će­nih upra­vo ple­me­ni­tom magar­cu. To su doku­men­ta­ci­ja per­for­man­sa „Čitanje Zerzana“ Saše Živkovića, foto­gra­fi­je „Dva tova­ra“ kolek­ti­va Šikuti Machine te mul­ti­me­dij­ski pro­jekt „Towar(d) Euro“ Hrvoja Cokarića, Darka Škrobonje i Vanje Pagara. Ovaj pos­ljed­nji pro­jekt kon­kret­no je u stvar­nos­ti posve­ćen zašti­ti pri­mor­skog i dal­ma­tin­skog magar­ca, a sadr­ži i isto­ime­nu krip­to­va­lu­tu, ujed­no i ori­gi­na­lan hrvat­ski suve­nir – pom­no iza­bra­ni, poz­la­će­ni krip­to­va­lut­ni maga­re­ći izmet.

- Spomenula bih zavr­š­no Nikolu Viskovića koji u Sumornim godi­na­ma kaže ova­ko: „Neprestanim opse­siv­nim bav­lje­njem dnev­nom poli­ti­kom i poli­tič­kim eli­ta­ma mi zapra­vo gubi­mo dis­tan­cu od pri­ro­de. Taj svi­jet poli­tič­ke eli­te nas men­tal­no zarob­lja­va i pri­je­ti nam da pos­ta­je­mo neka vrsta sekun­dar­nih kre­te­na“, poru­či­la je Marjanić, doda­ju­ći da je u nedav­nom inter­v­juu Visković to pove­zao s Greenpeaceovim upo­zo­re­njem da se Arktik počeo topi­ti i ne može se ponov­no zalediti.

Citirala je na kon­cu slo­ven­skog filo­zo­fa Slavoja Žižeka koji je jed­nom pri­go­dom u svom pre­poz­nat­lji­vom iro­nič­nom i pro­vo­ka­tiv­nom tonu rekao da je naj­bo­lja stvar neo­li­be­ral­nog kapi­ta­liz­ma to da je maj­ka pri­ro­da mrtva.

Županijski pro­čel­nik za kul­tu­ru i zavi­čaj­nost Vladimir Torbica se osvr­nuo na knji­ge „Sapiens“ povjes­ni­ča­ra Yuvala Noaha Hararija koji piše o tome „kako u jed­nom tre­nut­ku zapo­či­nje život na pokret­noj tra­ci, meha­ni­za­ci­ja živo­ti­nja i mi sve laga­no poči­nje­mo uni­šta­va­ti, a osnov­na riječ u tom ubi­ja­nju mile­nij­skom i mul­ti mili­jun­skom nije mrž­nja, već ravnodušnost“.

- Mi smo pos­ta­li rav­no­duš­ni. Prvo smo bili rav­no­duš­ni pre­ma pri­ro­di oko nas, zatim smo pos­ta­li rav­no­duš­ni pre­ma živo­ti­nja­ma, a sad je samo pita­nje hoće­mo li pos­ta­ti rav­no­duš­ni i pre­ma sebi. Ja se nadam da neće­mo. Iznimno mi je dra­go što ima­mo izlož­be poput ove, na koji­ma se tema­ti­zi­ra­ju i stav­lja­ju u fokus ovak­ve teme. Jer i Šumonja i Božić i Pekica, i svi osta­li pred­stav­lje­ni auto­ri uvi­jek zna­ju pos­ta­vi­ti pra­vo pita­nje. A pra­vo pita­nje je narav­no: Što je slje­de­ći korak?, zaklju­čio je Torbica.

Ravnateljica POUP‑a Vesna Tripar je kaza­la da Annale danas ima sta­tus eta­bli­ra­ne izlož­be na koju Poreč i svi Porečani mogu biti ponos­ni. „Već 64 godi­ne za redom suvre­me­na umjet­nost dola­zi u Poreč bave­ći se raz­nim aktu­al­nim tema­ma čovje­ka i druš­tva, sva­kod­nev­no komen­ti­ra­ju­ći i eks­pe­ri­men­ti­ra­ju­ći s pot­pu­nom novim jez­gra­ma, novim tema­ma i obli­ci­ma“, rek­la je, doda­ju­ći da izlož­ba ponov­no dono­si iza­zov­na i zanim­lji­va pitanja.

Službeno otva­ra­ju­ći mani­fes­ta­ci­ju, gra­do­na­čel­nik Loris Peršurić je zahva­lio kus­to­si­ca­ma i svim umjet­ni­ci­ma, POUP‑u kao orga­ni­za­to­ru, svi­ma koji podr­ža­va­ju, gra­de i pre­zen­ti­ra­ju kul­tu­ru, a među nji­ma publi­ci koja posje­ću­je Annale i sve dru­ge doga­đa­je iz izu­zet­no boga­tog cje­lo­go­diš­njeg kul­tur­no-umjet­nič­kog pro­gra­ma u Poreču. Istaknuo je da Poreč kao mali grad ima jako razvi­jen i sadr­ža­jan kul­tur­ni život. Ukazao je pri­tom na zna­čaj izgrad­nje infras­truk­tu­re, ali i dodao da bez kul­tu­re – grad jed­nos­tav­no ne živi.

- Uživajmo, dak­le, tije­kom cije­le godi­ne u našem gra­du, poru­čio je gra­do­na­čel­nik, naj­av­lju­ju­ći i dalj­nju podr­šku Grada Poreča Annaleu.

U ovoj izlož­bi u Istarskoj sabor­ni­ci posje­ti­te­lji ima­ju pri­go­du uži­va­ti sve do kra­ja kolo­vo­za. Uz Grad Poreč, pokro­vi­te­lji mani­fes­ta­ci­je su poreč­ka Turistička zajed­ni­ca, Istarska župa­ni­ja i njen Upravni odjel za kul­tu­ru i zavi­čaj­nost te Ministarstvo kul­tu­re i medi­ja Republike Hrvatske, a kao spon­zo­ri svoj su dopri­nos dali Valamar Riviera, Vina Rossi i Veralda.