(Ne)vidljivi – mladi u kulturi: Noa Pavlinović i Mark Marić o svom putu do Studija plesa na Akademiji u Zagrebu

Prije 12 godi­na doš­li su u Istarsko narod­no kaza­li­šte u Puli i to im je obi­lje­ži­lo život. Noa Pavlinović i Mark Marić tada su se zalju­bi­li u kaza­li­šte, prvo glu­mu, a onda i ples, a danas se vese­le počet­ku rada na Studiju ple­sa na Akademiji dram­ske umjet­nos­ti u Zagrebu koju su upisali.

Noa se ple­som poče­la bavi­ti već s pet i pol godi­na u Plesnom stu­di­ju Cool Step, a u INK je kre­nu­la sa sedam godi­na. „Najprije sam zapo­če­la sa sati­ma glu­me kod Marijane Peršić, a kas­ni­je kod Aleksandra Bančića. Mark i ja smo bili naj­mla­đi u gru­pi scen­skog pokre­ta na kojeg smo kre­nu­li u 7. raz­re­du osnov­ne ško­le i tada smo prvi put upoz­na­li dru­gi dio kaza­li­šta koji nas je kas­ni­je odveo u svi­jet ple­sa, a sve te cla­sse­ve vodi­la je Andrea Gotovina“, ispri­ča­la nam je.

Mark je, pak, u kaza­li­šte došao s osam godi­na kad ga je mama upi­sa­la na dram­sku. „Upisala me prvens­tve­no na dram­sku i zbog dram­ske, mada Andrea otva­ra gru­pe scen­skog pokre­ta tek kas­ni­je, u 6. raz­re­du osnov­ne. Prije prvog susre­ta s ple­som, upoz­nao sam Andreu 2016. na pro­ce­su rada pred­sta­ve Mali princ. Tamo sam od sta­ri­jih polaz­ni­ka i Andree doz­nao za scen­ski pokret i što sve tamo rade. Zvučalo je zanim­lji­vo i kad se slje­de­će godi­ne otva­ra­la nova gru­pa, upi­sao sam se i na to. Bilo mi je zanim­lji­vo kako, kad oduz­me­mo govor i figu­ra­ci­ju, otva­ra se bez­broj novih opci­ja, ili sam bar ja na to tako gle­dao. Što se tiče suvre­me­nog ple­sa i teh­ni­ke, mis­lim da sam kre­nuo u 8. raz­re­du. U prin­ci­pu, sve što bi se nudi­lo, sve sam poku­šao“, rekao nam je Mark.

Mark nam pri­ča da se sje­ća kako je izgle­da­la dvo­ra­na na petom katu kad je tek došao u kaza­li­šte, s tri­bi­na­ma koje su zauzi­ma­le polo­vi­nu pros­to­ra, i svat­ko je na nji­ma imao svo­je mjes­to, kao što sva­ki član obi­te­lji ima svo­je mjes­to za sto­lom vri­je­me ruč­ka. „Sjećam se prve zavr­š­ne pre­zen­ta­ci­je, pa i svih osta­lih. Ne sje­ćam se baš prvog dana, ali znam da sam se uvi­jek osje­ćao ugod­no i da sam s uzbu­đe­njem odla­zio u kaza­li­šte“, dodaje.

Kako kaže Noa, poče­ci glu­me i samo­ga kaza­li­šta naj­pri­je su joj bili zabav­ni, a kas­ni­je i pouč­ni za raz­li­či­te aspek­te živo­ta. „Sjećam se svih raz­li­či­tih igra, eti­da i lju­di koji su mi dodat­no uljep­ša­li kaza­liš­no iskus­tvo. Prva pred­sta­va u kojoj sam glu­mi­la bila je Mali Princ i tada sam shva­ti­la da je to nešto što zais­ta volim i čime bi se možda htje­la bavi­ti u buduć­nos­ti. Počeci ple­sa u kaza­li­štu bili su nešto u pot­pu­nos­ti novo iako sam se pri­je već bavi­la ple­som. Andrea Gotovina koja nas je vodi­la kroz sve ove godi­ne, bilo to u ple­su i pokre­tu ili opće­ni­to u živo­tu, poka­za­la mi je novu stra­nu ple­sa i tada sam shva­ti­la da ples može biti puno više od kore­ogra­fi­je i nekak­vih nas­tu­pa, shva­ti­la sam da je to način izra­ža­va­nja bez govo­ra, što pone­kad može biti lak­še. Također, da je ples umjet­nost koja omo­gu­ću­je sva­kom da pro­na­đe sebe i izra­zi se na bilo koji način kroz pokret“, ispri­ča­la nam je.

I Andrea se sje­ća nji­ho­vih poče­ta­ka: „Moj prvi susret s Noom i Markom dogo­dio se pri­je otpri­li­ke deset godi­na, vje­ro­jat­no na hod­ni­ci­ma Dramskog i ples­nog stu­di­ja, dok su još kao dje­ca trč­ka­ra­li kaza­li­štem. No naše pra­vo poz­nans­tvo zapo­če­lo je surad­njom na pred­sta­vi Mali princ. Već tada je nji­hov afi­ni­tet pre­ma kaza­li­štu bio očit. Noa je s lako­ćom pre­la­zi­la iz ulo­ge malog Avijatičara u Ružu i natrag, dok je Mark svo­jom ulo­gom Malog prin­ca nosio cije­lu pred­sta­vu. Kao asis­ten­ti­ca reda­te­lji­ce i kore­ograf­ki­nja na tom pro­jek­tu, a i kole­gi­ca na sce­ni u ulo­zi Zmije, bli­sko smo sura­đi­va­li. Iako su bili dje­ca, brzo su i lako usva­ja­li upu­te i pri­mje­nji­va­li ih na sceni“.

Iznimno daro­vi­ta i anga­ži­ra­na djeca

Kako kaže, nakon tog pro­jek­ta, obo­je su poka­za­li inte­res za radi­oni­cu pokre­ta koju je tada vodi­la. Unatoč tome što su bili godi­nu dana mla­đi od ostat­ka gru­pe, pri­mi­la ih je. Ostalo je, kaže, povi­jest: „Od samog počet­ka bilo mi je jas­no da se radi o iznim­no daro­vi­toj dje­ci, no ono što me se poseb­no doj­mi­lo bio je nji­hov trud, anga­žman, zane­se­nost i pre­da­nost radu. Činilo se kao da im je kaza­li­šte odu­vi­jek na prvom mjes­tu. Uvijek su dola­zi­li na vri­je­me, sprem­ni, kon­cen­tri­ra­ni i kreativni“.

Uslijedio je niz surad­nji na raz­li­či­tim pred­sta­va­ma, što dram­skim, što ples­nim, a sva­kim su se pro­jek­tom sve više doka­zi­va­li, ras­li i razvi­ja­li. „Njihova otvo­re­nost pre­ma glu­mi i ple­su čini­la ih je mla­dim umjet­ni­ci­ma, a ne samo izvo­đa­či­ma. Obje gra­ne umjet­nos­ti osta­vi­le su velik utje­caj na njih, nado­pu­nja­va­le su se i ispre­pli­ta­le, no tije­kom sred­nje ško­le pokret i ples sve su više dola­zi­li u prvi plan“, ispri­ča­la je.

Osim radi­oni­ca pokre­ta, upi­sa­li su i suvre­me­ne ples­ne teh­ni­ke koje je vodi­la za sta­ri­je sred­njo­škol­ce. Kaže kako, iako i dalje mla­đi od ostat­ka gru­pe, nisu zaos­ta­ja­li. „Na sva­koj orga­ni­zi­ra­noj radi­oni­ci vanj­skih peda­go­ga bili su pri­sut­ni, upi­ja­ju­ći infor­ma­ci­je i zna­nje s raz­li­či­tih stra­na te nje­gu­ju­ći sva­ki svoj vlas­ti­ti ples­ni izri­čaj. Mark i Noa su vrlo slič­ni, a opet jako raz­li­či­ti. To je nji­ho­va lje­po­ta“, isti­če Andrea.

Noa nam govo­ri kako je s Andreom pre­div­no radi­ti: „Ona je oso­ba koja je uvi­jek sprem­na za teži rad, ali i za opu­šta­nje ako vidi da nam je to potreb­no. Sve nje­ne pred­sta­ve uvi­jek su oča­ra­va­ju­će, kao i iskus­tvo koje stek­neš dok radiš na nji­ma. Uvijek je tu za sve nas tako da je rad s njom stvar­no iskren. Puno toga sam nauči­la od nje i sva­ka­ko sma­tram da mi je na puno nači­na pomo­gla da pro­na­đem samu sebe i ono što volim. Kao što mi je poma­ga­la kroz sve godi­ne u kaza­li­štu, jako mi je puno pomo­gla tije­kom audi­ci­ja za aka­de­mi­je i zauvi­jek ću joj biti zahval­na na tome“.

Rad na ples­nim predstavama

Od svih pred­sta­va na koji­ma su zajed­no radi­li, Andrea isti­če ples­ne pred­sta­ve „Solo za sedam“ i „Beskrilce u obla­ci­ma“, koje su na neki način obi­lje­ži­le nji­ho­vu sred­njo­škol­sku dob. „Oni su bili jedi­ni izvo­đa­či koji su u pred­sta­vi bili od prve do zad­nje izved­be. Drugi izvo­đa­či su se izmje­nji­va­li, no oni su sva­ku novu podje­lu, uz mene, uči­li i vodi­li kroz pred­sta­vu. Često iz srca kažem kako su baš njih dvo­je bes­kril­ci koji su dobi­li kri­la i upra­vo kre­ću na svoj let“, kaže.

Noi je prvi izbor bila „Academie voor Theater en Dans” u Amsterdamu, a za dru­gi izbor raz­ma­tra­la je Akademiju u Zagrebu. „U počet­ku sam odmah zna­la da bi volje­la ići na audi­ci­je obje Akademije. Selekcija u Amsterdamu se dos­ta raz­li­ko­va­la od ove u Zagrebu. Tamo kru­go­vi audi­ci­je nisu bili spo­je­ni kao u Zagrebu te je audi­ci­ja u Zagrebu bila dos­ta opu­šte­ni­je atmo­sfe­re što je naj­vje­ro­jat­ni­je zbog pro­fe­so­ra koji su stvo­ri­li tak­vu atmo­sfe­ru. Prvi krug u Zagrebu sas­to­jao se od sata bale­ta, suvre­me­nog pokre­ta i vođe­ne impro­vi­za­ci­je. Drugi krug je tra­jao više dana te smo tada sudje­lo­va­li u satu pro­vje­re rit­mič­nos­ti i muzi­kal­nos­ti te satu vođe­nih zada­ta­ka od polaz­ni­ka audi­ci­je nas­tav­nič­kog smje­ra, kojeg sam i ja upi­sa­la za audi­ci­ju. Zadnje dane smo ima­li sat suvre­me­nog ple­sa i rafi­ni­ra­nja izved­be te sat kre­ativ­nog rada. Osim zavr­š­nog inter­v­jua s komi­si­jom, mora­li smo i pri­ka­zat pri­prem­lje­na sola“, ispri­ča­la je.

Mark je kao prvi izbor imao ples­nu aka­de­mi­ju u Salzburgu, SEAD, ali nije pro­šao audi­ci­ju. Razmišljao je i o Amsterdamu ali je shva­tio da to zapra­vo ne želi. Drugi izbor i nje­mu je bila Akademija u Zagrebu: „Audicija u Zagrebu tra­ja­la je ukup­no pet dana i bilo je vrlo opu­šte­no i ugod­no iskus­tvo. Sve su pro­fe­so­ri­ce koje sam do sad imao pri­li­ku upoz­na­ti vrlo dra­ge i pris­tu­pač­ne, kao i stu­den­ti na višim godi­na­ma studija“.

Dugotrajne pri­pre­me za audiciju

Oboje su se za audi­ci­ju spre­ma­li kod Andree koja kaže kako su pri­pre­me kod nje dugo­traj­ne i vje­ro­jat­no dru­ga­či­je od oče­ki­va­nih: „Ne vje­ru­jem u jed­no­obraz­ne meto­de; umjes­to toga, poti­čem svo­je uče­ni­ke da kroz ples istra­žu­ju i razvi­ja­ju svo­ju auten­tič­nost. Smatram kako ih kao peda­gog moram vodi­ti, pro­ma­tra­ti i pos­te­pe­no usmje­ra­va­ti. Ponekad ne zna­mo što želi­mo, no fil­tri­ra­njem ono­ga što ne želi­mo, jed­na­ko dobro pro­na­la­zi­mo ono pra­vo za nas. Ono što sam ja u ples­noj umjet­nos­ti ne mora biti nji­hov put“.

Priprema je dugo­tra­jan pro­ces i osim fizič­ke, jed­na­ko je važ­na i psi­hič­ka pri­pre­ma, kaže Andrea te isti­če kako je stu­dij ple­sa veli­ka odlu­ka i posve­će­nost i za nju tre­ba biti spre­man. „Kada je ta sprem­nost kod Marka i Noe pos­ta­la jas­na, kada je nji­ho­vo tije­lo pos­ta­lo mali hram zna­nja i vje­šti­na, moj se pris­tup pre­ma nji­ma pro­mi­je­nio, pos­tao je zah­tjev­ni­ji. Zadaci i pro­jek­ti na koji­ma smo radi­li pos­ta­ja­li su iza­zov­ni­ji, a ljes­tvi­ca oče­ki­va­nja se podi­gla. Nije uvi­jek bilo lako, no i sav­la­da­va­nje pre­pre­ka dio je tog pro­ce­sa i odras­ta­nja“, naglašava.

Zadnji mje­se­ci pred audi­ci­ju bili su inten­ziv­ni­ji jer je važ­no biti u stal­nom kon­tak­tu sa svo­jim tije­lom. „To je vječ­ni dija­log. Naše pri­pre­me nisu se sas­to­ja­le od sati teh­ni­ke na koji­ma smo izvjež­ba­va­li i uči­li odre­đe­ne figu­re ili vje­šti­ne, jer će sve to oni dobi­ti u svom dalj­njem ško­lo­va­nju. Naše pri­pre­me sas­to­ja­le su se od isple­sa­va­nja mate­ri­ja­la, pove­zi­va­nja pokre­ta s dahom, razu­mi­je­va­nja smje­ro­va, pros­to­ra i ener­gi­je u tije­lu, te vjež­bi sna­ge, pam­će­nja i koor­di­na­ci­je, kako bi bili što sprem­ni­ji na iza­zo­ve koje im audi­ci­ja dono­si“, pojašnjava.

Radili su i na nji­ho­vim soli­ma koja su mora­li pre­zen­ti­ra­ti, a koja su zais­ta mora­li napra­vi­ti sami. „Čest je slu­čaj da peda­gog ili kore­ograf stvo­ri mate­ri­ja­le svo­jim uče­ni­ci­ma za audi­cij­ski dio, no ja to ne radim. Njihov pokret je naj­bo­lji i naj­toč­ni­ji kada iza­đe iz njih samih, a svo­ju ulo­gu vidim kao malu mani­pu­la­ci­ju ono­ga što znam da se u nji­ma kri­je i što je poželj­no izvu­ći i poka­za­ti“, kaže Andrea.

Brojni uspje­si pri­jaš­njih polaz­ni­ka DiPSINK‑a

Do sad je već zavi­dan broj polaz­ni­ka Dramskog i ples­nog stu­di­ja, u kojem Andrea dje­lu­je kao peda­gog i kore­ograf, upi­sao ili već zavr­šio ples­ne aka­de­mi­je diljem Europe. „Sada se, po prvi put, dogo­di­lo da dvo­je polaz­ni­ka nas­tav­lja svo­ju ples­nu izo­braz­bu zajed­no, na isto­me mjes­tu. Ovom pri­li­kom želim spo­me­nu­ti i osta­le biv­še polaz­ni­ke DiPS INK‑a, a sadaš­nje stu­den­te ili kole­ge u ples­noj umjet­nos­ti koje sam vodi­la ka nji­ho­vom cilju: Dora Brkarić, Marko Gašparović, Fran Vozila, Lara Kapeloto, Lana Crnogorčić i Nina Peruško“, rek­la nam je.

Do sada su nje­ne meto­de pozi­tiv­no utje­ca­le na rezul­ta­te audi­ci­ja i kako kaže, pla­ni­ra nas­ta­vi­ti s oslu­ški­va­njem mla­dih i div­nih polaz­ni­ka koji se kri­ju u nji­ho­vom studiju.

„Sretna sam kada se cilje­vi i sno­vi naših polaz­ni­ka ostva­re, čak i kada to nije nas­ta­vak u svi­je­tu pokre­ta i ple­sa. Divan je uspjeh poz­na­va­ti sebe i ići svo­jim putem. Moje tije­lo i srce bolje razu­mi­je kada se radi o ples­noj umjet­nos­ti i tu strast lak­še dije­lim, razu­mi­jem i na neki način pro­živ­lja­vam. Njihovi uspo­ni i pado­vi su dje­lo­mič­no i moji; sva­ka nji­ho­va audi­ci­ja za mene je ner­voz­no gle­da­nje u tele­fon i čeka­nje da mi se jave s prvim doj­mo­vi­ma, kas­ni­je rezul­ta­ti­ma, dok u gla­vi vizu­ali­zi­ram nji­ho­vo kre­ta­nje. Razmišljam o tre­mi i stra­hu, uzbu­đe­nju koje mora­ju osje­ća­ti, a opet s dru­ge stra­ne budem mir­na jer znam da su sprem­ni pri­hva­ti­ti i suoči­ti se s dobrim i even­tu­al­no lošim rezul­ta­ti­ma. Uvijek bude baš ona­ko kako tre­ba biti“, isti­če i doda­je: „Tako je i sada. Svijet je boga­ti­ji za još dva div­na ples­na umjet­ni­ka. Znam da će pro­na­ći svoj put. Želim im da osta­nu svo­ji i raz­li­či­ti, glad­ni zna­nja i iskus­tva, da istra­žu­ju, ispro­ba­va­ju i pro­pi­tu­ju svo­jim dalj­njim radom i stva­ra­laš­tvom svi­jet koji nas okru­žu­je. I uvi­jek će, kao i gene­ra­ci­je pri­je njih, osta­ti „malo moji“.

A oni ima­ju svo­je pla­no­ve: Iako je u Zagrebu išla na audi­ci­ju za smjer izvo­đa­ča i nas­tav­ni­ka, Noa se odlu­či­la za izved­be­ni smjer suvre­me­nog ple­sa.“ Znam da se kas­ni­je želim bavi­ti ple­som, ali i dru­gim umjet­nič­kim medi­ji­ma. Volim fil­mo­ve, mju­zik­le, reži­ju, crtat i svi­rat tako da bih volje­la to kas­ni­je ukom­po­ni­rat u svoj posao. Bilo to radit na fil­mu kao koorid­na­tor pokre­ta ili slično…Možda i pos­ta­ti nas­tav­nik ple­sa, još nisam sigur­na. Sve ću odlu­či­ti na vri­je­me, a sada ću se pre­pus­tit Akademiji i novim iskus­tvi­ma koji me čeka­ju u Zagrebu“, kaže Noa.

Mark, pak, jed­nos­tav­no govo­ri kako bi volio „radi­ti, radi­ti i radi­ti“: „S raz­li­či­tim lju­di­ma raz­li­či­tih kul­tu­ra, na raz­li­či­tim mjes­ti­ma, raz­li­či­tim kore­ogra­fi­ma, još puno dalje uči­ti i izu­ča­va­ti, stva­ra­ti, smiš­lja­ti i ispi­ti­va­ti. Izvoditi, kore­ogra­fi­ra­ti, pre­da­va­ti, poha­đa­ti, poma­ga­ti, asis­ti­ra­ti, istra­ži­va­ti gdje će se i kako ples inte­gri­ra­ti u budućnosti“.

Ovaj tekst sufi­nan­ci­ran je sred­stvi­ma Fonda za poti­ca­nje raz­no­vr­s­nos­ti i plu­ra­liz­ma elek­tro­nič­kih medija.

• Andrea Gotovina
• Istarsko narodno kazalište
• Mark Marić
• Noa Pavlinović