Izložba Vinka Šaine “Kora zemlje” u Multimedijalnom centru

Priredio B. V. • Fotografije Dražen Družetić

09.07.2024.

Labinski sli­kar Vinko Šaina, jedan od naj­u­gled­ni­jih likov­nih umjet­ni­ka Istre, pred­stav­lja se samos­tal­nom izlož­bom “Kora zem­lje” u rovinj­skom Multimedijalnom cen­tru. Na izlož­bi u orga­ni­za­ci­ji Pučkog otvo­re­nog uči­li­šta Grada Rovinja, u repre­zen­ta­tiv­nom likov­no-gale­rij­skom pros­to­ru koji je tre­nut­no jedi­ni tak­ve vrste u Rovinju – gra­du čiji je bogat likov­ni život dubo­ko utkan u nje­go­vu kul­tur­nu povi­jest i tra­di­ci­ju – Šaina se pred­stav­lja rado­vi­ma iz svog naj­no­vi­jeg ciklusa.

„Svoj umjet­nič­ki put labin­ski sli­kar Vinko Šaina upor­no je i pos­tup­no, bez veli­kih odstu­pa­nja, gra­dio ges­tom, bojom i svje­tlom koji su isple­li spe­ci­fič­nu i baj­ko­vi­tu posve­tu pri­ro­di. Taj je put prvens­tve­no obi­lje­žio pej­zaž koji je bio i ostao domi­nant­nom sli­ka­re­vom odred­ni­com te je odu­vi­jek zauzi­mao kru­ci­jal­no mjes­to u auto­ro­vom stva­ra­laš­tvu. Premda je pej­zaž kons­tan­ta Vinkovog sli­kar­stva goto­vo pola sto­lje­ća, nika­ko ga ne može­mo svr­sta­ti i navo­di­ti kao sli­ka­ra kra­jo­li­ka, jer mu on prvens­tve­no slu­ži kao nepre­suš­ni izvor nadah­nu­ća i pola­ziš­na odred­ni­ca za sli­kar­ske eks­pe­ri­men­te“, piše u kata­lo­gu izlož­be povjes­ni­čar umjet­nos­ti Mladen Lučić.

„Sada već dav­ne, 1981. godi­ne u raz­go­vo­ru s Gorkom Ostojić Cvajner, Šaina je izja­vio: …‘Sve je u stva­ri otpo­če­lo nakon puta u Normandiju avi­onom. Bio sam dubo­ko potre­sen doživ­lja­jem zem­lji­ne struk­tu­re. Nisam ga htio sni­ma­ti, zna­ju­ći da se takav pri­zor istin­ski može samo doži­vje­ti i dubo­ko pohra­ni­ti u sebi i kas­ni­je ga na neki način tran­s­po­ni­ra­ti u sli­kar­stvo. Možda je taj doživ­ljaj bio pod­s­vjes­na odred­ni­ca mojeg sli­kar­stva, taj čaro­ban pri­zor, bje­li­na sti­je­nja pro­ša­ra­nog gus­tom i zaga­si­tom bojom šuma, proz­rač­nost i raskoš­na boja mora…’  Na tra­gu tog dojm­lji­vog vizu­al­nog iskus­tva Šaina je razvi­jao svo­je sli­kar­stvo nadah­nu­to pri­ro­dom, slič­no kao što je njo­me bio impre­si­oni­ran i Mondrian koji je sli­ka­ju­ći sje­ne gra­na drve­ća na sni­je­gu pos­tup­no došao do svog neo­plas­ti­ciz­ma. Vinko nije kre­nuo u smje­ru Mondrianove reduk­ci­je i radi­ka­li­za­ci­je pri­rod­nog pred­lo­ška već ga je razvi­jao mašto­vi­to i struk­tu­ral­no, sli­ka­ju­ći raz­no­boj­nim vodo­rav­nim seg­men­ti­ma poja­se­ve mora, zem­lje i neba, paž­lji­vo ih nano­se­ći jed­nog iznad drugog.

U tim aps­trak­t­nim sli­ka­ma što izvi­ru iz nor­man­dij­skog sna, ali sve više iz pej­zaž­nog pred­lo­ška Labinštine, toč­ni­je nje­zi­nog kolo­ri­ta, razvi­ja se spe­ci­fič­na Vinkova mor­fo­lo­gi­ja izras­la iz snaž­ne eks­pre­si­onis­tič­ke ges­te koja izmje­nju­je ploš­nost sa slo­je­vi­toš­ću te dola­zi do fine gra­da­ci­je i stup­nje­va­nja među­od­no­sa sli­ka­nih ele­me­na­ta. Birajući moti­ve koji pred­stav­lja­ju osnov­na poče­la, vodu, zem­lju i zrak, Šaina zadi­re u sim­bo­lič­ne sfe­re gdje zem­lja pred­stav­lja tje­les­ne i mate­ri­jal­ne kuš­nje ovo­ze­malj­skog živo­ta, zrak koz­mič­ku esen­ci­ju, a voda pro­čiš­će­nje. Četvrto poče­lo, vatra, koja pred­stav­lja pro­s­vjet­lje­nje, na Šaininim je sli­ka­ma pri­sut­no svje­tlom koje ema­ni­ra žar­ka auto­ro­va pale­ta. Vinkov pej­zaž dak­le nije samo vje­šta aps­trak­t­na inter­pre­ta­ci­ja real­nog pred­lo­ška već prvens­tve­no nje­go­va meta­fi­zič­ka pro­jek­ci­ja koja na plat­no pre­no­si i sen­zi­bil­nost auto­ro­ve duhov­nos­ti koja pri­ro­du osje­ća i inter­pre­ti­ra kao mno­goz­nač­nu i tran­s­cen­den­tal­nu vri­jed­nost. Na žalost, pri­ro­da se pred nama sva­kod­nev­no uru­ša­va jer je jed­nos­tav­no nismo svjes­ni, a gle­da­ju­ći gomi­la­ju­će eko­lo­ške katas­tro­fe nismo je niti zas­lu­ži­li. Toga je i te kako svjes­tan Vinko koji je želi saču­va­ti i po potre­bi tran­s­po­ni­ra­ti u dru­ge svje­to­ve sve­mir­skog pros­trans­tva. Zbog toga će u nekim kom­po­zi­ci­ja­ma geome­trij­skih naz­na­ka (1999 / 2000) doći i do pred­met­ne pojav­nos­ti geome­trij­skog zna­ka, naj­češ­će tro­ku­ta, koji ne naru­šu­je već akcen­ti­ra ima­gi­nar­ni pej­zaž, a uspos­tav­lja i sim­bo­lič­no čita­nje aps­trak­t­nih kom­po­zi­ci­ja gdje će poput Clarckeovsko – Kubrickovskog mono­li­ta iz 2001. ‘Odiseje u sve­mi­ru’, svoj pre­poz­nat­ljiv kra­jo­lik, odnos­no pri­ro­du, sa zem­lje uzdig­nu­ti u besko­nač­nost sve­mi­ra“, piše Mladen Lučić i u nas­tav­ku isti­če da „novi cik­lus, zapo­čet 2022. godi­ne, Šaina, dos­ljed­no sebi, nas­la­nja na svo­ja pret­hod­na iskus­tva koja sada nas­tav­lja reduk­ci­jom boje i svo­jih karak­te­ris­tič­nih iko­no­graf­skih zna­ko­va te nagla­še­nim osna­ži­va­njem geste“.

„Prepoznatljive vodo­rav­ne lini­je sada su sve­de­ne na samo dvi­je koje ome­đu­ju sli­ka­nu kom­po­zi­ci­ju u donjem i gor­njem dje­lu smje­šta­ju­ći je u okvir unu­tar sli­ke ili toč­ni­je, for­mi­ra­ju ekran. Razlog tome je dvo­jak. Prvi je u služ­bi reduk­ci­onis­tič­kih pos­tu­pa­ka koji­ma Šaina sada teži te ispod i iznad tih lini­ja, koje sada pos­ta­ju međa­ma, sli­ka mono­krom­ne povr­ši­ne koje isti­ču osnov­ni subjekt cje­lo­vi­te kom­po­zi­ci­je – sli­ku unu­tar sli­ke. Drugi raz­log je isti­ca­nje ekra­na kao svjes­no (ne)podilaženje suvre­me­noj teh­no­lo­gi­ji. Danas sve pro­ma­tra­mo kroz ekran bilo da se radi o tele­vi­zi­ji, zas­lo­nu raču­na­la i pamet­nih tele­fo­na ili gigant­skim svje­tle­ćim rek­lam­nim dis­playi­ma. Svjestan teh­no­lo­ške eks­pan­zi­je koja dale­ko nadi­la­zi real­ne ljud­ske psi­hič­ke i fizič­ke resur­se te zna­čaj­no for­mi­ra novu vizu­al­nu este­ti­ku gdje ima sve manje mjes­ta za kla­sič­ne medi­je, Šaina sli­ku stav­lja u for­mat ekra­na kako bi bila u tije­ku s dik­ta­tom vre­me­na i dos­tup­na mla­đim gene­ra­ci­ja­ma odgo­je­nim na rani­je spo­me­nu­tim zas­lo­ni­ma, čime vid­no iro­ni­zi­ra suvre­me­ni medij­ski kon­zu­me­ri­zam koji je ite­ka­ko kon­ta­mi­ni­rao i umjetnost.

Možda se i zato rasko­šan i uzbud­ljiv kolo­rit dosa­daš­njih sli­ka, saz­dan na kon­tras­ti­ma inten­ziv­nih boja, sada gasi te ustu­pa mjes­to tihom ton­skom suzvu­čju. Imanentan Vinkov duali­zam, koji se prov­la­či nje­go­vim novim cik­lu­som, oči­tu­je se smi­re­nim kom­po­zi­ci­ja­ma saz­da­nim od sivih, zelen­kas­tih i plav­kas­tih boja koji­ma su kon­fron­ti­ra­ne nemir­ne i dina­mič­ne sli­ke gdje prev­la­da­va­ju akcen­ti crne koja se izdi­že nad gus­tom pod­lo­gom sli­ka­nom nijan­sa­ma sepi­je i sme­đe boje. Međutim, pro­ma­tra­mo li cik­lus cje­lo­vi­to, pri­mjet­na je pos­tup­na gra­da­ci­ja od poet­skih i rahlih kom­po­zi­ci­ja do uzne­mi­ru­ju­ćih zgus­nu­tih sli­ka­nih povr­ši­na. Glavni raz­log doki­nu­ća dugo­go­diš­nje kolo­ris­tič­ke sim­fo­ni­je ipak je Vinkova život­na i stva­ra­lač­ka zre­lost, jer sada ga sve više zani­ma­ju struk­tu­ral­ni sli­kar­ski pro­ce­si gdje veći­nu paž­nje pok­la­nja sli­kar­skom ruko­pi­su, odnos­no mani­fes­ta­ci­ja­ma ges­tu­al­nog koje i dalje izvi­ru iz nje­go­vog uro­đe­nog eks­pre­siv­nog izra­za. Raspon izra­žaj­nos­ti vari­ra od proz­rač­nih lazur­nih tono­va, nane­se­nih paž­lji­vim sit­nim pote­zi­ma kis­ta, do zaga­si­tih povr­ši­na snaž­ne i suges­tiv­ne ges­te koja dje­lo­mič­no pro­go­va­ra infor­me­lov­skim jezi­kom. Šainin duk­tus sada je kon­ti­nu­iran ali nemi­ran, a rit­mič­ki inter­va­li pro­por­ci­onal­no ras­tu s zguš­nja­va­njem i gaše­njem kro­mat­skog inten­zi­te­ta što se zbi­va u dra­ma­tič­noj sivo – smeć­kas­toj gami.

Naravno, ponov­no je riječ o pej­za­žu, o onom što izvi­re i kojeg defi­ni­ra zem­lja, o onom kak­vog može­mo vidje­ti na sli­ka­ma realis­tič­kih i impre­si­onis­tič­kih fran­cu­skih sli­ka­ra koji su sli­ka­li Normandiju, a kojeg je Vinko iz avi­ona ugle­dao i pri­gr­lio onim dav­nim letom. Krug je zatvo­ren. Svojim, do sada naj­z­re­li­jim sli­kar­skim cik­lu­som, Vinko je doživ­ljaj Normandije, dopu­niv­ši ga istar­skim iskus­tvi­ma, vra­tio na nje­go­vo izvo­ri­šte. Šaina sada više nije zna­ti­želj­ni sanjar već iskus­ni maj­stor koji je suve­re­no, na naj­bo­lji mogu­ći način, svo­ju dugo­go­diš­nju sli­kar­sku Odiseju zaokru­žio te zaplo­vio nor­man­dij­skom puči­nom tra­že­ći nove hori­zon­te“, zaklju­ču­je Mladen Lučić.

Uz Vinka Šainu te Lučića, na proš­lo­tjed­nom otva­ra­nju u rovinj­skom MMC‑u govo­ri­li su i Dubravka Svetličić, rav­na­te­lji­ca Pučkog otvo­re­nog uči­li­šta Grada Rovinja te Vladimir Torbica, pro­čel­nik za kul­tu­ru i zavi­čaj­nost Istarske županije.

Vinko Šaina rođen je 1953. u Puli. Završio je Školu pri­mi­je­nje­nih umjet­nos­ti u Splitu na odje­lu gra­fi­ke 1972. Član je HDLU Zagreb i HDLU Istre. Izlagao je od 1971. na pede­se­tak samos­tal­nih izlož­bi (Labin, Pula, Rovinj, Rijeka, Poreč,Torino, Imperia, Feltre, Kirchdorf, Imola, Roette, Graz, Malinska, Umag…) i goto­vo dvi­je sto­ti­ne skup­nih izlož­bi u zem­lji i ino­zem­s­tvu (Labin, Pula, Split, Rijeka, Zagreb, Dubrovnik, Novi Sad, Beograd, Udine, New York, Montevideo, Buenos Aires, Sao Paolo, Chaco, Comodoro, Manzano, Vittorio Veneto, Leoben, Eisenstadt, Stuttgart, Beč, Trst, Pariz, Lisabon…). Sudjelovao je u radu dese­tak likov­nih kolo­ni­ja u Hrvatskoj i u ino­zem­s­tvu. Osim sli­kar­stvom bavi se i gale­rij­skom dje­lat­noš­ću od 1986., a 1993. u res­ta­uri­ra­nom spo­me­ni­ku kul­tu­re, crk­vi Gospe Karmelske u Labinu ute­me­ljio je Galeriju Alvona. Dužnost pred­sjed­ni­ka HDLU Istre obna­šao je u raz­dob­lju od 1996. do 1999. Status samos­tal­nog umjet­ni­ka ostva­rio je 1997. te pos­ta­je čla­nom HZSU sve o odla­ska u miro­vi­nu 2006.godine. O nje­go­vom radu u pro­duk­ci­ji HRT 2009. godi­ne snim­ljen je doku­men­tar­ni film „Sliko-sli­ko­pi­si Šaina“ kojim je pre­ne­se­na na ekran topla pri­ča o auto­ru koji je život posve­tio umjet­nos­ti i lju­di­ma. Likovna mono­gra­fi­ja „Vinko Šaina – sli­kar svje­tla“ auto­ra dr. sc. Berislava Valušeka i prof. Roberta Tessaria pro­mo­vi­ra­na je u ruj­nu 2017. uz mono­graf­sku izlož­bu pos­tav­lje­nu u Narodnom muze­ju Labin, Gradskoj gale­ri­ji Labin, Galeriji Alvona i Galeriji Negri. Djela Vinka Šaine nala­ze se u broj­nim muzej­sko-gale­rij­skim usta­no­va­ma i pri­vat­nim kolek­ci­ja­ma u zem­lji i ino­zem­s­tvu te je za svoj rad višes­tru­ko nagra­đi­van. Živi, stva­ra i dje­lu­je u Labinu.

Izložba „Kora zem­lje“ Vinka Šaine se u rovinj­skom MMC‑u može raz­gle­da­ti do 1. kolo­vo­za, sva­ki dan osim nedje­lje, a rad­no vri­je­me gale­ri­je je od 10 do 12 i od 20 do 22 sata.